Vesna Goldsvorti: “Solunski anđeo” nad Londonom

ZA knjigu pesama “Solunski anđeo” Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti, nedavno je dobila uglednu međunarodnu nagradu “Robert Krošou”, koja se dodeljuje u Kembridžu i nosi ime čuvenog metafizičkog pesnika iz 17. veka. Posle uspeha eseja “Izmišljanje Ruritanije” i memoarske proze “Černobiljske jagode” ( u prevodu sa engleskog kod nas ih je objavila “Geopoetika”) vratila se poeziji, koju je intenzivno i sa uspehom pisala pre nego što se, sledeći svoje srce, sredinom osamdesetih, zaputila na sever, u Veliku Britaniju.

*Danas, posle četvrt veka Vesna Goldsvorti predaje kreativno pisanje na londonskom univerzitetu Kingston. Stihove je počela da piše na engleskom, kaže, u isto vreme kada je postala svesna da i sanja na tom jeziku. Pitamo je da li je ta podudarnost slučajna?

- Dokaz je da poeziju i prozu pokreću različiti stvaralački impulsi. Iako sam prozu objavljivala godinama, stihovi mi nisu dolazili na engleskom sve dok nisam u engleskom okruženju proživela četvrt veka. Izgleda da je toliko potrebno da jezik prožme samu srž bića. I “domaćima” ritam i rima budu problem, a tek strancima! Radila sam za Bi-Bi-Si emisiju o tome i navela primer poezije Tenisona, gde ima dosta rima koje ne funkcionišu dok ne shvatite da ih je on izgovarao drugačije, u dijalektu. Moji studenti se smeju kada ja pokušam da izgovorim reči sa naglaskom Linkolna iz koga Lord Tenison potiče, ali shvate poentu.

* Razmišljate li da, posle “engleske” , objavite i “srpsku” zbirku?

- Otišla sam iz Beograda kada nije bilo interneta, daljine su bile teže premostive, a radost sam uvek nalazila više u pisanju nego u objavljivanju, pa nisam ni pokušavala. Poslednju pesmu na srpskom objavila sam pre dvadesetak godina. Međutim, iako su moje ranije knjige na srpski prevodili drugi, “Solunskog anđela” prevodim sama. Kada završim posao, možda će se naći i izdavač. Taj most ću preći, kako to Englezi kažu, kada do njega dođem.

* Nagrađena zbirka satkana je od intimne i zajedničke istorije, od preplitanja uticaja dve kulture, kojima već podjednako pripadate. Koje će asocijacije u stihovima biti bliže engleskim, a koje srpskim čitaocima?

- Ta dva uticaja su apsolutno ravnopravna, u smislu da je jezik engleski, a da je pisac srpski. Jezik nosi svoju istoriju a ja u njega unosim svoju. Na primer, u pesmi “Venecijanski intermeco” koristim zvuke Roberta Brauninga, viktorijanskog pesnika koji je umro u Veneciji, ali stihovi odjekuju sećanjem na Lazu Kostića. Međutim, to je i jednostavna pesma o momentima strasti. Ne morate da prepoznate ni srpskog, ni britanskog pesnika da biste u njoj uživali.

* Pesma “Solunski anđeo” završava se stihom “da bi mogla da se podnese tolika istorija/ potreban je krug bistre plave vode/ između tebe i nje”. Šta se to u srpskoj istoriji jasnije vidi u odrazu “bistre plave vode”?

- Pesma pokušava da odgovori na pitanje: Šta znači biti Srpkinja u Britaniji danas? Šta znači teret i blagoslov mog sećanja na Srbiju i Jugoslaviju? Krug bistre plave vode je aluzija na Britaniju kao ostrvo na kome živim, ali i britanski izraz za udaljenost i distanciranje. Pritom je iz same pesme jasno da je distanciranje nemoguće ako je nešto u krvotoku. Baš time što živim u Britaniji, ja sam i “vidljivija” kao srpski pisac.

* Našu bivšu zemlju poredite sa Atlantidom u pesmi “Jugoslovenski nokturno”. Šta je sve sa njom potonulo?

- Moj prijatelj Aleš Debeljak, slovenački pesnik koga poznajem od dvadesete godine, rekao je nedavno hrvatskom “Jutarnjem listu” da smo mi koji smo rođeni šezdesetih godina bili zlatna generacija bivše Jugoslavije. Uveliko oslobođeni ideološkog tereta, uživali smo prednosti zemlje koja je nešto značila, kojoj su se udvarali svetski političari, umesto da nam, kao danas, drže pridike. Međutim, na neki način smo i deo izgubljene generacije koja ne zna uvek šta da radi sa tim uspomenama na Jugoslaviju, kako da, u jeziku psihologije, krene dalje. Amartja Sen piše o “pobeđenom argumentu koji odbija da napusti scenu” i ja sam tako nazvala Jugoslaviju u jednom eseju koji uskoro izlazi u Americi. Atlantida mi je poslužila kao ideja nečega što je potonulo, ali nije nestalo.

* Koliko su “Izmišljanje Ruritanije”, “Černobiljske jagode” i “Solunski anđeo”, kroz tri različita izraza, ipak, jedinstven omaž Balkanu?

- Nisam sigurna da li je omaž prava reč, ali sam “Ruritaniju” započela upravo pitanjem: “Da li sam ja Balkanka?” Sve tri knjige su način da se odgovori na to pitanje identiteta. Ko sam ja? Šta predstavljam?

* Da li nas naš balkanski mentalitet čini manje Evropljanima?

- Šta znači balkanski mentalitet? Mnogim Britancima je sve, čim pređu Lamanš, Balkan, a nedavno su jedne australijske novine koje se bore za nezavisnost Australije od britanske monarhije, članak o kraljevskom venčanju ilustrovale koricama moje knjige, “Ruritanije”, u pokušaju da samu Britaniju predstave kao neku daleku zemljicu, zarobljenu težinom sopstvene istorije. Niko nema autorska prava na stereotipe.

* U “Izmišljanju Ruritanije” analizirali ste predrasude britanskih pisaca o Balkanu. Koliko su mediji u stereotipnoj slici naših sukoba, produbili te predrasude?

- Problem sa stereotipima je što oni nose u sebi malo zrno istine koje se uveliča do razmera na kojima predstavlja celu istinu. Drugi problem je kada onaj ko je meta stereotipa postane neko ko ih prihvati, pa čak i produbi, ne bi li sebe tako izdvojio iz njih. I mediji samo produbljuju nešto što je već tu. U Jugoslaviji su se čule sve strane priče, ali je u većini slučajeva svako slušao “svoje”. Mi se očigledno nismo voleli onoliko koliko je Titova propaganda tvrdila da se volimo.

* I pisanje poezije, kao i “Černobiljskih jagoda”, bilo je na neki način inicirano ličnim bolnim iskustvom. Šta se to probudi u stvaraocu kada se suoči sa ograničenošću ličnog trajanja?

- Pisala sam u toku lečenja od raka i “Černobiljske jagode” počele su kao priča za moga sina o zemlji iz koje potiče njegova majka, u slučaju da ne odraste uz mene. Bolest mi je dala hrabrost da priču stavim na papir, jer bih se inače možda pitala koga ona može da zanima. U međuvremenu je stigla do četvrt miliona čitalaca širom sveta i to je činjenica koja me i danas zbuni kada pokušam da je zamislim: čitav jedan veliki grad pun ljudi koji na policama drže moj porodični album.