Muzička kritika: Boris Berezovski je pijanista koji nije narcis

Neobične se stvari dešavaju s Borisom Berezovskim, a to imamo prilike da ispratimo tokom decenija koliko ovaj umetnik dolazi u Beograd, na možda već skoro deset koncerata koliko je održao kod nas. Ovaj pijanista školovan je u klasi Eliso Virsaladze da bude pravi predator za klavirom. Jednostavnije rečeno, virtuoizitet je maternji jezik ovog pijaniste, ali...

Pročitajte još: Kad skulpture sviraju muziku koja bi oduševila i vanzemaljce: Kako je “Svaromfal” publika vraćala na bis (FOTO)

Ali, ovaj pijanista stupa na scenu početkom devedesetih godina 20. veka kada se, naročito među britanskom kritikom, virtuoznom sviranju na klaviru već svira posmrtni marš. U isto vreme "njegovo veličanstvo" kompakt-disk traži tuše lak kao paučina.

Boris Berezovski tako ima vrlo malo vremena da bude mlad. Pali vatre po klaviru svirajući Rahmanjinovljevu Drugu sonatu kao mladić, ali onda se vrlo brzo suočava sa drugačijim zahtevima. Virtuozitet koji traži velike dinamičke raspone, reski udar po klaviru zamenjuje introvertnijim sviranjem i pokazivanjem okretnost na "veličini maramice". Liči to na svet divova koji se vidi samo pod mikroskopom. Sve što svira ovaj pijanista boji ogromnom fizičkom snagom koju, tako uzbudljivo, pokreće tanano i vrlo muzikalno promišljanje.

Pročitajte još: VRH: Tekovinu klasične muzike predstavljaju na svež način široj publici

Ovaj kolos zlatnog srca to je potvrdio i u ponedeljak svirajući, u ciklusu Stenvejevih koncerata, tri koncerta za jedno veče: Šopenov Drugi koncert, Šostakovičev Drugi koncert i Prokovjevljev Prvi klavirski koncert. Možda nastup nije počeo najsjajnije. Berezovski je sa kamernim orkestrom "Muzikon" nastupio bez dirigenta, što je prouzrokovalo ritmičku stegnutost i nije omogućilo sviranje Šopena koje će plivati na frazi i ukrasu. Ali, onda se promenom muzičke fakture u Šostakovičevom i naročito Prokofjevljevom koncertu sve izmenilo.

Ponovo smo čuli ono što ovog solistu čini jedinstvenim: spoj velike raspevanosti bez imalo razneženosti; pravi džez pristup klaviru u najdelikatnijim delovima prvog stava Prokofjevljevog koncerta.

Bilo je, rečju, uživanje ponovo slušati Berezovskog. Ono što jedino možda brine je što izvežbane uši čuju malo umora, nešto malo zasićenosti i čak ne tako malo razočaranja. Ali, takav je svet u kojem živimo. Berezovski je, kako rekoh, brzo morao da ostari. Krenuo je u utakmicu sa samim sobom. Nijansiranost i reljefnost fraze, u stišanom registru sviranja, podigao je čak na viši stepen od Pletnjova. Prstnu i mentalnu sposobnost doveo je tako do krajnjih granica, te sam u jednoj ranijoj kritici ovom pijanisti to čak nazvao "nanopijanizmom".

Kuda će krenuti dalje ovaj umetnik, ostaje da se vidi. Ispraćamo ga povicima bravo i jednim uzdahom. Nadamo se da će njegova nesvakidašnja veština da mu pokaže put do novih osmeha u periodu života nakon njegove pedesete kada se odista očekuju njegova najveća umetnička dela.