VEĆINA događaja koje mi je opisivala majka uključivala je članove uže ili šire porodice, a gotovo uvek glavna osoba bio je jedan od njena dva brata koji su kasnije "pali na polju časti" u Drugom svetskom ratu. Dozvolite mi da pokušam da reprodukujem dve epizode, kratke, ali presudne za moj život pisca.


Ovim rečima, obratio se u subotu popodne, u emotivnom govoru, na momente drhtavim glasom, nobelovac Peter Handke, govoreći svoju besedu povodom dodeljene nagrade, obojenu osećanjima, posvećenu njegovoj majci, i ujacima poginulim u ratu.


- Ovaj čovek je bio na putu za selo kako bi porodici rekao da je najmlađi brat "umro kao heroj otadžbine" u tundri – rekao je Handke u jednom trenutku, a onda opisao scenu koja slama srce i kakvu samo rat može da režira.

Ništa manje potresna nije bila ni priča o silovanoj “mlekarici sa nežnim rukama”.


Slavni austrijski pisac je dočekan i ispraćen velikim aplauzom, a u jako emotivni govor ubacivao je i reči na slovenačkom.

Pisanje besede, rukom kao što inače radi, Handkea je okupiralo u punom obimu poslednja dva meseca. Nije želeo da razočara svoje obožavaoce. Svu koncentraciju bio je usmerio u tom pravcu.


I noć između petka i subote, posle njegove prve konferencije za medije, proveo je, na svoj rođendan, nad tekstom u hotelskoj sobi u Stokholmu, gradu na ostrvima, s pogledom na mrku vodu moreuza Baltičkog mora, razmišljajući o tome kako će proteći trenutak koji će ga zauvek ukoreniti u istoriji knjižvenosti.



Opširnije pročitajte u štampanom izdanju...