Sve što započnu, nikad ne privedu kraju. Sa mnogo elana odluče da se bave sportom, da idu na ples, časove glume ili stranog jezika, pa odustanu. Upišu se na fakultet, ali ne diplomiraju. Shvate da nisu baš to želeli da studiraju, pa pokušaju na drugom fakultetu. I opet ništa. Dignu ruke od svega čega se late. Takav model ponašanja prati ih celog života.

Da li je reč o neodlučnosti, nedostatku volje i ambicije, strahu od neuspeha ili nečem drugom? Šta ovakvim osobama predstavlja glavnu kočnicu u ostvarivanju ciljeva i da li za to postoji zajednički imenilac? Kako se nose sa činjenicom da ni u čemu nisu istrajni i šta to govori o njima?

- Ne postoji zajednička odlika ljudi koji ništa u životu ne privode kraju - objašnjava, za “Život plus”, klinički psiholog Ljiljana Jagodić. - Danas obično kažemo da su to osobe koje odlažu obaveze. Svi ponekad nešto odlažemo. Najviše odlažemo stvari koje ne želimo da radimo ili, ako je reč o promenama, koje moramo da unesemo u život da bi nam bilo ugodnije. U prvom slučaju se radi o otporu protiv nečega što nam je nametnuto. Nekad to činimo svesno, na primer kad studenti odlažu polaganje ispita na fakultetu koji su upisali pod nečijim pritiskom. Ali nije uvek tako, recimo kad neko odlaže završetak romantične veze koja dugo traje. Razlozi zbog kojih ljudi ne završavaju ono što su započeli su različiti. Često perfekcionisti ne privode kraju zadatke jer im je lakše da ih nikad ne urade nego da se suoče sa činjenicom da će možda ishod biti loš. Takođe, ljudi koji vole uzbuđenje odlažu obaveze ili ih ne završavaju do poslednjeg trenutka, jer je tako stalno prisutan nivo neizvesnosti koji im je potreban. Neke osobe se plaše neuspeha, čak i uspeha i onoga što on nosi sa sobom. Ima i onih koji ne donose odluke, ni one životno važne, jer ih to oslobađa odgovornosti. Razmišljaju: Ako ništa ne uradim, ne mogu da pogrešim.

Naša sagovornica ističe da takve osobe svoje ponašanje i “neuspeh” pravdaju različito, u zavisnosti od razloga zbog kojih nisu istrajali u planovima:

- Najčešći izgovor im je da im se to ne radi. Na taj način imaju subjektivan doživljaj da su u prednosti u odnosu na postavljene ciljeve. S druge strane, prisutne su i negativne emocije koje usporavaju ili čak onemogućavaju napore za ostvarivanje ciljeva. Uvek je u takvom ponašanju prisutno i samozavaravanje.

Usamljeni i izolovani

Pojedina istraživanja pokazuju da 20 odsto ljudi ima sklonost ka tome da ne završi započete obaveze. Kod jednih se to reflektuje u svakom segmentu života, a kod drugih samo u određenim. Za prve može da se kaže da je to karakterna osobina, a kod drugih je reč o poremećaju ponašanja koji se, sa osvešćivanjem razloga zbog kojih odlažu obaveze, može ispraviti. A kako ih tretira društvo?

- Svi oni imaju ozbiljne probleme u životu - smatra Jagodićeva. - Niko ne voli takve osobe, ni na poslu, ni u privatnom životu. To su često ljudi koji ne mogu da ostvare ni potpun partnerski odnos, ili ne uspevaju da napreduju u karijeri i rade najniže poslove u hijerarhiji. Drugi ih doživljavaju kao lenje, nesposobne da na sebe preuzmu odgovornost i kao osobe koje stalno treba usmeravati.

Da li je kod njih prisutan osećaj inferiornosti i niže vrednosti? Kako se ophode prema okruženju?

- Često su takve osobe nesigurne u sebe, nemaju ni samopoštovanje zbog činjenice da nisu uspešne u životu. Stalno se upoređuju sa drugima na svoju štetu. To se teško podnosi, pa se onda povlače, često pate od nesanice, psihosomatskih i gastrointestinalnih problema. Usamljeni su i izolovani od drugih ljudi i ne žele da se druže sa njima. Teško ih je pokrenuti da se promene, jer menjanje ponašanja traži veliko ulaganje životne energije.

U čemu onda pronalaze smisao i utehu? Klinički psiholog Ljiljana Jagodić naglašava da “neuspeh” najčešće prikrivaju započinjanjem novih stvari kojima odluče da se bave. Recimo, neko ne završi fakultet, ali nađe dobar posao ili bude uspešan u drugoj profesiji.

- U trenutku kad postanu svesni svog obrasca ponašanja i prihvate da im je neophodna promena, počinju ozbiljno da se bave drugim poslom i potraže pomoć. Ljudi koji ne završe fakultet ali su uspešni u poslu zadovoljstvo nalaze upravo u tome. S vremenom im to daje samopouzdanje i prestaju da doživljavaju sebe kao gubitnike. Nema više samoprekora, a ni prekora od strane drugih. Internalizacije tipa: “Ne radiš ono što bi trebao” ili “Šta više čekaš”, prestaju. Nalaze utehu u bavljenju stvarima u kojima su dobri, a svako je u nečemu dobar.


ŠTA NAS USREĆUJE

Na pitanje koje su to najvažnije stvari koje svako treba da dovrši u životu, Jagodićeva kaže:

- Odgovor na ovo pitanje je različit za različite ljude. Neko je srećan i ispunjen kad dobro zarađuje, neko kad ima veliku, mnogobrojnu porodicu i dobre odnose sa svim članovima, a neko kad mu je bašta najbolja u kraju. Sa psihološke strane, najbitnije je da je čovek samoostvaren, zadovoljan i ispunjen. Kad prihvata i svoje loše osobine, pa pokušava da ih promeni, kad nađe odgovarajućeg partnera i sa njim ostvari odnos poverenja i bliskosti, kad se oseća voljeno. I naravno, kad je sposoban da voli i pruži ljubav.