Veleposednik dao poklon Univerzitetskoj biblioteci pun retkosti

VIŠE od 50 godina sakupljao sam knjige, rukopise i pisane spomenike, koji se odnose na srpsku književnost, kulturu i istoriju. Činio sam to u cilju da ostavim jednu zbirku koja će prikazati naš, celokupni duhovni život, naročito našeg naroda s ove strane Save i Dunava. Mislim da ovakva zbirka može znatno da olakša rad naučnicima, koji bi inače bili prinuđeni da svoje studije vrše po raznim bibliotekama i po raznim mestima ne samo naše, nego i u stranim zemljama.“

Tako je veleposednik iz Sente Joca Vujić (1863-1934) darovao ono, što je godinama ispunjavalo njegov život, Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. Beogradska štampa pozdravila je njegov poklon kao „dar Beogradu, dar srpskom narodu, dar nauci i amanet potomstvu“. Ministar prosvete zahvalio mu se „kao jednome od najvećih narodnih i kulturnih dobrotvora, kojima se samo možemo podičiti“. Odlikovan je Ordenom svetog Save i izabran za počasnog doktora Beogradskog univerziteta.

Darovana biblioteka, upravo proglašena za kulturno dobro od velikog značaja, puna je retkosti do kojih se danas teško dolazi. Zaljubljenik u napisano o Srbiji, prikupio je stare srpske i glagoljske knjige, dubrovačke knjige, srpske i hrvatske časopise. Jedna od najbogatijih biblioteka za proučavanje nacionalne i kulturne istorije srpskog, ali i drugih jugoslovenskih naroda, danas zauzima nekoliko prostorija u Univerzitetskoj biblioteci.

- Vujić je sakupio dosta starih dela na latinskom, nemačkom i mađarskom jeziku, koja govore o našoj prošlosti - priča nam Danica Filipović, načelnik u Odeljenju retkosti u Univerzitetskoj biblioteci. - Ostavio je i 25 knjiga iz 16. veka, među kojima su retka izdanja iz mletačke štamparije Božidara Vukovića. U njegovoj ostavštini je i prvi srpski bukvar iz 1739. godine.

Uz biblioteku, poklonio je i svoju bogatu arhivsku zbirku. Uglavnom je to lična prepiska od kraja 18. do 20. veka. Najstarije pismo 1696. napisao je jeromonah Dimitrije iz Sent-Andreje.

- Vujić je kupovao prepiske značajnih ličnosti, a događalo se da ih kasnije razmeni sa drugim kolekcionarima. Zahvaljujući tome imamo pisma Jovana Muškatirovića, mitropolita Mojsija Petrovića, Pavla Nenadovića, Ilije Garašanina, Joakima Vujića, Vuka Karadžića, Jovana Jovanovića Zmaja... Veoma je značajna prepiska kneza Miloša, pretežno iz vremena posle njegovog izgnanstva.

Miloševu prepisku Vujić je pronašao u Rumuniji. Putovao je dosta po svetu i na jednom od tih putovanja saznao da se pisma nalaze na jednom imanju nedaleko od Temišvara. Otišao je tamo i kupio 652 pisma koja je Miloš uputio raznim ličnostima i 565 napisanih njemu. Knez Miloš se dopisivao sa Garašaninom, Vukom Karadžićem, Mišom Anastasijevićem, Ljubomirom Nenadovićem...

- Vrednost ove arhivske zbirke još je veća zbog toga što su ta dokumenta do danas sporadično objavljivana, a skoro nimalo nisu iskorišćena u našoj nauci - objašnjava naša sagovornica. - Dragocena je Miloševa porodična prepiska. U njoj su pisma kneza Mihaila i ostalih članova porodice, a i Miloševa pisma deci. Ta pisma ga otkrivaju kao nežnog i brižnog roditelja.

U jednom od njih, podstaknut stradanjem nekog grofa koji je preskačući „motoruge“ pao s konja, Miloš naređuje Mihailu da svoje besne konje rasproda, inače će poslati nekog da ih sve pobije. Ćerki Petriji daje savete oko podizanja dece, a ona njemu za rođendan poručuje: „Zaista današnji dan je za mene najdragocen i dični, dije tvorac nezaobilazni svetlog blagotela na svet poslao da oslobodi i usreći narod srbski, a svom rodu da bude dika i čest“.

- I ostala pisma koja je Petrija pisala ocu su zanimljiva. Neka su od šireg značaja, kao ona o revoluciji 1848. U poznim se vide nagoveštaji Miloševog povratka u Srbiju. Petrija ga izveštava o raspoloženju u zemlji za njegov povratak na presto, skreće mu pažnju da je neki Lekić iz Rume, koji je došao k njemu, potplaćen od srpske vlade da ga ubije. Ono što je veomao važno, kroz sva pisma provlači se njena neizmerna ljubav prema ocu - zaključuje naša sagovornica.

PRIVATNI MUZEJ

MALO je poznato da je Vujić u svojoj kući u Senti početkom 20. veka otvorio prvi privatni muzej u Srbiji. Kolekciju je činilo oko 400 slika, blizu 20.000 knjiga, 3.000 dokumenata, oružje, narodna odela, bakrorezi i stari novac. Najviše je voleo dela starih srpskih slikara iz Vojvodine.