LJiljana Pekić: Bora je bio moja ljubav i moj heroj

Kada obuzmu mržnja i gorčina, čovek nije u stanju da rasuđuje. Nije slobodan. A, ako mu pođe za rukom da ih se oslobodi, on je u stanju da u potpunosti sagleda lepotu. Zato je najvažnije verovati. U lepotu života. Lepotu u nama samima.

Vraćala nam se ova Pekićeva misao, po ko zna koji put dok smo išli u susret njegovoj supruzi Ljiljani, ugovoren posle samo kratkog telefonskog razgovora. Za nas, bilo je to ohrabrenje da istinski veliki ljudi, po svemu neobični, poštuju obične. Za njih, od ovog susreta, sasvim nepoznate ili malo poznate "kopače" neotkrivenog blaga u ljudskim sudbinama, kakav je život porodice jednog od najvećih srpskih i pisaca Evrope 20. veka - Borislava Pekića.

- Svako od nas, samim svojim životom, svedoči - kaže nam Ljiljana Pekić.

- Svedočimo svojim delima. Ta dela su zadužbine, trajnije od svake reči. U svakom od nas ima lepog i plemenitog. Važno je biti na tom tragu. Na tragu svake lepote, kao što je govorio i Pekić.

Neposredni povod za susret i razgovor sa Ljiljanom Pekić bila je, zapravo, vest: književniku Borislavu Pekiću biće podignut spomenik na Cvetnom trgu u Beogradu. Konačno se neko setio da je veliki Pekić dostojan belega u prestonici Srbije, kojoj je, stvaralaštvom, i sam dao beleg. Od "Vremena čuda", "Hodočašća Arsenija Njegovana", "Uspenja i sunovrata Ikara Gubelkijana", "Odbrane i poslednjih dana"... do remek-dela "Zlatno runo", "Kako upokojiti vampira", "Besnilo", "Atlantida", "1999", "Godine koje su pojeli skakavci", "Sentimentalna povest britanskog carstva", "Stope u pesku", "Zlatno doba dijaloga", "Život na ledu".

Pitamo Ljiljanu Pekić, kako je reagovala na saznanje o podizanju spomenika njenom suprugu, u Beogradu?

Odgovorila je:

- Divna vest. Mislim da je Pekić spomenik zaslužio. Ohrabruje me i raduje da se, i danas, mnogi mladi ljudi interesuju za Pekićeva dela. Posebno za "Zlatno runo". Uključuju se u blog koji sam pokrenula. Preuzimaju citate. Poruke. Tako, smatram, nije tačno da ovovremeni mladi ljudi ne čitaju. Potrebno ih je usmeriti.

Ova žena, arhitekta po struci, govori, čini nam se, kao da je i sama pisac. Valjda, što je sa Pekićem proživela sve njegove knjige. Delila je s njim sudbinu bezmalo četiri decenije. U svakom dobru i u svakom zlu, zajedno. Posle njegove smrti, u julu 1992. godine, preuzela je na sebe nezaborav na suprugovu književnu zaostavštinu. Neverovatnom upornošću, snagom uprkos godinama, i posebno - ljubavlju, mnogi neobjavljeni radovi njenog supruga izašli su na videlo. Danonoćno je radila. Preslušavala trake. Čitala... Čitala pisma, preuzimajući na sebe, uz podršku i pomoć kćerke Aleksandre, da sve što Pekić nije stigao da objavi, bude objavljeno.

I, to nije bilo lako. Žig antikomuniste-pisca, utamničenog u novembru 1948. godine zbog otpora rigidnom komunističkom režimu, progonjenom i prognanom, ona do ovih dana, čini se, prati i deli njegovu biografiju. Deo te biografije je i isti, antikomunistički Ljiljanin žig. Ona je sestričina dr Milana i Dragomira Stojadinovića. Unuka Svetozara Glišića, kraljevog oficira. Kćerka Dušana i Nadežde Stojadinović Glišić.

Vraćamo sećanje... Za Ljiljanu Pekić, potresno. Upisano u memoriju dvanaestogodišnjeg deteta. Toliko je imala kada su joj nove komunističke vlasti 1944. godine streljale oca, tehničkog direktora "Novog Vremena". Građevinskog inženjera koji je, između ostalog, radio statički proračun za predratni stadion u Beogradu. Zgradu berze, današnji Etnografski muzej.

- Mnogo sam volela oca. I mnogo patila - priča nam. - Vreme koje je došlo posle njegovog streljanja, za mene, mog dve godine mlađeg brata Omilja, našu majku, bio je pravi pakao. Morali smo da napustimo stan u Krunskoj. Da se snalazimo. Majka nije imala pravo na posao devet godina. Gde god je konkurisala, biografija ju je odavala.

Ljiljana je, kao vredan i talentovan đak gimnazije uspela da upiše arhitekturu i diplomira. Borislava Pekića upoznala je 1955. godine.

- Zaljubila sam se u njegovu pamet. Inteligenciju. Prosto je plenio. Bio je moja ljubav i moj heroj - priča Ljiljana Pekić.

- Bio je strastan u svemu. Prema životu i prema radu. Sve što je radio, radio je do poslednjeg nerva u svom telu. I dan i noć. Isto kao što su i noću i danju s nama živeli likovi iz njegove književnosti. Živeli su tako kao da su članovi naše porodice. Ja sam se saživela s tim. I, danas, u tome živim.

Vraćajući vreme, Ljiljana Pekić ipak izdvaja jedan dan koji je u životu ove porodice ostao kao živa rana. Bila je 1970. godina.

- Mi smo bili žigosani i ja sam mislila da treba da tražimo bilo kakav posao negde izvan Beograda. U Londonu su objavili konkurs za arhitekte. Javila sam se i dobila posao. Mislila sam: živećemo od tog, mog posla. A Pekić neka piše. Spakovali smo kofere... Naša kćerka je imala jedanaest godina. Rešili smo: idemo, borićemo se... Šta bi, u toj borbi, za nas bilo novo? Bilo je oko pet ujutru, nekoliko dana pre našeg odlaska, neko je zalupao na vrata. Otvorila sam. Ispred dvojica. Kažu: predajte Pekićev pasoš... Ja? Zašto ja? Odem do supruga. Kažem: traže tvoj pasoš. Oduzeli su mu pasoš. I moj Pekić je ostao u Beogradu.

- Mene je ispratio, a Aleksandra mi se pridružila posle tri meseca. Bili su to strašni trenuci. Kao i svaki naredni dan, kada smo se nadale da će nam se Borislav pridružiti. A to je potrajalo čitavu godinu. Kada je došao... pisao je, mada mu niko ništa nije hteo da objavi punih pet godina. On je govorio: "Moje je da pišem, a oni ako hoće da objave, neka objave. Ako neće, ne moraju."

Odgovorila je:

- Da se vratimo istinskim vrednostima. Onim koje smo poneli iz kuće. Iz porodice. To su najplemenitije i najtrajnije vrednosti. To bi danas kazao moj suprug Borislav Pekić.

MALO JE I ČITAV ROMAN

Čitav roman je malo da se zabeleži put Pekića od prvog zajedničkog dana života Ljiljane i Borislava. Radost, kada im se 1959. godine rodila Aleksandra i nada da je "vreme čuda" iza njih. Segmente tog romana, koji će možda biti napisan, preuzimamo za ovu, našu priču, u restoranu "Trandafilović", na beogradskom Vračaru. Ovaj restoran je mesto ljubavi dvoje Pekića. Ali i mesto susretanja sa Borislavljevim starim društvom iz gimnazije i demokratske omladine, zbog koje je robijao punih pet godina, u Mitrovici i Nišu, kao "neprijatelj države i naroda". Do kraja Pekićevog života ovo mesto je bilo i mesto sastajanja sa njegovim drugovima, piscima, koji ga se nisu odricali.