STOKHOLOM: OD SPECIJALNOG IZVEŠTAČA


VEĆINA događaja koje mi je opisivala majka uključivala je članove uže ili šire porodice, a gotovo uvek glavna osoba bio je jedan od njena dva brata koji su kasnije "pali na polju časti" u Drugom svetskom ratu. Dozvolite mi da pokušam da reprodukujem dve epizode, kratke, ali presudne za moj život pisca.

Ovim rečima, obratio se juče, u emotivnom govoru, na momente drhtavim glasom, nobelovac Peter Handke, govoreći svoju besedu povodom dodeljene nagrade, obojenu osećanjima, posvećenu njegovoj majci, i ujacima poginulim u ratu.

PROČITAJTE JOŠ - Handke održao govor drhatavim glasom: Dve potresne priče o smrti u tundri i mlekarici nežnih ruku

U zgradu Akademije Handke je ušao tačno u 16.30, sat vremena pre zakazanog govora. Izašao je iz električnog "volva", po mrklom mraku, u gradu u kome se ovih dana smrkava već posle dva sata po podne, opušten, sigurnog hoda, pozdravljaljući se sa osobljem na ulazu.

- Vidimo se unutra! - rekao je Peter Handke uz prijateljsko tapšanje po ramenu, pre nego što će ući u zgradu Švedske akademije u Stokholmu na Trgu, da održi svoj govor povodom svečanosti dobijanja Nobelove nagrade.

S druge strane, pristizale su najviše zvanice. Među njima i posebni gost, reditelj Emir Kusturica, koji je pre toga razmenio nekoliko reči s dopisnikom "Novosti".

Tu, ispred Akademije, ostao je da stoji američki novinar Piter Mas, koji se od Handkeove nominacije istakao u kritikama na račun piščevih stavova.

Handke sa Andersom Olsonom, predsednikom Nobelovog komiteta

"Novosti" su od slavnog austrijskog pisca unapred dobile osnovne smernice njegovog govora. Unutra je samo literatura, i ništa više. Emocije. Tako je i bilo. Nema politike, s komentarima koji ga u stopu prate još otkako je odlučio da ima svoj stav. Konačno je mogao da odahne. I da uzdahne, prisećajući se teške sudbine svojih slovenačkih predaka u nemačkoj vojsci.

- U mom detinjstvu, kada je vreme dozvoljavalo, majka bi mi pričala priče o ljudima iz sela Stara Vas. Moguće je da je te priče delila sa mojom braćom i sestrama. Ali, u mom sećanju sam joj uvek bio jedina publika - rekao je Handke.

Jedna od tih priča odnosila se na zaostalu devojku koja je radila na farmi kao mlekarica. Nju je gazda silovao, a dečaku koji se rodio zabranjivao je da joj priđe. Podizala ga je gazdina žena. Jednom, kada je pritekla dečaku u pomoć, on je upitao svoju "majku" kako to da mlekarica ima tako nežne ruke?

Anders Wiklund/TT via AP

Druge priče odnosile su se na ujake koji su poginuli na ruskom frontu. U Handkeovom porodičnom domu u Šavilu sve je puno uspomena na njih.

- Krajem avgusta ili početkom septembra 1943, najstariji brat moje majke vratio se kući na odusustvo na nekoliko nedelja s ruskog fronta na Krimu. I dok je izlazio iz autobusa, naleteo je na osobu koja je u toj oblasti bila odgovorna za slanje loših vesti iz rata. Ovaj čovek je bio na putu za selo kako bi porodici rekao da je najmlađi brat "umro kao heroj otadžbine" u tundri. Tada je pomislio da bi mogao da poštedi sebe odlaska njihovoj kući i jednostavno je obavestio brata, vojnika na odsustvu. Dočekali su ga veselo, a on je odlučio da ne kaže ni reč o smrti svoga brata - preneo je Handke za govornicom u Stokholmmu deo tužne sudbine njegove porodice.

Pisanje besede, rukom kao što inače radi, Handkea je okupiralo u punom obimu poslednja dva meseca. Nije želeo da razočara svoje obožavaoce. Svu koncentraciju bio je usmerio u tom pravcu.

I noć između petka i subote, posle njegove prve konferencije za medije, proveo je, na svoj rođendan, nad tekstom u hotelskoj sobi u Stokholmu, gradu na ostrvima, s pogledom na mrku vodu moreuza Baltičkog mora, razmišljajući o tome kako će proteći trenutak koji će ga zauvek ukoreniti u istoriji knjižvenosti.

- Govor u Akademiji je moj prvi projekat - rekao je dan ranije, kada su ga novinari pitali kakvi su mu planovi za budućnost, stavljajući do znanja koliko mu je to važno.

Pred zgradu Akademije stigao u 16.30, sat pre govora

Inspiraciju za obraćanje je, između ostalog, tražio i u Nacionalnom muzeju Švedske gde je pred Rembrantovom slikom precrtavao neke detalje u svoju beležnicu. Osim što je izuzetan pisac, Peter Handke je i vrstan crtač.

Prema planu, prva se juče obratila poljska laureatkinja za 2018. godinu Olga Tokarčuk, u 16.45. Četrdeset i pet minuta kasnije, red je bio na Petera Handkea. Beseda, po običaju, traje četrdesetak minuta. Ali, govor Poljakinje se odužio, pa je Handke stao za govornicu nešto pre 18 sati.

- Tako melodični prizivi usmereni prema nebu, i dalje me pozivaju i animiraju u mojih sedamdeset sedam - osvrnuo se Handke na priče svoje majke.

Za to vreme, na trgu, juče, pred Akademijom, odvijala se Božićna tržnica. Kupovale su se šećerleme, vafli i kuvano vino, uz neizbežnu lutriju s točkom sreće, mirisom karanfilića i cimeta.

Ovde su, za utorak, kada bude dodeljivanje Nobelove nagrade, pred samo sedam novinara iz celog sveta, protivnici Handkeovog političkog opredeljelja u odnosu na dešavanja u bivšoj Jugoslaviji, najavili manje idiličnu sliku, uz protest.

Na trgu u blizini zgrade Kraljevske akademije - Božićni vašar


I ranije kada su ga napadali, Handke je želeo da razmeni mišljenje sa svojim protivnicima, ali oni nisu bili spremni za razgovor. Zato ni sada ne zna kako će sve to izgledati, nadajući se da će proći bez incidenta.

- Niste vi moja publika, već moji čitaoci - izgovorio je Handke izlazeći u petak sa konferencije za novinare, kada je već ustao sa stolice i krenuo ka izlazu, obraćajući se kritičarima iz medijske sfere koji politiku stavljaju iznad literature, u čemu, zapravo, i leži odgovor na sva ova pitanja.

Juče i u petak sve je bilo mirno. Bar na ulici. Iz Svečane sale, još je ostao pomešan ukus iz prethodnog dana. Takvu rođendansku čestitku malo ko sebi može da priušti. S druge strane, bilo je i onih koji su mu provokacijama van dometa literature pokvarili taj dan.


Dela, baš kao i besedu, pisao rukom

Tom prilikom, za razliku od juče, sedamdesetak novinara i desetak televizijskih kamera, po strogom spisku, moglo je da uđe u Akademiju. "Novosti" su bile među njima. U razgovoru s kolegama, ogroman broj njih je izražavao poštovanje prema Handkeovom delu, insistirajući samo na njegovom književnom radu.

- Vremena nikada i nigde nisu crno-bela, naročito u tom regionu - preneo je jedan kolega u razgovoru s novinarom "Novosti" možda i najtačniju definiciju oko onoga za šta Handke kaže da ne zna da li je istina, ali zna da nije laž.

A njegova literatura je istinska i autentična. Pokazao je to i u svom govoru. Juče je samo o njoj bila reč.

VELIKI APLAUZ

HANDKE je svoj govor održao na nemačkom jeziku, ali je ubacivao slovenačke reči, kada je reč o toponimima. Onda je, na slovenačkom izrecitovao "Mati Stvarnikova". Dočekan je i ispraćen velikim aplauzom.

Naš izvešptač ispred statuete Alfreda Nobela