Čudotvorac na “Stradivariju”

DECU nikada ne treba prisiljavati da uče muziku. Deca se po svojoj prirodi raduju životu. Oni pevaju, skaču, igraju. Ako im se dopusti da se slobodno izraze, njihova spontana sklonost može da se usmeri ka zreloj ljubavi prema muzici - govorio je legendarni violinista i dirigent Jehudi Menjuhin, koji bi ovog aprila proslavio stoti rođendan da se pre sedamnaest godina iz berlinske bolnice nije preselio u nebeske dvorane.

One zemaljske koncertne dvorane, širom sveta, zauvek će čuvati sećanje na čaroliju koju je stvarao jedan od najvećih violinista svih vremena.

Rođen 22. aprila 1916. u Njujorku, u porodici ruskih Jevreja, sam je počeo da svira violinu sa svega tri godine, a svoj prvi solistički koncert održao je već kao sedmogodišnjak, sa Simfonijskim orkestrom San Franciska. Do trinaeste godine već je bio ovenčan raznim priznanjima u Parizu, Londonu, Berlinu, a kao dečak je tokom četiri godine svirao u prestižnom Karnegi holu sa Njujorškim simfonijskim orkestrom. Studirao je kod poznatog rumunskog violiniste i kompozitora Žorža Eneskua.

Za vreme rata održao je puno koncerata za vojnike, a aprila 1945. godine sa kompozitorom Bendžaminom Britnom održao je koncert za bivše zatvorenike koncentracionog logora u Bergenu. Bio je prvi jevrejski muzičar koji je 1947. pristao da svira sa nemačkim dirigentom Vilhelmom Furtvanglerom, za koga se govorilo da je pomogao mnogim jevrejskim muzičarima da pobegnu od nacista.

Menjuhin je bio i prvi umetnik iz SAD koji je nastupao u Sovjetskom Savezu nakon Drugog svetskog rata, održavši koncerte u Velikoj dvorani Moskovskog konzervatorijuma 16. i 17. novembra 1945. godine. Posleratne tenzije obeležile su nastup ovog virtuoza, koji se sa nepunih 30 godina predstavio muzičarima okupljenim oko Moskovskog konzervatorijuma - predvođenim Visarionom Šebalinom, uz podršku Šostakoviča, Mjaskovskog, Prokofjeva i Hačaturijana.

Njih je u to vreme CK SKP(b) optuživao upravo za ovakva “buržoaska zastranjivanja” poput nastupa Menjuhina, uživanje u pukom virtuozitetu, bez socijalističkog sadržaja i realistične forme. Međutim, kulturno-političko “pružanje ruke” doskorašnjem ratnom savezniku kroz prihvatanje “virtuoza - ambasadora dobre volje”, bilo je diplomatski potez ogrnut velom “visoke kulture”, koja makar načelno stoji iznad podela.

Zbog previše nastupa za vreme rata, Menjuhin je upao u fizičku i umetničku krizu, ali je zahvaljujući pažljivom vežbanju, kao i časovima joge, uspeo da prevaziđe te probleme te zauvek ostane cenjen kao jedan od najboljih violinista dvadesetog veka.

Tokom šezdesetih, sedamdesetih (kada je gostovao i u Beogradu) i decenija koje su usledile, Menjuhin je imao izlete i u svet popularne kulture, sa Grapelijem je snimao džez ploče, muziku Istoka sa sviračem na sitri Ravijem Šankarom, ali je do kraja ostao veran i klasici. Ovenčan je brojnim priznanjima, a takmičenje za mlade violiniste koje nosi njegovo ime, ustanovljeno 1983. godine, do danas je laureatima “ulaznica” u svet ozbiljne muzičke karijere.

Naš majstor violine Jovan Kolundžija, za čije nastupe Menjuhin nije štedeo reči hvale, veli da je maestra upoznao na jednom davnom takmičenju u Londonu, kada je Jehudi predsedavao žiriju.

- Pohvale koje mi je tada uputio i nagrada na tom takmičenju bile su, bez sumnje, svojevrsna kruna moje mladalačke karijere - kaže Kolundžija, kog je Menjuhin hvalio zbog “sigurnosti i vatrenosti izvođenja, majstorstva i jedinstvene koncepcije”.

Kolundžija pamti nastup slavnog violiniste u Beogradu sedamdesetih, na čuvenoj Stradivarijusovoj violini, jednoj od nekoliko neprocenjivih na kojima je Menjuhin stvarao čuda tokom karijere.

- On je bio potpuno specifičan u odnosu na sve druge violiniste, imao je taj poseban ton, prepoznatljiv u sekundi - objašnjava Kolundžija.

- Njegovi lagani stavovi, recimo velikih romantičarskih ili Mocartovih dela, za mene su nešto najlepše ispevano ikada. Bilo je kod njega i nesavršenosti, kao kod svih, imao je docnije probleme sa rukom koji su ga mučili, pa je katkad bilo mučno i slušati ga.

Ali njegov doživljaj muzike, senzibilitet, to je nešto jedinstveno.

Svaki od violinista koji nose prefiks “veliki”, veliki je u nečemu, a on je bio najveći upravo po tom načinu na koji je emotivno doživljavao muziku. Za razliku od većine, nije se ustručavao bilo kog stila, nije se usko profilisao, ali sa tim svojim osobenim doživljajem je plenio u izvođenju ma čega.

I uspeo je da postane, po mnogima, najjače ime u svetu violine 20. veka, istinski sinonim za violinu.