Čvorovići, žrtve našeg doba

Vukica Strugar

30. 09. 2018. u 16:00

Чворовићи, жртве нашег доба

Foto Igor Marinković

Tanja Mandić Rigonat o “Balkanskom špijunu” u Narodnom pozorištu. Ono što je Duško Kovačević pre 35 godina pisao kao metaforu, danas je dokumentarizam

KULTNA drama Dušana Kovačevića “Balkanski špijun”, posle mnogih pozorišnih i jedne filmske verzije, trideset pet godina od nastanka dela - oživeće u ponedeljak, 1. oktobra, na sceni Narodnog pozorišta. A s njom (u rediteljskom čitanju Tanje Mandić Rigonat) i Ilija Čvorović i ostali akteri ove, na prvi pogled, neobične priče. U liku glavnog junaka, od sada ćemo, umesto legendarnog Bate Stojkovića, gledati jednog od najboljih srpskih glumaca Ljubomira Bandovića. Ali i u mnogo čemu drugom, nova predstava razlikovaće se od već viđenog, pa i očekivanog...

* Od svih Kovačevićevih dela, opredelili ste se baš za “Balkanskog špijuna”?

- Još dok sam radila “Gospođu ministarku”, uhvatila sam sebe da ponavljam jednu rečenicu, a to je da mi u stvari živimo u svetu Nušićevih i Kovačevićevih likova. Naselili su našu stvarnost, danas se oni smeju nama, a ne mi njima - kaže na početku razgovora za naš list Tanja Mandić Rigonat. - Bez obzira na to što je drama napisana 1983. godine i što se puno toga promenilo do naših dana, besprekorna studija paranoje u izmenjenom kontekstu, sjajno oslikava trenutak u kome živimo. Tema moje predstave je društvena paranoja, medijska propaganda, proizvodnja straha i neprijatelja. Uz određene dramaturške izmene, ta drama danas funkcioniše kao tragedija napisana u ovom momentu.

* Koliko je, onda, ostalo komičnih elemenata u njoj?

- To što ćemo se smejati, druga je stvar... Ovo jeste tragedija jedne porodice i vremena u kome živimo. Nedvosmisleno radim predstavu uronjenu u sadašnji trenutak, svi likovi su naši savremenici. Ilija Čvorović nije bio na Golom otoku, niti je staljinista. On je čovek koji živi među nama, preko čijeg poštenja, širokogrudosti i dobrote je prešlo puno nepravdi. Njegov problem je što se, kao žrtva, ne identifikuje ni s jednom određenom strankom niti ideologijom, već sa svojom otadžbinom. Tu su najveća pomeranja u odnosu na izvornu dramu.

PROČITAJTE JOŠ - "Balkanski špijun" na japanskom

* On je, dakle, nesporni patriota?

- On je nesporno čovek koji voli svoju zemlju. Nekada je voleo Jugoslaviju, ali ona se krvavo raspala i sad voli Srbiju. Identifikuje se s njenom ugroženošću, jer mediji nas svakodnevno zasipaju teorijama zavere i pričom ko se sve urotio protiv Srbije. Ilija je čovek koji je uvek pomagao drugima, dobar otac, dobar muž. Nikada nije nikoga potkradao, u kreditima je do guše i u borbu s neprijateljem upušta se s višim pravom i ciljem. Ne zbog novca, nego ubeđenja. Zato želi da “neprijatelja” prevaspita, i to ga dovodi do jednog nevinog čoveka koga fiksira. “Balkanski špijun” je komad o mnogo žrtava, s mnogo nesreće i staradanja. Jer, i podstanar voli svoju zemlju: vraća se iz Pariza da ovde napravi nešto dobro i lepo.


* I u onu poznatu Ilijinu rečenicu...

- Zanimljivo je da je ta čuvena paranoična rečenica “sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste” u današnjim okolnostima glas zdravog razuma koji kaže “sve je suprotno od onoga kako nam predstavljaju mediji”. Izbegla sam da pravim priču o “prvoj” i “drugoj” Srbiji, uostalom, ja i ne znam šta je to. I to je tema manipulacija. Bilo mi je važno da shvatim kako razum gubi i ustupa prevlast emociji. Logika paranoika je besprekorna. Uvek se zasniva na činjenicama, samo je bitno koje činjenice odabira i kako ih sklapa. To je poremećaj u rasuđivanju. Čita novine, gleda TV, upija sve i kao svaki normalan čovek pokušava da stvori sliku sveta u kome živi. Ilija je žrtva društvene paranoje, a preko lika njegove žene Danice vidimo kako dolazi do kapitulacije zdravog razuma, kako i ona sama postaje Ilija u jednom trenutku.

Foto Narodno pozorište

* A u kome počinju ta unutrašnja “prestrojavanja”?

- Mi živimo u perverznom svetu u kome u momentu možemo da se zakunemo da su se neki događaji u kojima smo učestvovali odvijali baš onako kako ih pamtimo i osećamo. Konkretno, 5. oktobar je za mene nedvosmisleno bio čin volje naroda i smenjivanja jednog diktatora. A onda, kad čujete koliko je iz inostranstva došlo miliona evra da bi se dogodio taj 5. oktobar, to vam daje materijal da prevrednujete događaje u teoriju zavere stranih centara moći u čijem smo scenariju mi, ne znajući za to, bili dobrovoljni statisti...

* Da li je za Iliju danas mnogo širi “front” neprijateljskog delovanja?

- Njegovi neprijatelji su kapitalisti, izdajnici, strani plaćenici, oni koji od naroda prave roblje i uprežu ga u jaram, oni koji su “buđ zašto” privatizovali društvena preduzeća. Svi za koje misli da rade o glavi zemlje i naroda.

* Ko je u vašoj predstavi Ilijin podstanar, Petar Jakovljević?

- Mladić koji je posle druge godine Filološkog fakulteta otišao u Pariz, pre bombardovanja, s glavom punom snova i željom da postane pesnik. Posle 20 godina vraća se u svoju zemlju, s namerom da pokrene pogon proizvodnje muških odela. Sumnjiv je što je otišao, što se vratio i što ima pare. Postaje žrtva, kao što je žrtva i cela porodica Čvorović koja se raspada... Ilija Čvorović je paradigma, zbir raznih fenomena koji su se stekli u tom liku. Ne podsmevam mu se, pokušavam da razumem njegovu poziciju kao i svih drugih likova u drami. Ono što je Duško Kovačević pisao pre 35 godina kao metaforu, danas je dokumentarizam. Vreme je dodalo novo značenje drami. Za mene su osamdesete bile nevinije vreme. Ko može da sklopi celovitu sliku doba u kome živimo? Inače, u sebi mogu da prepoznam i Iliju Čvorovića i Petra Jakovljevića. Potpuno je drugi kontekst o odnosu na doba nastanka drame.

PROČITAJTE JOŠ - Hrvati preveli Balkanskog špijuna

* U čemu najdrastičnije prepoznajete tu različitost?

- Orvelov “Veliki Brat” više nije fikcija niti referira na Staljina i staljinizam, već je rijaliti šou u koji mnogi hrle da uđu. Kao što piše Naomi Klajm, njime se šalje poruka da je sve dozvoljeno, samo da bi se stekao novac ili minut slave. To su gladijatorske igre koje imaju čak težnju da nam se nametnu kao kulturni obrazac. U takvoj vrsti društvene paranoje, ljudi pucaju - gube razum i kompas.


SPIKER S RADIJA

- ONO što je u Kovačevoj drami bio glas spikerke s radija, u našoj predstavi je “pomereno” i postaje glas medijske propagande. Više to nije samo glas jednog medija već mreže koja je svuda oko nas. I kad isključimo sve prijemnike, ta stvarnost će nam ući kroz prozor u kuću i mozak.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije