Muzej Prado: Spektakularna izložba u čast Santija

VELIKA izložba, koja se 12. juna otvara u muzeju „Prado“, u čast renesansnog genija Rafaela Santija, predstaviće više od 70 njegovih radova, nastalih u poslednjoj deceniji života.

Ovaj jedinstveni događaj, nazvan „Poslednji Rafaelo“, omogućili su, pored „Prada“ i „Luvra“, i muzeji u Njujorku, Beču, Bolonji, Firenci, Moskvi... Među Rafaelovim slikama je i poznata „Santa Sesilija“, portret Baldasara Kastiljonea, „Sveta porodica“, ali i kopija čuvenog „Preobraženja“ iz Vatikanskog muzeja.

Na molbu organizatora, država je pristala da bude garant osiguranja od „oštećenja, gubitka ili krađe“, pa se tako saznalo da je vrednost izloženih dela oko milijardu evra.

Rafaelo Santi, koji je sa Mikelanđelom i Da Vinčijem činio „sveto trojstvo velikih majstora renesanse“, rođen je na Veliki petak 1483. godine, u Urbinu. Bio je umetnik raskošnog talenta, ali i neverovatno produktivan, pa je uprkos ranoj smrti (u 37. godini) ostavio veliki broj dela. Za tako bogato umetničko zaveštanje zasluge pripadaju i Rafelovom ateljeu, u kome su učenici slikali po ideji i uz pomoć velikog maestra. Najpoznatiji među njima su Đulio Romano i Đovani Frančesko Peni (nekoliko njihovih dela biće na izložbi), koji su dovršili oslikavanje poslednje, četvrte „Rafaelove sobe“ u papinim odajama u Vatikanu, nakon njegove prerane smrti.

Umetnički uspon majstora iz Urbina počeo je kada je, krajem 1508. po preporuci Bramantea, jednog od tvoraca Bazilike Svetog Petra, dobio poziv od pape Julija II da dođe u Rim. Rafaelo dobija nalog da freskama ulepša tri sobe, na čemu će raditi do smrti. Veliki umetnik napravio je idejnu skicu i za četvrtu, ali je malo figura koje je lično nacrtao jer ga je preduhitrila smrt.

Tokom radova u Vatikanu, umro je papa Julije II, a na presto došao papa Lav Dž. I novi crkveni poglavar bio je privržen Rafaelu, pa je neometano nastavio rad.

Dok je slikao vatikanske freske pomno je pratio šta radi njegov kolega i najveći konkurent Mikelanđelo u Sikstinskoj kapeli. Poznavaoci Rafaelovog lika i dela tvrde da je bio „opsednut konkurencijom i željom da ih nadmaši“. Posebno je bio osetljiv na Mikelanđela, koga je smatrao skorojevićem, iako se divio njegovom radu. Dok je iz potaje gledao šta ovaj radi na svodu Sikstinske kapele, delimično je promenio sopstveno delo - „da bi se razlikovali“. Sa drugim konkurentom Leonardom da Vinčijem bio je u mnogo boljim odnosima.

- Da Vinči je u to vreme bio zainteresovaniji za svoje naučne eksperimente nego za slikarstvo, što ga nije činilo „ozbiljnom konkurencijom“ u očima ambicioznog Rafaela - smatra Migel Falomir, ekspert muzeja „Prado“ za italijansko slikarstvo.

Impozantno umetničko delo ostavio je zahvaljujući pomoći svojih učenika iz ateljea koji su, po mišljenju istoričara, svojim doprinosom umanjivali Rafaelov genije. Ali, tvrdi Falomir, ova pomoć bila mu je dragocena kako bi mogao da „uživa u životu“, i istovremeno zarađuje novac.

- Četiri veka pre Endija Vorhola ili Demijana Hersta, Rafael je od svog „lika“ napravio fabriku novca i uposlio pomoćnike da mu taj posao olakšaju. Umro je mlad, ali bogat. Možemo samo da zamislimo njegove domete da je poživeo duže - kaže Falomir.

Tajne njegovog razuzdanog života krila je palata Kaprini u Borgu. Ovo velelepno zdanje osmislio je Rafaelov prijatelj Bramante, a najčeši gost bila je Fornarina. Ćerka pekara iz Sijene bila je Rafaelova dugogodišnja ljubavnica, a njihove „avanture iz kreveta“ bile su predmet brojnih polemika. Tako je Rafaelov savremenik i njegov najpoznatiji biograf Đorđo Vazari zapisao da je veliki umetnik „umro od previše seksa“. Uprkos raskalašnom životu, istoričari tvrde da je Rafaelo imao ambiciju da postane kardinal, i da ga je u tome podržavao i sam papa.

Ambiciozne planove presekla je rana smrt. Umro je na dan rođenja, na Veliki petak 1520. godine. Bio je u groznici 15 dana pre smrti, ali ipak dovoljno priseban da primi poslednje pričešće i napiše testament. Manji deo impozantne zaostavštine ostavio je ljubavnici Fornarini, dok je veći nasledio njegov atelje, kojim su rukovodili Romano i Peni.

Rafaela je na večni počinak isprati ceo Rim, a po sopstvenoj želji, sahranjen je u Panteonu. Na mermernoj grobnici urezane su reči:

„Ovde počiva čuveni Rafaelo od koga je priroda strahovala da će je osvojiti za života, a kada je umirao mislila da će umreti sa njim“.