Pusti san našeg Stradivarija

EH, kako umilno zvuči violina iz 1510. godine! U radionicu Jana Nemečeka iz Kovačice, jedinog majstora za pravljenje violina u Srbiji, ovaj instrument, raspadnut na 18 delova, donela je prošle godine žena iz ambasade Irana u Beogradu. Molećivo je pogledala najpre u Nemečekove ruke, pa u njegove oči:

- Šta ćemo s njom, gospodine? Ima li joj spasa?

Uložio je Stradivari iz Kovačice godinu dana u oporavak najstarije violine koju je ikada držao u rukama. Svih 18 delova rastavio je na još sitnije pažljivo, da se dodatno ne iskrzaju. Svaki je danima glancao voskom, zatim ih je, jedan po jedan, lepio u celinu. Na kraju je restaurisani instrument prelakirao i pritegao žice. Vlasnica iz iranske ambasade može da odahne.

- Čujete li kako „peva“ drvo staro šest vekova! - sa ushićenjem vrhunskog maestra, u svom ateljeu, Nemeček nam priređuje mini-koncert na oporavljenoj violini.

Već 32 godine u svojoj radionici ateljeu, u produžetku porodične kuće, Nemeček beskrajno strpljivo, pomoću malog dleta i minijaturne rendice, tanji javorovo drvo. Oblikuje ga u čudesni instrument. Po obrazovanju je naš sagovornik nastavnik muzike sa diplomom beogradske škole „Mokranjac“.

Nekoliko godina radio je u kovačičkoj osnovnoj školi, ali ga je uvek privlačila tajna nastanka violine. Prvi instrument napravio je 1979. godine, pošto je namolio strica Đuru, inače majstora amatera, da mu da malo javorovine da se i on oproba.

- To je ubrzo postala moja strast - priseća se Nemeček. - Zahvaljujući podršci supruge Eve, kao i njenom ocu, koji mi je nabavljao literaturu i u Štutgartu me odveo u radionicu Rudolfa Pazla, moja porodica i ja već decenijama živimo od ovog zanata.

„Izvajao“ je maestro Nemeček do sada 200 violina i još toliko mandolina, violončela i tambura. Njegovi instrumenti, naročito violine, pročuli su se po kvalitetu i dospeli na gotovo sve kontinente. Sviraju u velikim orkestrima, ravnopravno sa znatno skupocenijim violinama iz zemalja duge tradicije graditeljstva žičanih instrumenata, poput Stradivarijeve i Gvarnerijeve Italije.

Srbija je zemlja truba, gusala i tambura. A mogla je da se pročuje i po violinama da su naši ministri kulture i školstva imali sluha za Nemečekov predlog o otvaranju škole za izradu ovog instrumenta.

Nemečeku ostaje uteha da je u Slovačkoj, u školi koju je lično osnovao, uputio u tajne ovog jedinstvenog zanata 65 mladih majstora.

Naučio je i svog sina Jana, a uskoro će i unučicu Martinu. Srećom, još nije odustao od namere da osnuje školu u Kovačici.

- Šteta bi bilo da Srbija ne školuje majstore za pravljenje violina - kaže Nemeček. - Silno želim da prenesem svoje umeće mladim ljudima. Ako ne može drugačije, pokušaću u Fondu Evropske unije, oni podstiču očuvanje retkih zanata.

Za ostvarenje životnog sna Stradivarija iz Kovačice potrebno je tek oko 10.000 evra. Ova investicija brzo bi se isplatila, jer bi se violine mladih majstora već za godinu dana prodavale i počele da donose dobit.

JAVOR

VIOLINA je teška svega 350-370 grama. Da bi se od drveta načinio vrhunski instrument, potrebno je 200 sati rada. Potom sledi lakiranje u osam slojeva. Svaki mora da se savršeno osuši, a to se protegne na još šest meseci.

- Za vrhunsku violinu važna je umešnost majstora, a još su značajniji kvalitet i suvoća javorovog drveta. Ako je drvo gluvo, džaba vešte ruke! Muzikalno drvo razaznaju i drvoseče u šumi, po vibracijama koje se čuju kada odsečeno stablo padne na zemlju - odaje nam deo svojih tajni Jan Nemeček.