Sa kožom mogu da uradim sve!

Kada vam neka osoba posle samo jednog rukovanja sa njom kaže: "sedmica", ne gledajte je čudno. Znajte da pred sobom imate velikog profesionalca koji vam je, za samo dve sekunde, uzeo meru! Meru vaše ruke. U očima Evice Milovanov Penezić bila sam upravo to, sedmica, ali veća začuđenost je izostala samo zbog toga što sam znala da je ispred mene "sedmica i po", odnosno osoba koja pravi najčudesnije rukavice u Srbiji.
Do sada je uradila 2.000 različitih modela. Iako je reč o malom odevnom predmetu, njena mašta nije presušila. Naprotiv. Da je Evicina rukavica ukras, a ne samo neizostavan zimski modni detalj, prepoznale su mnoge žene od stila, a među njima i neke veoma poznate. Nosila ih je čuvena slikarka Olja Ivanjicki, u radnji naše kreatorke Dragane Perišić u Londonu nedavno je nekoliko pari kupila pevačica Kelis, a pouzdano se zna da ih nosi i nova pripadnica britanske kraljevske porodice, Kejt Midlton.

- I pre nego što su ovdašnji mediji to objavili, iz Londona mi je javljeno da je Kejt Midlton snimljena kako nosi moje rukavice. Bilo je to na događaju povodom diplomiranja princa Vilijama. Tada je prvi put sedela u prvom redu sa članovima kraljevske porodice, zvanično je bila priznata kao njegova devojka, pa su je svi mediji slikali. Na svim kioscima u Londonu, naročito na stranicama žute štampe, bile su fotografije Kejt. Britanski "Helou" je napisao da je imala crveni kaput, crni šešir i uz to perfektno uklopljene rukavice. Na svim fotografijama se moglo videti kako drži malu tašnu, odnosno ima moje rukavice. I da je htela da me izreklamira, ne bi mogla bolje. Ali, za mene je bitniji deo priče taj što je ona diplomirala istoriju umetnosti. U tom trenutku radila je za luksuznu kuću asesoara, što znači da na svetu nisu postojale rukavice koje nije mogla da kupi. Znala je sve moguće dizajnere, nabavljala je robu za tu prodavnicu... A ipak je odabrala moje rukavice. Hvala joj na tome – kaže Evica.
Njene rukavice uglavnom kupuju Evropljanke, ali u poslednje vreme i Australijanke. Evica je već pripremila rukavice za zimsku sezonu na najmanjem kontinentu, a koja počinje za otprilike mesec dana. Rukavice, kaže, nikada nije nudila. Same su krčile marketinški put tako što bi ih neko video u radnji, na nekoj osobi, na sajmu u inostranstvu.., i poželeo da ih ima.
- Kada Bog deli talente svi stanu u red za onaj koji ih interesuje. Tako sam i ja stala u red kad se delio onaj u vezi s kožom. Sa kožom bilo koje životinje umem da uradim sve. Radila sam suknje, jakne, pantalone, čak i letnje majice i šortseve, zatim tašne, torbe i rančeve, da bi rukavice poslednje došle na red. Jedina konstanta je bila koža. Rukavice su mi bile izazov jer sam shvatila da se ne samo kod nas, već i u Evropi prodaju samo tri modela, u tri boje, postavljene ili nepostavljene, i tu je kraj. I, dok kožu osećam, to se ne može reći za metražu. Kada vidim pet ili deset metara platna, čak najfinijeg kašmira ili svile, za mene je bolan proces da od toga napravim nešto što valja. Ali, od kože tačno znam šta mogu da uradim i zato, gde god da odem, moje rukavice budu primećene. Srećom da je tako, jer kada je Bog delio talenat za marketinški deo, preskočila sam da stanem u red.
Prve rukavice napravila je pre 15 godina, kada je živela u Nemačkoj. Kako je slobodna umetnica i član Udruženja primenjenih umetnika, to znači da ima obavezu da izlaže. Podnela je zahtev da napravi izložbu torbi, rančeva, kaiševa, a na kraju su bile napisane i rukavice. Igrom slučaja, krenula je obrnutim redom, od rukavica. Htela je da napravi samo 15 pari, ali se zaigrala, za dva i po meseca rada od ujutru do uveče napravila je 247 različitih pari. Treba li reći da nije imala vremena da se posveti torbama i kaiševima? Na izložbi njene kreacije su visile sa plafona, pa je posetiocima izložbe izgledalo kao da su ušli u kišu rukavica. Neobičan koncept svima se dopao, usledile su dobre kritike, poziv da sa tim rukavicama ode na Beogradski sajam, prva „Zlatna košuta“...
Šta sve, osim neobičnog dizajna, ove rukavice čini tako posebnim? Od rukavičarske nape rade ih specijalno obučeni radnici, na starim mašinama koje prave minimalnu dužinu štepa. Za razliku od industrijskih, koje pravi više žena da bi na kraju sve završile u kartonskoj kutiji iz koje se izvlače dve iste veličine i sparuju, Evicine od početka do kraja radi samo jedna žena. Obe rukavice kroji od kože sa plećke, stomaka ili buta, što je veoma važno. Naime, ako je jedna iskrojena sa stomaka a druga sa plećke, ona od kože sa stomaka posle nekoliko dana nošenja izgledaće kao da ste je pozajmili od starije sestre. Ovako, one su potpuno identične. Da bi posle nošenja zadržale prvobitni oblik, važno je da svaki put kada ih skinete sa ruku stavite na sto i rastegnete njihove prste. U suprotnom, biće zgužvane.
Od 2.000 pari koje je izmaštala, Evica se, recimo, priseća onih koje na sebi imaju našivenih 500 parčića kože, pa izgledaju kao krljušt zlatnog šarana. Kako sve modele radi najpre u svojoj veličini, naravno da kada shvati da je krajnji rezultat po lepoti prevazišao čak i njena očekivanja, poželi da ga zadrži. Ima, kaže, jednu veliku plastičnu torbu u koju ubacuje takve primerke i oni nikada ne stignu do kupaca. I njene dve ćerke obilato koriste to što imaju majku koja pravi tako čudesne kožne predmete. Starija je arheolog i trenutno na doktorskim studijama kao stipendista Hajdelberga. Mlađa je u Beogradu, takođe na doktorskim studijama, ali biologije. I obe vole mamine rukavice.
Vole ih i filmski i pozorišni radnici. Evica je kreirala rukavice za operu, film „Sveti Georgije ubija aždahu“, predstavu „Velika drama“...
- Nedavno je bila premijera predstave "Život je san". Sestre Proković su bile kostimografkinje, a ja sam uradila dva para rukavica. Sarađivala sam i sa Marinom Medenicom i Jasminom Sanader kada su radile na filmovima. Izazov je i lep domaći zadatak raditi epohu, jer moraš da znaš kakav stil rukavica je nošen. Takođe, radila sam nešto i za Banjalučki muzej.
Evica kaže da je često pitaju šta bi posavetovala devojke koje nemaju dovoljno para da kupe tako lepe rukavice kao njene i evo šta im odgovara:
- Da budu kreativne. Našij ponpon na štrikanu rukavicu, stavi zvezdicu, perlicu, dva-tri kristala, napravi kićanku, kamen od starog prstena našij na rukavicu...

Stavite bilo šta, samo nemojte da nosite istu vrstu farmerki, cipela... Nikada nisam tolerisala uniformnost. I pre rukavica, kožu sam koristila u svim mogućim varijantama. Da li je to neki neobičan ranac koji možeš da pretvoriš u dva prsluka, čudan kaiš, jakna sa tri načina kopčanja zbog koje ti direktor prodaje traži „uputstvo za upotrebu“... Uvek sam nastojala da pravim drugačije stvari.
Ako ste se pitali šta bilo koja dizajnerka rukavica radi tokom leta, kada im nije sezona, evo odgovora:
- Male, štosne rukavice bez prstiju, one koje imaju samo kažiprst, sa interesantnim detaljima... Mlade devojke to vole da nose, naročito za maturu. Ipak, sva sreća da je Zemlja okrugla, pa leto nije svuda istovremeno.
A, ima li Evica neku neostvarenu poslovnu želju? Šta vidi kao eventualnu krunu karijere?
- Ja sam od onih srećnika koji jako vole ono što rade i od toga još uspevaju da žive. Uživam u svom poslu, nemam nikoga nad glavom i svejedno mi je da li ću nešto uraditi u deset sati po podne ili u deset uveče. Nikada ništa nisam planirala, a sve je došlo na svoje. Mislim da bi bilo bezobrazno želeti više od ovoga.

MODEL SA METALNOM KONSTRUKCIJOM

U nizu neobičnih rukavica za Evicu su naročito važne jedne sa metalnom konstrukcijom, koje su urađene za prvu izložbu, a posle "gostovale" na svim ostalim.
- One su meni ono što je Baji Patku prvi dolar. Doduše, na poslednjoj izložbi, koja je održana u oktobru povodom 110 godina postojanja Etnografskog muzeja nisu bile fizički, već samo njihova velika fotografija, ali donele su mi sreću. U to vreme je ICOM – internacionalni komitet za muzeje, odnosno njihova sekcije za kostime, prvi put imala sastanak u Beogradu na kojem je bilo prisutno oko 80 direktora odeljenja za modu velikih muzeja, od Alberta i Viktorije, preko Danskog kraljevskog za čipke i šest američkih muzeja. Izložila sam 25 pari etno-rukavica, inspirisanih kožuhom, zlatovezom, kosovskim vezom. Bile su veoma primećene, pa mi je gospođa Ines Brukmajer, iz Amerike, posle mesec dana javila da me je preporučila Honkonškom institutu za dizajn. Moje rukavice su se tako pojavile na Osmoj internacionalnoj izložbi "Wearable art" (Nosiva umetnost). Završena je pre petnaestak dana, a od njih mi je stigao mejl da žele da ih otkupe u trajno vlasništvo.