Julijana Radivojević: Zaboravljena književnica, Dositejeva naslednica

Da nije sačuvano pismo adresirano na slovačkog književnika i pobornika panslavizma Jana Kolara, Julijana Radivojević bi možda sasvim pala u zaborav. Ovako je o srpskoj pesnikinji iz prve polovine 19. veka, prvoj posle prve - Eustahije Arsić, ostao bar taj skromni zapis i podsećanje na još jedno žensko pero iz vremena kada je ono bilo izuzetak, a ne pravilo.

Julijana je rođena 6. januara 1798. godine u Vršcu, kao ćerka Jovana i Sare. Otac joj je bio ugledni predstavnik srpskog građanstva u Banatu, savetnik magistrata i upravnik srpskih škola. Nažalost, ni on ni njegova supruga nisu dugo živeli, pa je brigu o jedanaestogodišnjoj Julijani preuzeo njen ujak Aleksandar Nako, poreklom Cincar. To je značilo preseljenje u Beč i školovanje tokom kojeg je devojčica gotovo zaboravila maternji jezik. Kada se 12 godina kasnije vraćala iz Beča preko Pešte, upoznala je Maksu Radivojevića, krojačkog majstora, koji joj je 1821. postao suprug. Stevan Radovanović u delu "O znamenitim Srpkinjama 19. veka" navodi pismo, koje je ona pisala Janu Kolaru, o novom životu na peštanskom tlu:

- Ovde sam se upoznala sa srpskim knjigama i piscima, a čitala sam naročito s neizrecivom radošću dela Obradovićeva i počela tog omiljenog mi pisca izdaleka i imitovati.

Fascinirana Dositejevim likom i delom, prihvatala je prosvetiteljske ideje i tražila način da ih prenese na narod. Zato je u Pešti 1829. godine izdala književni almanah "Taliju", objasnivši razloge zbog kojih to čini. Posvetila ga je "milom rodu srbskom" želeći da ga približi prosvećenijim evropskim, a motiv je, kako je zapisala, pronašla u radu učenih Srba. Zamolila je čitaoce da budu blagonakloni, da ne očekuju nešto premudro, jer ona nije bila mnogo upućena u nauke, ali je bila vešta sa prozom i stihom. Ovaj autorski almanah je izdat samo za jedno godište, zbog čega nije mogao da parira sličnim publikacijama tog vremena, ali su kritičari u "Taliji", ipak, zapazili Julijanin osoben lirski senzibilitet. U nekim tekstovima primetili su autobiografske ispovesti, jer je pričom o mladoj udovici, koja posle muževljeve smrti vrednim radom uspeva da prehrani dvoje dece, indirektno priznavala sopstvene muke. U stihovima je stalno bila prisutna njena žal za suprugom.

Julijana je ocenjena kao samouka žena, ali se u njenim radovima videlo da je mnogo čitala. Oduševljavali su je mudri ljudi, pa je napisala tri ode posvećene znamenitim ličnostima. U prvoj je iskazala divljenje episkopu budimskom Stefanu Stankoviću, poredeći ga po mudrosti sa Platonom, a po govorničkim veštinama sa Ciceronom. Druga oda je posvećena doktoru medicine Mihailu Mokošinji, koji ju je dva puta spasao smrti, a poredila ga je sa Hipokratom, dok je u trećoj slavila Dositeja Obradovića. U delu "Dobar sovjet" je govorila da bi majke trebalo da vaspitavaju sinove da budu dobri, blagodarni, čovekoljubivi i umereni, dok je ženi pripisavala prilično patrijarhalan položaj. Kritičar Stevan Radovanović je zapisao da njen almanah podseća na knjige njene prethodnice, Eustahije Arsić, jer su obe bile pod uticajem Dositeja Obradovića i želele da poukom pomognu svom narodu. Pisale su o neophodnosti obrazovanja žena i značaju odgoja devojaka. A svoju reč je dao i Danilo A. Živaljević, ocenivši da u Julijaninim pesmama ima više poezije nego u radovima Milice Stojadinović Srpkinje. Dok je Eustahija po njemu bila više kosmpolitkinja no Srpkinja, Julijana je u svoju poeziju unosila više nacionalnog osećanja.

Njena dela su značajna, pre svega, zato što ih je pisala na čistom narodnom jeziku, ali je opet nedovoljno bila zastupljena u istoriji srpske književnosti. Ovo ime je poslednji put registrovano 1836. godine, i to na spisku pretplatnika na knjigu "Trojesestarstvo" Sime Milutinovića. Radovanović navodi da je o Julijani pisano malo, manje nego o drugim našim poetesama:

- Čak ni u ponekim kalendarima ili časopisima koji su, krajem 19. veka, pokušavali da bar sastave spisak svih Srpkinja koje su se knjigom bavile, ne nalazimo njeno ime. Čak ni uredništvo "Javora" koje je, 1891, uspelo da nabroji više od sto i četrdeset imena "ženskinja koje se okušalo perom poraditi na polju koje inače samo muški obrađuju", nije u tom spisku pomenuto ime Julijane Radivojević. Tek će 1958, Krešimir Georgijević ukazati na ovu Dositejevu poštovateljicu i preštampati u "Kovčežiću" njenu pesmu "Spomen Dositeja Obradovića".

Ne zna se gde je kasnije živela ni kada je umrla Julijana Radivojević.