Darko Bajić: Istorijom se danas trguje

Radmila RADOSAVLJEVIĆ

03. 05. 2019. u 19:02

Reditelj Darko Bajić govori za naš list. Da li 11 miliona ljudi nestalih u logorima predstavlja uzaludne žrtve ako je posle svega stvoren svet u kom živimo

Дарко Бајић: Историјом се данас тргује

Darko Bajić,Foto P. Mitić

KADA sam počeo da razmišljam o tome kakvu priču želim da snimim o svom ocu Milošu Bajiću i ljudima koji su preživeli strahote koncentracionih logora, moja ideja je bila, pre svega, da to bude film koji će se gledati u bioskopima - topao, pun života, uzleta, strasti, na momente čak i duhovit. Iako se zasniva na autentičnim događajima iz najstrašnijeg rata koji nam se desio u Evropi, nisam hteo da to bude dokumentarac koji će govoriti samo o žrtvama, nego upravo o onima koji su, suočavajući se sa zlom i smrću, iz svega toga izašli i sa svojom linijom života i sa svešću da čovek mora da bude human. Čini mi se da je sada pravo vreme za takav film, jer je on i vrsta opomene da se upitamo kuda ide današnji svet.

Ovako, za "Novosti", govori reditelj Darko Bajić o svom dugometražnom dokumentarcu "Linija života", čijom će premijerom 8. maja u "Kombank dvorani" svečano biti otvoren 12. međunarodni festival dokumentarnog filma (Beldoks). Reč je o biografskoj priči o njegovom ocu, velikom slikaru i profesoru Milošu Bajiću (1915-1995), koji je 1943. kao student prve godine Umetničke akademije, i ilegalac, pripadnik Valjevskog partizanskog odreda, odveden u zloglasni nacistički logor u Mauthauzenu.

* Kako emotivno doživljavate ovu premijeru, s obzirom na to da je glavni junak filma vaš otac?

- Postoji jedna rečenica koju moj otac kaže u filmu, a ja sam taj kadar snimio 1972, kada sam s njim išao u Mauthauzen. Imao sam sedamnaest godina, dakle, on je to izgovorio pre skoro pola veka: "Kako će umetnici da odgovore na ovo što se dešava u svetu, jer nasilje nije nestalo posle Drugog svetskog rata. Ono se ponovo vraća"... Upravo ta rečenica me je i naterala da se vratim tom prvom filmu o mom ocu, i priči o nacističkim logorima u kojima je nestalo jedanaest miliona ljudi koji nisu odživeli svoje živote, koji nisu osetili radost, ljubav, sreću, koji nisu ostvarili svoje snove. Miloš je jedan od onih srećnika koji je s nekolicinom drugih logoraša uspeo da izbegne smrt, a crteži koje je napravio u logoru, kako je sam zapisao, ostali su trajno svedočanstvo o vremenu "posrnuća ljudskosti, milosrđa i samilosti". U suđenjima protiv nacističkih zločinaca posle završetka rata, i ti crteži bili su jedan od dokaza.

* Da li je "Linija života" i priča o tome da umetnost može da pobedi zlo?

- To logorsko ništavilo Miloš i njegovi prijatelji pobeđivali su crtežima koje je on krišom crtao. Papir i ugljen dobio je od Dragoša Barte, zatvorenika iz Češke, koji je kao lekar radio u logorskoj ambulanti. Skrivajući se i gledajući kroz prozor barake, Miloš je tajno crtao prizore zločina koje je video, a crteže su skrivali u podu logorske barake, zatim i u starom aparatu za gašenje požara. On nikada nije zaboravio svoje prijatelje, i pronašao je način da kao umetnik u svojim delima, lišenih patetike i pamfleta, osudi zlo, bez obzira na to sa čije strane ono dolazi. Strahote koje je preživeo napravile su od njega humanistu, čoveka koji je uvek bio nasmejan, koji je kroz život išao voleći svoje studente, svoju porodicu, prijatelje, i koji je uvek bio spreman da se bori za istinu, i za svoju ličnu i umetničku slobodu.

* Svedoci smo stalnih revizija istorije, manipulisanja i Velikim i Drugim svetskim ratom, konstruisanih zaborava i zločinaca i žrtava. Koliko je to opasno za čovečanstvo?

- Globalizacija nam je donela mnogo lažnih informacija koje se neprestano plasiraju o istoriji, a čim se to radi globalno, znači da time neko upravlja. O tome kako se laž pretvara u istinu, a istina u laž, pisao nam je Orvel još 1949. godine u svojoj distopijskoj knjizi "1984". Današnji moćnici se obilato koriste tom vrstom laži, i pod orvelovskom parolom "pravednog kompromisa" i "političke korektnosti", zapravo se bore samo za svoje interese i ciljeve. Ima kapitala koji služi samo za to da se čovečanstvo ubedi da istorija nije ono što piše u udžbenicima, i ono do čega možemo doći na izvorima autentičnih istorijskih činjenica i knjiga koje su pisali ljudi u vremenu u kome nisu na takav način tumačili ono što se dogodilo. Istorija je, nažalost, postala roba kojom se trguje na najbezočniji način.


foto P.Mitić

* Kuda nas vodi ta trgovina istorijskom istinom?

- Kad se istorija postavi bez svog istinitog i suštinskog vrednosnog značenja, onda je sasvim logično pitanje da li su ljudi koji su stradali boreći se protiv nacizma i tih jedanaest miliona nestalih u logorima bili uzaludne žrtve ako je posle svega toga stvoren ovakav svet u kome danas živimo. A to nas dovodi do toga da onda i nije čudo što čovečanstvo ostaje bez humane ideje sveta, što nestaje i ona bazična, ljudska solidarnost koja nas čini ljudima, što su stigle generacije koje isključivo zanima samo njihov život, i što u svetu sve više jačaju nacionalizmi i desnica. Bojim se da sa takvim egocentrizmom, koji je spreman na sve, čovečanstvo srlja u opasan tunel iz koga nećemo znati kako da izađemo.

* Da li je jedan od priloga tezi da se nama istorija ponavlja i kao tragedija i kao farsa činjenica da je i vaš deda Trifun Bajić takođe bio u logoru u Mauthauzenu?

- Igrom sudbine, Miloš je doživeo istu tragediju kao njegov otac Trifun Bajić, kojeg je 1917. mobilisala austrougarska vojska i odvela ga na ruski front. Pošto je odbio da puca u ruske vojnike, zajedno sa zarobljenim Rusima našao se u logoru nadomak grada Mauthauzena, na istom onom zastrašujućem mestu na koje će, tri decenije kasnije, dospeti i njegov sin Miloš. Ta strašna sećanja ostala su "zapisana" i u njihovim potomcima, zato film "Linija života" nije samo intimna i biografska priča o jednoj porodici, nego je, pre svega, opomena i upozorenje da se zlo i ratovi ne ponove, jer posledice tih zločina ostaju u pamćenju narednih generacija. LJudi su skloni zaboravu, a istorija se često ponavlja i svodi se samo na broj žrtava. Pominju se cifre, kao da su ti ljudi bili roba koja je negde iskorišćena i prodata. LJudske sudbine postali su brojevi. Brojevi slični onima koje su nosili u logoru.

* Šta je ono najvažnije što želite da kažete filmom "Linija života"?

- Pored toga što sam hteo da zabeležim sudbine ne samo mog oca već i njegovih drugara iz koncentracionog logora, prijatelja i kolega umetnika iz "Decembarske grupe", želeo sam i da ispričam priču o svedocima jednog vremena koji su posle svih strahota Drugog svetskog rata bili sigurni u to da je moguće napraviti neko bolje, humanije i pravednije društvo. Taj njihov entuzijazam, taj njihov osećaj da život treba živeti sa plemenitošću, slobodom u svakom smislu, bez gorčine i želje za osvetom, a da se pritom ratni zločini u istoriji ne zaborave, doprineo je tome da ovaj film, u stvari, postane jedna univerzalna priča o ljubavi prema životu. Jer, ta linija života je beskonačna, nema kraj, i proteže se kroz kosmos.

Darko sa svojim ocem Milošem, Foto Privatna arhiva

DOSTOJANSTVO UMETNOSTI

A MILOŠ je postao i prvi apstraktni slikar, što se u vreme socrealizma smatralo političkim ekscesom...

- On je posle oslobođenja nastavio studije na Likovnoj akademiji, i već na trećoj godini Marko Čelebonović ga je predložio za asistenta. Tako je dobio svoj prvi posao, nastavljajući da se bavi slikarstvom. Ona linija pod pretnjom smrti u Mauthauzenu dovela je do toga da on postane čovek koji se, upravo tragajući za slobodom u slikarstvu i svoje izražavanje osećanja u vremenu u kojem živi, bori i za dostojanstvo umetnosti. Tu nije dozvoljavao da mu iko nešto "diktira", uvek se pozivao na Jesenjinov stih: "Svoju dušu poklanjam oktobru, ali svoju liru nikome ne dajem". Kada je završio ciklus slika "Mauthauzen", Miloš se okrenuo kosmosu. Čitav jedan ciklus crteža i slika, mnoge obeliske i mozaike u prostoru napravio je posvećujući se nečemu tada potpuno neverovatnom.

foto P.Mitić

POSLEDNJI MOMENAT

A ZANIMLJIVO je da je junak s kojim ste započeli snimanje ovog filma LJubomir Zečević, koji je sa vašim ocem bio zatočen u Mauthauzenu...

- Moj otac je nerado sa mnom razgovarao o tome šta je sve doživeo u logoru. Nije želeo da slike zla naruše moje bezbrižno detinjstvo. A onda me je upoznao sa svojim prijateljima, bivšim logorašima - Zečevićem, nekadašnjim dugogodišnjim direktorom TV Beograd, Borom Pavlovićem, Acom Kumanudijem, Simom Begovićem. To njihovo večno prijateljstvo počelo je da daje odgovore na moja pitanja, i ono mi je prenelo ono što je najvažnije da naučim u životu - da human odnos prema čoveku mora da pobedi mržnju. Zečević, nažalost, neće biti na premijeri filma, preminuo je prošle godine. A kad sam otišao kod njega sa idejom za ovaj film, rekao mi je: "Znao sam da ćeš da dođeš, poslednji je momenat."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije