Martens slabo poznaje srpsku literaturu

Milivoj Nenin

petak, 05. 06. 2020. u 10:19

Мартенс слабо познаје српску литературу
O biografiji Ive Andrića "U požaru svetova" iz pera Mihaela Martensa, U IZDANjU "LAGUNE"
U pismu Andriću M. Josić Višnjić piše, nimalo slučajno, kako ništa lepše od života nije izmišljeno. Andrić je voleo život. Ali je od života tražio mnogo. Želeo je samo da piše. Ali, u vremenu pred rat, i u vremenu posle Drugog rata to nije mogao. Paradoksalno naizgled, Andrić je jedino krajem Prvog i tokom Drugog svetskog rata (uz izuzetke pri kraju života) mogao da piše na miru.

Ovo je knjiga o Andrićevom snalaženju u životu: ovde čitamo šta je sve Andrić radio da bi se izborio za glavnu ulogu u sopstvenom životu. Stiče se utisak da je rođen pod srećnom zvezdom. Knjiga je zanimljivo pisana: izdvajaju se delovi o 27. martu i o dodeli Nobelove nagrade... Martens vešto parafrazira Andrića, a i citati iz Andrićevog dela spretno su utkani u tekst. (Deo o Musoliniju i tepihu se izdvaja.)

No ključni problem ove knjige je što knjigu niko nije pročitao još jednom pre puštanja u štampu. A isto tako, i korice knjige teško je opterećuju. Napisati da je ovo "prva sveobuhvatna biografija" Ive Andrića, znači direktno raditi protiv knjige. Niti je prva, niti je sveobuhvatna, niti je Martens koristio relevantnu literaturu... Zapravo, na primeru Boška Tokina vidi se da Martens slabo poznaje srpsku literaturu. A nepoznavanje književne periodike je bolno pitanje ove knjige...

Lako je vidljivo da rani Andrić baca jače svetlo i bolje osvetljava kasnog Andrića. Svestan je toga Martens: "Korisno je malo prelistati Andrićeva rana pisma jer u njima otkriva stvari o sebi sa iskrenošću koju kasnije više nećemo sresti." A preko ranog Andrića, Martens je prešao ovlaš. Jedan jedini put, na primer, pominje "Književni Jug"! Podsećam da je Andrić bio jedan od urednika "Književnog Juga" i da je, između ostalog, bio vodeći književni kritičar. (Nisu to samo moje reči.) Da je čitao "Književni Jug" Martens bi, na primer, znao za Andrićev stav prema boljševicima u sovjetskoj Rusiji; video bi i kada Alija Đerzelez silazi sa konja i ulazi u književnost; video bi i korene Andrićevog jugoslovenstva... Možda bi povezao i beogradsku Grupu umetnika sa zagrebačkim Proletnjim salonom...

Mihael Martens


Da je zavirio u prepisku iz tog vremena video bi i da je Andrićeva "platica" redovna i da iznosi 500 kruna! (Duhovito je pomenuo Martens "Andrićev kurs" - koliko se volova može kupiti od honorara.) Da je pogledao dnevničke beleške Andrićevih savremenika video bi i koliko je Andrić bio voljen... Videla bi se i Andrićeva prijateljstva. Nije Andrić za prijatelje birao samo moćne ljude koji mu mogu pomoći u nevolji. (Andrić nije bio plašljiv: znao je šta je realna opasnost!) Video bi i koliko je rani Andrić osetljiv na nepravdu... Video bi i koji mu je prijatelj poklonio knjigu Maksima Gorkog... Ali, za Martensa su Andrićevi prijatelji često: neki, neko, jedan, novosadski prijatelji...

I, da završim sa književnom periodikom. Da li je "Ideje" Crnjanskog čitao onaj koji piše Andrićevu sveobuhvatnu biografiju? Avaj! Nijedan pisac nije lepše predstavljen od Andrića u "Idejama" Miloša Crnjanskog! (Od "Ideja" su posle Drugog svetskog rata svi bežali, kao da su kužne.)

Zašto čitati završenu knjigu još jednom? Pa da se uklone očigledne kontradiktornosti i isprave greške. Nagađa Martens, na primer, ko je Andrićev otac; ali ga to ne sprečava da zaključi kako je Andrić nasledio neku bolest sa očeve strane... (Ne vidi ni prostu činjenicu da Andrić ne može više biti član Grupe umetnika, jer putuje u Rim.) Martens je preuzeo i grešku, koja je toliko očigledna da dovodi u pitanje čitavu listu ljudi kojima zahvaljuje... U pismu Tugomiru Alaupoviću Andrić (?) za teču kaže da je stric! Zar tu grešku niko nije video?

Naravno, postoji tu i čitav niz sitnica. Gde se nalazila srpska Vlada tokom Prvog rata? Martensu je to zapravo svejedno. Da li je bilo svejedno Slobodanu Jovanoviću, koji je bio interniran iz Soluna na Krf? Smeta mi i što se za dnevničke beleške kaže da su "unosi"; što je Andrić "umrežen"; što je hroničar "hronista"... Ali, tu je možda malo grešio i prevodilac. (Ili je mene izgazilo vreme?)

Smetaju mi i uopštavanja. Nije Andrić bio opsednut Poljakinjama. Andrić je bio opsednut ženama. Smeta mi i ton čoveka, koji sa visine, zna kada bi trebalo raspisati referendum, na primer. Nije baš razumna rečenica o tome da Andrić ne zna da napiše prvu rečenicu... Ili povezivanje Crnjanskog sa nacistima. Stereotipi bole. A kreće se u krugu stereotipa kada piše o ekonomskoj snazi Jugoslavije između Prvog i Drugog rata... Nije mnogo originalniji ni kad piše o hegemoniji Srba u tom vremenu...

Mada je najtužniji deo u ovoj knjizi onaj kada Martens prebrojava koliko puta Andrić u knjizi Ex Ponto pominje dušu. Da li je to tačka potpunog nerazumevanja? Tu Martens pada. Neću upućivati na Crnjanskog i na ono što je o Andriću pisao u "Književnom Jugu". Uputiću samo na S. Stefanovića iz 1919. godine, koji piše o tome kako se u ratu, kao jedino blago, otkrila samo sopstvena usamljena duša...

I zatvorimo ovaj tekst vraćanjem na početak. Miroslav Egerić, jedan u nizu nepomenutih znalaca Andrića, često je citirao Andrićevu rečenicu o tome da se rat omakne. Deo o 27. martu pokazuje da se rat nije omakao. Andrić nikada više nije kročio u Nemačku. A u Englesku je išao! Toliko, rekao bi Crnjanski.


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije