OBELEŽAVANjE 90 godina od rođenja Borislava Pekića (1930-1992), u utorak (4. februara), proći će u tišini. Sad je već sasvim izvesno da na devedeseti rođendan jednog od najznačajnijih srpskih pisaca u Beogradu neće biti značajnijeg skupa posvećenog velikom romansijeru, dramskom piscu, filmskom scenaristi, akademiku SANU i jednom od najuticajnijih srpskih intelektualaca.

Supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra zbog toga nisu razočarane, jer njegovo delo i danas živi kroz čitaoce.

- Već deset godina "Laguna" objavljuje ceo Pekićev književni opus i mnogo njegovih knjiga se prodaje. Direktor Dejan Papić i njegovi saradnici intenzivno rade na promovisanju dela moga supruga - govori, za "Novosti", Ljiljana Pekić. - Nedavno smo ustupili prava firmi Firefly Productions za ekranizaciju "Besnila", a Amerikanci će snimati film po jednoj drugoj Pekićevoj knjizi. Posle 60 godina, napokon je pre godinu dana ušao u obaveznu školsku lektiru. Odabrane su dve knjige - "Vreme čuda" i "Sentimentalna povest Britanskog carstva". Pekić je poslednji od naših velikana koji su se tu nalazili već godinama.

PROČITAJTE JOŠ - Ljiljana Pekić: Bora je bio moja ljubav i moj heroj

Supruga pisca, inače ugledni arhitekta, ponosna je na spomenik na Cvetnom trgu, koji su podigli Fondacija "Borislava Pekića" i Grad Beograd:

- Otkrila sam ga zajedno sa tadašnjim premijerom, a sada predsednikom Aleksandrom Vučićem, što je bila velika čast i zadovoljstvo. Svakog puta kad prođem pored spomenika, neko Pekića grli ili sedi u njegovom krilu. Blog koji vodim već 15 godina - www.borislavpekic.com, ima više od milion i dvesta hiljada posetilaca. Svakog dana objavim poneki deo iz dnevnika, eseja, priča, drama... Moja unuka vodi fejsbuk-stranicu koja ima oko 45.000 fanova, i taj broj se svakog dana povećava. Pored toga, već 25 godina Fondacija dodeljuje nagradu "Borislav Pekić" za esej, poeziju i prozu u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Radovi stižu iz svih beogradskih gimnazija.

Ljiljana je bila ne samo Pekićeva supruga, već i saradnik.

- Pre bih mogla reći arhivar - kaže nam. - Moja ćerka Aleksandra nasleđuje ovaj ogroman ali važan posao, u kome mi već deset godina pomaže. Što se Pekićevih rukopisa tiče, tu zbilja kraja nema. Taman pomislim da sam glavni posao obavila, a onda iskrsne nešto što daje mogućnost za novu knjigu. Kada neko kao on piše neprekidno 40 godina, uvek može da se nađe nov materijal za objavljivanje. Pekićevi rukopisi su kao rudnik zlata, nikada ne znate na šta ćete naići.

Naša sagovornica otkriva da će uskoro izaći knjiga "Traganje za zlatnim runom" u "Službenom glasniku", koji objavljuje ceo Pekićev takozvani neknjiževni opus.

- To je knjiga koja prikazuje Pekićeva razmišljanja i studije povodom ovog sedmotomnog dela. Tu će se pojaviti, pored ostalog, i "Album Njegovana", kao i genealogija te porodice, koja je veoma bitna za sve koji čitaju "Zlatno runo". Olakšava im snalaženje u toj porodici koja obuhvata više od sto ličnosti. I "Album", na neki način, oživljava te osobe. Iz njega se vidi kako ih je Pekić zamišljao.

Foto I.Marinković

Bio je veoma temeljan u svemu što je radio. Uvek je govorio da se oseća siguran samo ako sve aspekte jedne teme duboko i svestrano prouči.

- Najčešće nije upotrebljavao ni pola od toga - objašnjava Ljiljana Pekić. - Nije važno da li se radilo o istoriji, medicini ili filozofiji, tako je postupao za svaku knjigu, za svaku temu. Radio je dosta i na filmovima. Knjige snimanja i sinopsisi su veoma interesantni.

Ljiljana je neke prekucala, neke tek treba da pronađe... Postoji materijal za treću knjigu drama.

- Kao što vidite, rudnik još nije iscrpljen - kaže Pekićeva supruga, koja je sa njim podelila tri i po decenije života. - I pored svih teškoća, moram reći da sam imala lep život sa Borislavom. Odluke smo donosili zajednički. Niko nikome nije nametao rešenja. Dešavale su se stvari na koje nismo računali, ali smo u dogovoru donosili prave odluke. Da se ponovo nađem u tim situacijama, ne bih donosila drugačija rešenja. Ne mogu reći da nam je život bio lak, ali nijednog momenta nije bio dosadan. I ne bih ga menjala ni sa kim.

Ljiljana Pekić

Žig antikomuniste pisca, utamničenog u novembru 1948. zbog otpora rigidnom komunističkom režimu, progonjenog i prognanog, pratio je Pekića.

- Možda zato što ni moj život nije bio lak, imala sam puno razumevanja za njegove teškoće. Na razne načine bilo je mnogo sličnosti. Vezivali su nas i građansko poreklo, ideje demokratije, rodoljublje, ljubav prema knjigama, literaturi i, naravno, naša ćerka, koju je obožavao.

Kad je Pekić bio na vrhuncu književne karijere, početkom sedamdesetih dobio je "Ninovu" nagradu za "Hodočašće Arsenija Njegovana", bili su studentski nemiri, maspok u Hrvatskoj, liberali u Srbiji...

- "Ninova" nagrada je bila veliko priznanje i dala mu je podstrek za dalji rad - kaže Ljiljana Pekić. - Ne kažem da bi on prestao da piše da toga nije bilo, ali sigurno je pomoglo. Inače, na njega nikakav neuspeh nije stvarno bitno uticao. Nije mu bilo lako, ali je bio uporan i nastavljao je bez prekida i posustajanja. Kada zbog političke situacije niko nije hteo da štampa "Kako upokojiti vampira", nastavio je da piše punom parom, a morao je da čeka pet godina i da onda na anonimnom konkursu za taj isti roman dobije prvu nagradu.


USPOMENE Borislav i Ljiljana Pekić život delili 35 godina

Negde u to vreme, Ljiljana i Borislav su shvatili da bi najviše voleli da žive u Londonu. Kada su 1970. obavili formalnosti, Ljiljana je dobila radnu dozvolu i organizovali su sve detalje odlaska. Međutim, petnaest dana pred put, Borislavu je oduzet pasoš bez ikakvog objašnjenja. Dogovorili su se da ona ode sama, mislili su da će pitanje njegovog pasoša biti brzo rešeno. To je, međutim, potrajalo. Tri meseca posle njenog odlaska njihova ćerka Aleksandra došla je kod nje u London, a Borislav im se pridružio posle godinu dana i otpočeo život u britanskoj prestonici.

PROČITAJTE JOŠ - Srbija vraća dug Pekiću

- Nikada nije bilo jasno rečeno zašto mu je tada oduzet pasoš, samo je bilo nagađanja - kaže Ljiljana Pekić. - Pretpostavljam da su smatrali da je Pekić opasniji van zemlje nego u njoj. To je trajalo čitavih godinu dana, bilo nam je veoma teško, bili smo odvojeni. Neki od njegovih prijatelja su se angažovali, posebno Matija Bećković, koji je pisao o tome. Zahvaljujući tom pritisku i "Ninovoj" nagradi, ipak su morali da ga puste.

Ljiljana kaže da ju je Pekić osvojio svojom inteligencijom, obrazovanjem, idejama, tolerancijom:

- Očarana sam bila njegovim stavovima, visoko sam cenila sve što je napisao. I danas, kada po ko zna koji put čitam njegove knjige, uvek nađem ponešto novo, nešto što me nasmeje, nešto što probudi u meni asocijacije, nešto što me natera na razmišljanje ili dalje čitanje o nekim istorijskim događajima, filozofima, drugim piscima...


Borislav i Ljiljana Pekić 1987.godine

Ljiljana kaže da je Pekić bio veoma društven:

- Imao je prijatelje iz škole, sa fakulteta, iz filmskog sveta, književnosti, iz raznih perioda svog života. Kod nas u London, ili u Beograd, dolazili su mnogi prijatelji i sa svima je bio iskren. Tu su uvek bili Danilo Kiš, Mirko Kovač, Fića David, Dragoslav Mihailović, Đorđe Lebović i Borislav Mihajlović Mihiz.

Pekić je bio jedan od osnivača Demokratske stranke. A da li mu je politika oduzela dragoceno vreme, njegova supruga odgovara:Sve to je bilo deo njegovog života. Ja sam se sa tim potpuno slagala, a pošto sam veliki idealista, sve sam gledala kroz ružičaste naočare, mnogo više nego on. On je znao šta se može očekivati sada i ovde.


POČAST Ljiljana Pekić sa ćerkom Aleksandrom,foto N.Skenderija

SIMPOZIJUM U CRNOJ GORI

DOK će u Srbiji izostati zvanično obeležavanje velikog jubileja, Crnogorska akademija nauka i umetnosti organizuje dvodnevni skup posvećen Borislavu Pekiću. Deluje paradoksalno, ali oni koji su njegova dela donedavno izbacivali iz lektire, sada priređuju veliki simpozijum na kome će se okupiti, kako je najavljeno, poznavaoci njegovog dela iz Crne Gore, Srbije i regiona.

BOGATA BIOGRAFIJA

PEKIĆ je rođen 4. februara 1930. u Podgorici. Detinjstvo je proveo u ovom gradu ali i u Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu. Od 1945. je u Beogradu, gde je tri godine kasnije osuđen na 15 godina zatvora kao pripadnik tada ilegalnog pokreta Saveza demokratske omladine Jugoslavije. U zatvoru je proveo pet godina. Na početku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarije, a po njegovom tekstu "Dan četrnaesti" snimljen je film koji je 1961. predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu. Prvi roman "Vreme čuda" objavio je 1965. Njegovo kapitalno delo "Zlatno runo" objavljuje se u sedam tomova. Dela su mu prevođena na gotovo sve evropske jezike. Bio je dopisni član SANU, član Krunskog saveta. Preminuo je 2. jula 1992. u Londonu.


Foto I.Marinković

NAŠ PONOS

PEKIĆ je naš velikan i naš ponos, i to se nikada neće promeniti - kaže Ljiljana Pekić. - Ni broja ne mogu da pohvatam koliko je izdanja već bilo i u kojim tiražima nastavljaju da izlaze njegova dela. Ima priličan broj magistarskih i doktorskih radova o njemu. Jedna mlada studentkinja, Tamara Đokić, planira doktorski rad u Italiji koji bi obuhvatio filmska dela Pazolinija i Pekića.