Bilo da je Noć veštica na pomolu ili ne, u bilo koje doba godine, horori su popularan žanr filmova. Naravno, ne uživa svako u prizorima strave i užasa, ali kako tvdi Stiv Mekijon, psihoanalitičar, prirodno je da nam horor filmovi budu privlačan izvor zabave.

- Kada vas neko uplaši noseći kostim za Noć veštica, istog trenutka vršite procenu da li je reč o stvarnoj ili lažnoj pretnji. Ukoliko ne postoji stvarna pretnja, smiruju se i fiziološki i psihološki mehanizmi - tvrdi Mekijon za Unilad.

On objašnjava da je suština u tome kako horor filmovi izvrću naš urođeni poriv da se borimo ili bežimo kada smo suočeni sa pretnjom.

Čak i kada vaše telo spozna da ne postoji pretnja, osetićete istinski strah, ali umesto kortizola, hormona stresa, vaš organizam luči dopamin zbog kojeg se dobro osećate. Zato nije neuobičajeno da se neko histerično smeje nakon što bude uplašen - kaže Mekijon.

NISU LOŠI ČAK NI ZA DECU

Iako horor filmovi nisu najprikladniji žanr za malu decu, u jednom trenutku njihovog odrastanja ne bi bilo na odmet prikazati im neki manje zastrašujuć horor film kako bi se upoznali sa osećajem bezazlene uplašenosti.

Trenutak pretrpljenog straha brzo svene, ali od značaja onoga što nas je uplašilo zavisi kakve će posledice strah imati po našu svest. To može biti prilika da se osnažimo, da osetimo zadovoljavajući nalet adrenalina, a, u ekstremnom slučaju, strah može izazvati traumu.

Kako ističe Stiven King, čuveni autor priča strave i užasa, postoje tri vrste straha koje gledaoci horor filmova mogu da iskuse: grozotu, stravu i užas. Strava je prizor nečega natprirodnog, kao na primer ogromnog pauka ili živog mrtvaca. Užas je, pak, suptilniji. Svetla se naglo ugase, a vi u tom mraku čujete nekoga iza sebe. Kada se okrenete, vidite da nema nikoga.

Predmet onoga što vas može zastrašiti varira od osobe do osobe. Šta vas plaši jednostavno zavisi od osobina vaše ličnosti.

Jeza nas spopada kao pokušaj organizma da se prilagodi dvosmislenosti pretnje koju drugi predstavljaju. Po rečima Alfreda Hičkoka:

- Ono što užasava nije glasan tresak, već iščekivanje istog.

Stiv Mekijon smatra da je kratkoročni stres pogodan po nas jer pospešuje naš učinak pri izvršenju nekog zadatka, te da su osobe koje uživaju u horor filmova sklonije ka prihvatanju izazova i uzbuđenja koja bi neko drugi izbegavao.

Ipak, on upozorava da je i ovde potrebno imati meru.

- Nezdravo je biti hronično zastrašen i istresiran. U tom slučaju, visoke doze adrenalina i kortizola mogu proizvesti neravnomerne otkucaje srca i stezanje arterija, što za neke pojedince predstavlja pretnju od srčanog udara.

On smatra da je u redu gledati horor filmove povremeno, jer organizam mora da se oporavi od stresa.

Kako ističe Stjuart Fišof, profesor psihologije sa državnog Univerziteta u Kaliforniji, jedan od glavnih razloga što uživamo u horor filmova jeste potraga za nečim uzbuđujućim. Našem umu, kao i svakom dobrom motoru, povremeno je potreban nadražaj.


(Telegraf.rs)