SRBIJA OSUĐENA NA PROPAST: Britanci su 1915. godine obmanuli srpsku vladu

Miloš Ković

23. 02. 2021. u 18:00

СРБИЈА ОСУЂЕНА НА ПРОПАСТ: Британци су 1915. године обманули српску владу

Dejvid Lojd DŽordž

KADA pohod na Srbiju bude konačno otpočeo, britanskom admiralu Ernestu Trubridžu će ostati samo da svom dnevniku poverava ogorčenje zbog savezničkog napuštanja Srbije i poniženja koje je tako naneto Antanti.

Admiral je čak i javno govorio, kako je to zabeležio Fortijer DŽons, "da je britanska diplomatija bila toliko glupa, toliko neupućena, toliko kriminalno nemarna, da bi Srbi opravdano mogli da potpišu zaseban mir kao "šamar Engleskoj"". Na obalama Albanije, gde će biti prognan zajedno sa Srbima, Trubridž će zaključiti da su svi njegovi predlozi bili očigledno bespredmetni, "baš kao što su bila uzaludna i moja uporna uveravanja da ključ Balkana nisu Dardaneli, nego Dunav. Jedna odlučna saveznička operacija iz Srbije ka Beču, izvedena proletos, mogla je da nas spase od ovoga što sada doživljavamo".

Živko Pavlović je, u svojoj knjizi, opširno citirao i delove iz memoara Lojda DŽordža. Ovaj je, naime, pisao da se već u leto 1915. znalo da će Srbija biti napadnuta, kao i da se krajem septembra u britanskoj štampi i Parlamentu raspravljalo o tome kako pomoći Srbiji da se odbrani od Nemačke, Austrougarske i Bugarske. U javnosti se u prave namere Bugara, da stanu na nemačku stranu, više nije sumnjalo. `

LOJD DŽordž je tvrdio da je izjava koju je ser Edvard Grej dao u Parlamentu 28. septembra 1915, kao odgovor na pitanje o bugarskoj mobilizaciji, značila nedvosmisleno obećanje da će Velika Britanija pomoći Srbiji. Lojd DŽordž je verno citirao ono što je Grej tada izgovorio:

"Ako bi se, s druge strane, bugarska mobilizacija završila time što bi Bugarska stala na stranu naših neprijatelja, mi smo gotovi da svojim prijateljima na Balkanu pružimo svu nama mogućnu pomoć, na način koji bi njima bio najviše u volji, u sporazumu s našim saveznicima, bez rezerve i bez ograde."

Pomoć Rusima umesto Srbima

FRANCUSKI general Žozef Žofr je zaista pripremao i, uz pomoć Britanaca, 25. septembra 1915. započeo novu veliku ofanzivu u Šampanji i Artoa. U svojim memoarima napisaće da je sve što je preduzimao tokom 1915, uključujući i ovu operaciju, imalo za cilj da se "olakša pritisak na naše saveznike na istoku." Pri tome ipak nije mislio na Srbe, nego na Ruse.

Ovu izjavu je kao javno obećanje pomoći protumačio još jedan ministar u Askvitovoj vladi, Edvard Karzon. Lojd DŽordž je naveo i Karzonove reči:

"To je bila jedna od najvažnijih izjava koja se mogla učiniti u Donjem domu. Ja sam verovao da ona predstavlja politiku kraljevske vlade, kojoj sam tada pripadao, ali sam verovao i više od toga. Ja sam verovao da nam naši vojni savetodavci ne bi nikad dopustili takvu izjavu da nisu bile stvarno izvršene pripreme i planovi bili gotovi kad dođe vreme da udarimo i da pomognemo svome hrabrom malom savezniku na bojnom polju".

EDVARD Karzon je zahtevao da se vojska hitno povuče sa Galipolja, da se uputi u Srbiju, u jačini od bar dvadeset pet divizija, i da se udari pravo na Sofiju. On će, međutim, podneti ostavku na svoj ministarski položaj, jer je, po rečima Lojda DŽordža, bio "rasrđen zbog onoga što je smatrao obmanom Srbije".

Sam Lojd DŽordž ovako je video Grejovo obećanje od 28. septembra 1915:

"Grejova izjava zadovoljila je zabrinuti Donji dom. NJu je oduševljeno pozdravila sva Srbija kao obećanje da će joj njeni moćni prijatelji sa Zapada priteći u pomoć, ako bi je zadesila nevolja i, razume se, stići na vreme da je spasu. Nemci su bolje razumeli vrednost savezničkih obećanja nego i Parlament i srpski narod. Oni se nisu nikako pokolebali, niti zastali u svom pokretu. Nemačke vojne starešine behu došle do zaključka da nemaju šta da strahuju zbog napada koji je brižljivo pripreman na Zapadnom frontu. U stvari, oni su ga pozdravili. Ono su znali generala Žofra, i osećali da dok je zauzet mislima o borbi u Šampanji, nema kad da misli ni na šta drugo."

Kada Srbija bude propadala u oktobru i novembru te godine, Grej će u javnosti često biti podsećan na svoje obećanje od 28. septembra.

OBEĆANJA o vojničkoj pomoći uoči i na početku napada Srbima su davali i Francuzi. U tome je u Nišu naročito prednjačio poslanik Francuske, Ogist Bop. Francuski vojni ataše pri srpskoj Vrhovnoj komandi u Kragujevcu, pukovnik Pjer Furnije, takođe je prenosio obećanja ministra rata, Aleksandra Milerana, da će se Francuzi iz Soluna probiti do Niša. Francusko javno mnjenje je, kao i britansko, već tokom leta 1915. očekivalo da će trupe biti poslate u pomoć Srbiji; povremeno su se pronosile vesti o prikupljanju dobrovoljaca za pohod na jugoistoku.

Samo u Šampanji, Francuzi su prikupili 27 divizija sa oko 450.000 vojnika, dok su im Nemci suprotstavili 19 divizija sa oko 220.000 ljudi. U Artoa, Francuzi su imali deset, Britanci osam, a Nemci devet divizija. Posle dva dana bilo je jasno da je, uprkos ogromnim ljudskim gubicima, ofanziva doživela neuspeh. Žofr je, ipak, nastavljao sa napadima u Šampanji sve do 6. oktobra; u Artoa je, zajedno sa Englezima, koji su masovno izginuli kod Losa, pokušavao do 14. oktobra. Operacije koje je tamo vodio sve do 6. novembra 1915. pravdao je namerom da iscrpi snage Nemaca. Iz stroja je, međutim, izbačeno skoro 200.000 Francuza, preko 61.700 Britanaca i oko 124.000 Nemaca.

ŽOFR je tvrdio da je ofanzivu zaustavio zbog napada centralnih sila na Srbiju. Lojd DŽordž je, ipak, gnevno zaključio: "Polovina ljudi koja je izginula u ovim naopačkim napadima ili bi jurišom zauzela Galipolje ili bi omogućila Srbiji da neprijateljsku najezdu satera u Dunav". Saveznička ofanziva u Šampanji i Artoa neće na kolena baciti Nemačku, nego Srbiju.

U Parizu i Londonu su, naime, na vest o grčkoj mobilizaciji donesene odluke o slanju trupa na Balkan. Dogovoreno je da dve zemlje daju po 75.000 vojnika. Računalo se na Grčku i Rumuniju, koje su pre samo dve godine, zajedno sa Srbijom, ratovale protiv Bugarske. U Londonu su se, međutim, obnovila stara kolebanja. Većina članova vlade, Ratnog saveta i Dardanelskog komiteta, promenila je mišljenje. Neki su tvrdili da bi povlačenje vojske sa Galipolja i prebacivanje u Solun predstavljalo sramotu i priznanje poraza, dok bi slabljenje snaga na Zapadnom frontu bilo ozbiljan rizik.

DRUGI su već tada ponavljali da je Srbija bila osuđena na propast i da joj se više nije moglo pomoći. Najglasniji protivnici slanja trupa u Srbiju bili su vojnici: ministar vojske feldmaršal Kičener, načelnik generalštaba kopnene vojske general DŽems Meri i Prvi pomorski lord, admiral Henri DŽekson. Među članovima vlade, protiv pružanja vojne pomoći Srbiji bili su naročito Edvard Grej i premijer Henri Askvit. Na njihovu stranu će stati i Vinston Čerčil. Lojd DŽordž je, u zahtevima da se Srbiji hitno pomogne, imao podršku Edvarda Karzona i vođe konzervativaca Endrju Bonar Loa.

I vlada u Parizu popustila je pod pritiskom načelnika Glavnog generalštaba, generala Žozefa Žofra. On je odbijao da oslabi svoje snage na Zapadu da bi poslao pojačanja za Galipolje; slično Britancima, očekivao je da druga strana obezbedi glavninu trupa za solunsku operaciju. Savezničke snage počele su, zato, da pristižu u Solun prekasno, na dan napada na Srbiju, 5. oktobra. Sa Galipolja je toga dana u Solun prebačeno oko 13.000 ljudi; bili su to delovi 156. francuske i Desete britanske divizije. Nedelju dana kasnije biće ih oko 30.000.

SUTRA: Rat bez zajedničke komande

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)