VIŠE po profesionalnoj inerciji no po unutrašnjem moranju, započinjem još jednu svesku političkih zapisa. A meni se danas samo ćuti.

Dvadeset devetog maja, na plenumu CK SKS, govorio sam o nacionalnoj politici Saveza komunista na Kosovu i Mstohiji i progonu Srba sa Kosova, s kritičkom napomenom o generalnoj nacionalnoj politici Saveza komunista. Govorio sam o teškim problemima naše stvarnosti i zabrinjavajućim razvojnim tendencijama političkog sistema, ali savesno, ubeđen da govorim istinu. Tridesetog maja, u završnoj reči, posle žestokih osporavanja i napada, ostao sam pri svojim uverenjima, još ubeđeniji da sam govorio pošteno i istinito.

Na tom plenumu proglašen sam za "nacionalistu", "opozicionara", "lažova", "poraženu birokratsku snagu", "čoveka bez savesti", "perfidnog tipa", "propalog političara", i sve u tom staljinističko-birokratskom stilu... Naime, prvo je kardinal srpske birokratske oligarhije, Dobrivoje Radosavljević, taj fanatični i intelektualno ograničeni inkvizitor-staljinizator, nazvao mene i čestitog Jocu Marjanovića diverzantima i predložio da se odmah organizuje komisija CK koja će da izradi rezoluciju o našoj diverziji, predlažući da se u cilju naše likvidacije sazove novi plenum. Naravno, plenum je jednoglasno prihvatio Bobijev predlog, odnosno predlog srpske vlastodržačke oligarhije, a onda su članovi CK "partijski" i "samoupravljački" raspalili po meni i Joci Marjanoviću.

KOSOVO PREDATO ALBANIJI NOĆAS, u jedan po ponoći, 16. septebra 1966, završio se Plenum CK Saveza komunista Srbije. Bio je to sudski proces srpskoj naciji, komunističkom pokretu, srpskim komunistima; bio je to proces i jednom braku, prijateljstvu, drugarstvu; bio je to proces generaciji koja je izvršila partizansku revoluciju... Juče je Srbija, njeno političko vođstvo, Kosovo i Metohiju politički predalo Albaniji.

UZ KLEVETE, laži i iolitičke idiotluke, uz neizmerno pokvarenjaštvo i hipokriziju, s glupošću, tupošću i primitivnošću koja do korena postiđuje i demorališe naciju, primenjen je i bojkot: niko od "drugova" nije hteo da sedi s nama u poslaničkim klupama; sedeli smo sami; ja na desnoj, Joca na levoj strani sale, kao leprozni.

Bojkot. Inkvizitorsko, staljinističko, kominternovsko-partijsko sredstvo za "idejno i moralno distanciranje" od "izdajnika", za potvrđivanje svog verništva, svoje "partijnosti", svog "pravilnog pogleda" i osećanja, svoje "revolucionarne nepokolebljivosti"...

Članovi CK, moji dugogodišnji drugovi, stari prijatelji, okretali su glavu, nisu me pozdravljali... Najviše me zaprepastio napad Mirka Tepavca, u čije sam političko poštenje i inteligenciju verovao, a bili smo i prijatelji. Jedino su Bosa Cvetić i još neki ljudi u pauzama plenuma bili korektni; ta pametna, poštena, a danas neborbena Bosa Cvetić, bila je iskreno, svom dušom uz mene, ali je i ona morala da glasa za zaključke plenuma. Sigurno je bilo više ljudi koji su mislili slično meni, ali koji nisu imali hrabrosti da na bilo koji način ispolje svoje uverenje. Oni iskreno veruju da sam ja budala i da nije trebalo da govorim; jer, "iskoristiće me reakcija i šovinisti"; jer, "nije sada trenutak" itd., u tradicionalnom stilu konformističkih i oportunističkih politika i ponašanja komunista.

IZDRŽAO sam; nijednog časa nisam se kolebao, ni kajao. Naprotiv, što su napadi članova CK na mene postajali oštriji i brutalniji, bio sam sve ubeđeniji da sam dobro postupio i da ću istrajati po svaku cenu.

Dok su me moji drugovi napadali za govornicom, ja sam zapisivao polemičke odgovore sa ciničnim opaskama, nameran da ih u svojoj završnoj reči moralno naružim i dokažem neistinitost njihovih shvatanja. Međutim, pred završnu sednicu plenuma, Božica je izvršila pritisak na mene da odustanem od političke polemike, cinizma i ironije, i da u završnoj reči ne polemišem s pojedincima, da budem distangan i dostojanstven i da govorim kao pisac, a ne kao političar.

Tako sam i postupio.

U holu Skupštine Srbije, gde se održavao plenum, na popodnevnoj završnoj sednici sačekao me je Petar Stambolić, predsednik CK SK Srbije, i upitao me hoću li da govorim i šta ću da kažem. Rekao sam da ostajem pri svojim uverenjima. Savetovao mi je da ne postupim tako, da se ne izolujem od Partije i ne dozvolim da me njeni neprijatelji iskoriste: "Ne tražimo mi od tebe da se posipaš pepelom. Reci samo da nisi bio obavešten o stanju na Kosovu." "Obavešten sam, a vi ste obavešteniji od mene. Ne odustajem od svojih uverenja. Dva dana vi mene klevećete i blatite..." "Razmisli, Dobrice. Ti ne znaš šta se sprema. Bićeš odgovoran za posledice svog istupa." "Vi ste odgovorni za posledice mog istupa!", vikao sam neuljudno. Da ne slušaju našu žestoku raspravu i moj bes, članovi CK su ušli u salu. I kelneri sa šanka bifea povukli su se u kuhinju da ne čuju moju srdžbu na Petra Stambolića.

KADA sam ušao u utihlu dvoranu, Jovan Marjanović, koji je sedeo sam u dugačkoj klupi, zamolio me je da na cedulji napišem njegovo ime i prezime i prijavim ga za diskusiju. "Drhti mi ruka, ne mogu da napišem svoje ime." Napisao sam njegovo i svoje ime i odneo na sto predsedništva.

PARTIJSKI OBRAČUNI PETAR Stambolić i Stevan Doronjski pozvali su Dobricu Ćosića na razgovor 8.januara 1968. godine. Pera je govorio mirno, tvrdo, beskompromisno, izražavajući, pritom, i drugarsku i prijateljsku volju da me sačuva i "spase s puta kojim sam krenuo, ugrožavajući svoj talenat i nanoseći veliku štetu Partiji zbog javnog ugleda koji imam...".
"Ja sam, Dobrice, do sada kao komunist učestvovao u partijskom obračunu sa Žujovićem, Neškovićem, Đilasom, Rankovićem... A najteže mi pada obračun s tobom. Ali, ne mogu da ga izbegnem. Dijalektika klasne borbe tako nalaže..." - rekao je Stambolić. "Ako ti dijalektika klasne borbe tako nalaže, onda se, druže Pero, ne muči zbog mene" - odgovorio je Dobrica.

Prvo su prozvali Jocu. On je, pod pritiskom i upadicama "drugova s Kosmeta", unekoliko ublažio svoj jugoslovenski stav. Ja sam izašao na govornicu i pribrano izgovorio završnu reč u apsolutnoj tišini, u kojoj su ćele nekih članova CK pomodrele, a nisam sreo nijedan pogled podrške svojoj ubeđenosti. Pamteći Stambolićevu opomenu, rekao sam na kraju da ne snosim odgovornost za posledice ovog plenuma i svoje reči.

Plenum je izglasao "Zaključke CK SR Srbije o političkim gledištima Jovana Marjanovića i Dobrice Ćosića", u kojima se ograđuje od naših stavova i naših "kleveta upućenih komunistima Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije", kojima se "podstrekava nacionalizam" i "narušava jedinstvo u SK". Jedino je Raja Nedeljković, hrabar i častan čovek, glasao protiv Zaključaka. Ta jedina podignuta ruka meni je bila šuma ruku; to jedno "ne", meni je bilo hor "ne".

Posle završetka plenuma, na Andrićevom vencu u suton, sačekala me je grupa nepoznatih ljudi, da me pozdravi. Sima Simić, stari novinar, skinuo je šešir i poklonio se. A pred kućom u Palmotićevoj čekala su me vojna policijska kola sa upaljenim rotirajućim svetlom...

U STANU sam zatekao svoje bliske prijatelje, njih desetak. Ispričao sam im šta sam rekao u završnoj reči; bili su radosni i saglasni s mojim govorom. Večerali smo i pili do ponoći; a pod prozorom, pred kućom, stajao je vojnopolicijski džip...

Kada smo ispratili prijatelje, Božica i ja smo pošli u šetnju na Tašmajdan. Čim smo prošli Glavnu poštu, primetili smo da dvojica nepoznatih ljudi idu iza nas, a dvojica tridesetak metara ispred nas. Došli smo do kafane "Šansa" i, uplašeni takvom pratnjom, vratili se kući.

Znao sam da će mi inteligencija dati podršku; znao sam da bar u Srbiji birokratsko-nacionalistička propaganda neće časne ljude uveriti da sam ja nacionalista i šovinista; znao sam da će mi moji čitaoci verovati; znao sam da će me u Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, novine i radio klevetati i sramotiti i da će tamo, zbog postojeće nacionalističke psihoze, veliki broj ljudi poverovati zvaničnim lažima.

Ali, ja verujem u vreme. Kad-tad, istina će pobediti. Pobediće i moja istina o Kosovu i istina o meni. Spreman sam da trpim laž, zabludu, klevetu.

PROBLEM srpstva i srpske nacije posmatram prevashodno s demokratskog stanovišta i samo u okvirima slobode, socijalizma, humanizma i Jugoslavije. Ali ću svim časnim sredstvima, s ljudskim dostojanstvom, braniti i nacionalno dostojanstvo srpskog naroda, jer je ono danas izloženo napadima jugoslovenskih šovinizama i razoreno od srpskog, hrvatskog, slovenačkog staljinizma i birokratizma...

Sutradan posle plenuma Božica me je odvezla u našu kuću na Crvenom bregu, na obali Dunava, da se odmorim, pa da počnem da pišem Rat.

Po podne su došli moji prijatelji, profesori - Ljuba Tadić, Mihailo Marković, Svetozar Stojanović, Zagorka Golubović, Dragoljub Mićunović, Miladin Životić, da mi izraze podršku i spremnost da napišu peticiju, koju bi, po njihovoj proceni, potpisalo najmanje sto pedeset profesora univerziteta. Njihova podrška mi je mnogo značila, ali sam im predložio da u ovom času odustanu od peticije, da sačekamo razvoj događaja. Saglasili su se...