Život damo - krst ne damo

  SUNCE je tek pokazalo svoj bledi odsjaj najavljujući blistavi izlazak, kada se Ilija Andrović (76) sa bratstvom i narodom popeo na vrh planine Rumije, u zaleđu Bara. U rukama čvrsto drži veliki drveni krst, optočen srebrom, krst srpskog kneza iz Zete Jovana Vladimira (vladao od 989. do 1015. godine). Star je ceo milenijum, a Androvići ga brižljivo čuvaju, vele, punih 900 godina. Samo jednom u godini, na Svetu Trojicu, iznose ga na svetlost dana. Ali, na vrh planine moraju doći pre izlaska sunca. Samo tako i samo tada on donosi blagostanje i rod. Najmanje 19 pokolenja Androvića nosilo je krst časnog kneza Vladimira kome je baš na tom krstu Jovan Vladislav (ljubomorni sin Samuilov) odrubio glavu. Njegova lepa žena Kosara, ćerka cara Samuila, usahnula je od tuge za nekoliko dana. Ljubav Vladimira i Kosare svetli i danas, ali kako je krst stigao do Androvića? - Pop koji ih je sahranio, čuvao je sveti krst i druge relikvije koje je ostavio svojim kćerima. Jedna je dobila krst, druga barjak a treća bunare - priča Ilija Andrović. - Krst je kod nas, bunari i danas daju pitku i hladnu vodu, a barjak je nestao. U bratstvo Androvića krst su donele žene. Nije to milo Crnogorcima, koji iz zavisti govore: „Teško toj kući gde žene komanduju.“ Ilija im odgovara: „Ne komanduju žene, nego ga čuvaju. Moja je bila Lacmanka (katolkinja), pa ga je čuvala bolje no ja.“ Bio je to težak posao. Pokušavali su knežev krst da otmu i Austrougari i Hrvati jer su verovali da je Vladimir katolik. Hteo ga je i knjaz Nikola. Zbilo se to u vreme kada je knjaz oslobodio Šušanj od Turaka. Tada je, vele, ljut na Turke, naredio da se „poseče sve što se ne krsti sa tri prsta“. Androvići, koji su i muslimani i pravoslavci - pošto su podelili sudbinu tolikih porodica da jedan brat mora da bude poturčen - brinuli su za svoju braću po krvi, ne i po veri. Glava bratstva otišao je kod knjaza da moli za milost. - Ako nikakvo zlo nisu činili, nećemo ih dirati, ali ti mi odgovaraš za njih - rekao mu je knjaz, a onda se setio krsta i zatražio da ga vidi. - Doneću ga, gospodaru, ali ako mi date čvrstu reč da ću ga i vratiti - odgovorio je Đuro, a knjaz dao reč. Kada je Đuro Andrović doneo krst, knjaz Nikola ga je dugo zagledao i okretao, a onda pitao: A šta bi bilo da ti ga ne vratim? - Ne znam, dali ste reč da će ga onaj ko ga donese i vratiti... Reč je reč. Vratio ga je. Krst je ostao u bratstvu Androvića decenijama dok nisu počeli misteriozni pozivi 1991. godine. - „Spremi se, otećemo ti krst“. „Ko?“, pitao sam. „Videćeš“, odgovorio je - veli Ilija. - Digli smo uzbunu. I staro i mlado, i pravoslavni i muslimani, sjatilo se sa oružjem. Dvadeset dana i noći čuvali smo stražu. Policija ništa nije mogla. Nisu došli. Ali i da jesu, sigurno bi izginuli, ali krst sveti ne bi dali. Dok ovo govori, Ilija Andrović izvlači knjigu, iz nje se otvara sama jedna stranica, hiljadu puta otvorena. Drama knjaza Nikole „Balkanska carica“. Čita naglas: - Na zetskoj njivi niklo je prvo/ Srpskih vladara vladarsko drvo!/ Od Vladimira pa do Ivana... NA PRAZNIK NERADNO - TRI dana na Svetu Trojicu ništa se ne radi. Mom đedu bilo je krivo da murva (dud) propada, pa se jedne godine popeo da je otrese. Pao i polomio se. Druge, ista priča, samo se baš nagrdio. Otada, na ovaj praznik ništa nije radio i umro je, Bog da mu dušu prosti, u 97. godini - veli Ilija Andrović. ZAVET NIKO nikada nije video krst drugih dana u godini, osim na Svetu Trojicu. Dolazili su da pitaju, ali ne bih dao - priča Ilija Andrović. - Ne može. Ne ide. Tako je zapisano. Nisam ga vadio ni kada mi je sin od 14 godina izdahnuo. Tumor mozga. Ni kada je moja žena mesecima spavala na hoklici u bolnici pored njega. Nisam ga vadio ni kada je ona umrla. Neću ga pokazati nikada, nikome, osim na Svetu Trojicu kada ga iznosimo na Rumiju. DRVO IZ AFRIKE DRVO od koga je napravljen krst nije sa ovih prostora. Takvo ovde nisam video. Čvrsto je i izgleda veoma otporno. Mislim da je negde iz Afrike. Ali i mi ga čuvamo. Ne damo sveštenicima da ga mnogo potope u vodu. Odmah ga brišemo i čistimo.