Paolo Sorentino: Velika lepota za male ljude

MOKRA GORA - Rečenica "Felini je dobio naslednika" prvi put je izgovorena 2004. godine posle prikazivanja "Posledica ljubavi" u Kanu, kada je Paolo Sorentino nominovan za "Zlatnu palmu". Fama oko reditelja postala je još uzbudljivija posle "Porodičnog prijatelja" (2006) i filma "Div" (2008) o kontroverznom premijeru Đuliju Andreotiju (nagrada žirija u Kanu), na istom festivalu ostvarenje "Ovo mora da je to mesto" (2011) sa Šonom Penom ovenčano je nagradom Ekumenskog žirija, a sve se to dogodilo da bi se na kraju rodila - "Velika lepota" (2013). Smeši mu se i Oskar, ali njega nije briga za sve to, film je važan, i to kakav, o rimskom novinaru i bonvivanu Đepu Gambardeli, tragaču za ljudskošću, u svetu gde je ima sve manje...

- Ideja za "Veliku lepotu" rođena je pre 20 godina - kaže, za "Novosti", proslavljeni reditelj. - Preselio sam se iz Napulja u Rim sa željom da shvatim Vatikan i katoličku veru, uticaj Rima na svet, kulturnu scenu i način života ljudi u ovom epicentru... Počeo sam da zapisujem svoja zapažanja. Mnogo godina kasnije, ideja o novinaru koga određuju hedonističko okruženje i opšti imperativ sticanja i trošenja novca, došla je sama od sebe. Tada sam shvatio da imam osnovnu strukturu filma, pa sam prionuo na posao.

* Kada pročitate novinski naslov "Sorentino je novi Felini", šta pomislite?

- Felini je jedan! On je bio nešto poput izumitelja, a svi mi koji danas snimamo samo smo manje ili više uspešni korisnici tih filmskih pronalazaka. To pišu zbog nekih sličnosti: zajedničko nam je "slikanje" ljudi, onoga što Rim čini magičnim mestom... Tako su se javili i hvalospevi o meni. Mislim da sam jednu stvar u vezi sa Rimom shvatio na isti način kao učitelj Felini: prozreli smo da moćni ljudi svoju moć grade na ispraznosti i da je njihovo delovanje za ljudski rod potpuno beznačajno. Baš kao u filmu "Sladak život".

* Očekuje vas ceremonija dodele Oskara, da li se radujete?

- Evropskom reditelju nije lako da razume šta se dešava "preko bare". Dakle, nominovan sam za Oskara, ali šta se dešava daleko od mojih očiju i ko će nagradu dobiti, kako izgleda cela ta "igranka" - za mene je potpuna misterija. Znaću sve posle ceremonije.

* Film "Ovo mora da je to mesto" je sudar evropske, teške istorije, sa jedne, i američke pop kulture, sa druge strane. Kako je ovakav "teret" primljen u SAD?

- Ne znam kako su ga doživeli ljudi u Americi. U trenutku kada je film ušao u američke bioskope, meni je već bilo dosta "te priče", već sam spakovao kofere i krenuo da radim nešto drugo u Italiji, odlučan da se ne bavim sudbinom filma. Znam da na blagajnama nije prošao najbolje, a to je u SAD jedno od najvažnijih merila. Iz toga zaključujem, film se nije svideo većini. Što se tiče kritika, nisam nijednu pročitao.

* Muziku za film radio je Dejvid Birn sa "Toking heds", da li je ova "kopča" postojala pre ovog ostvarenja?

- O da, Dejvid je jedan od mojih idola. On je inspiracija milionima, pa i meni. Ja sam zahvaljujući filmu upoznao genijalnog muzičara i nekako sam ponosan na to.

- Željan sam da napokon započnem pripreme za novi film, ali to tek posle cele frke u vezi sa Oskarom. Ne vredi ništa ozbiljno započinjati dok stvari ne dođu na svoje mesto. Ne mogu vam reći puno o filmu koji još ne postoji, nikada to ne činim, ali ću ovaj put napraviti mali izuzetak: u glavnoj ulozi pojaviće se Majkl Kejn, snimaćemo po italijanskim planinama...

* Prvi put ste u Srbiji, čemu se najviše radujete?

- Vrlo malo sam znao o Srbiji, a sada je prilika da upoznam ljude, i da sa studentima filma razgovaram o svemu. Naravno, znam sve o "Kustendorfu", a za mene je srećna okolnost što ovde imam divnog prijatelja, Emira Kusturicu.

* Na pitanje kako ovih dana živi budući "oskarovac" Paolo Sorentino, šta biste odgovorili?

- Ja sam običan čovek, imam porodicu, i mislim da sam u velikoj meri zadovoljan svojim životom. Živim na prelepom mestu u Rimu. Imam dvoje dece, od 10 i 13 godina, a roditelji znaju kako je srce puno kada ste uz klince. Njih film ne zanima previše, ćerka doduše uživa u snimanju fotografija kada nije u školi. Da se žalim, ne mogu...