SAVEZNIČKE IGRE NA ŠTETU SRBIJE: Da su sile Antante, 1915. prihvatile srpski zahtev, Prvi svetski rat bi bio skraćen za tri godine

Arčibald Rajs

21. 01. 2021. u 18:00

САВЕЗНИЧКЕ ИГРЕ НА ШТЕТУ СРБИЈЕ: Да су силе Антанте, 1915. прихватиле српски захтев, Први светски рат би био скраћен за три године

Foto arhiva

RAT traje i dobar sklad između saveznika, koji više ne podržava oduševljenje iz prvih dana, dolazi u opasnost da se pomuti. Mala Srbija najviše strada zbog ovog stanja stvari.

Mučne borbe na francuskom frontu, nedaće na ruskoj ratnoj pozornici čine da veliki saveznici žele jednu diverziju koja bi olakšala ova dva fronta. I u njihovoj misli srpska vojska bi trebalo da to izvrši, preduzimajući ofanzivu protiv Austrougarske. "Gotovo više nema trupa protiv vas. Vi više ne činite ništa. Pređite Savu i Dunav i pođite na Budimpeštu" kažu London, Pariz i Petrograd.

"Mi to ne možemo. Naše trupe su desetkovane tifusom, pošto su izgubile mnogo ljudi prošle jeseni u krvavim borbama na Ceru i Jadru, na Rudniku i Kolubari. Ako smo malo bolje opremljeni nego ranije, nama ipak nedostaje mnogo najpotrebnijih stvari da se upustimo u sličnu avanturu. I, recimo da uputimo 150.000 do 200.000 ljudi u Mađarsku, ko će braniti naših oko 1.000 kilometara granice od Bugarske koja samo čeka zgodan momenat da nas napadne? Najzad, ako Austro-Nemci odvoje sa svog ruskog fronta jednu jaku vojsku - a oni to mogu da učine - koja će preseći našu i uništiti je, da li će vam biti nešto bolje onda kad neprijatelj zauzme Srbiju i pruži ruku preko Bugarske, nemoćne ili već zadobijene za centralne sile, Turcima? Mi bismo rado pošli u Budimpeštu, ali zamenite onda našu vojsku u Srbiji sa 150.000 savezničkih vojnika" odgovara Kragujevac.

VELIKI saveznici odgovaraju: "Mi ne možemo da odvojimo toliko snage u Srbiju čiji je front samo sporedni front. Glavni front je francuski, a zatim ruski. Na vašoj strani neće se izvojevati odsudna pobeda. Vi možete bez brige prevesti vašu vojsku s druge strane, jer nemate ničega da se bojite od Bugarske. Ona će ostati neutralna ili će ona biti s nama. Naši diplomati odozdo nam to tvrde. Napadnite, ceo svet treba da radi, a ne da ne čini ništa kao vi sada." Ali veliki saveznici su se dvostruko prevarili. Najpre, Bugarska nije ostala neutralna, ona se borila na strani centralnih carevina. Zatim, odsudna pobeda u ratu izvojevana je na Dobrom Polju. Bez ove pobede, poraz Nemaca bio bi daleko od toga da bude potpun. 150.000 savezničkih vojnika, upućenih u proleće 1915. u Srbiju, skratili bi rat za tri godine.

Mešetarenja iz Sofije

Engleski, francuski i ruski diplomati ne vide opasnost od dvostruke igre iz Sofije. Oni su ubeđeni da Bugari samo traže da pođu s njima pod uslovom da ih Srbija plati. Ova zaslepljenost postaje prosto neverovatna na kraju leta, kad saveznici naređuju Srbima i Grcima da dadu Bugarima celu Makedoniju i kad ovi poslednji, pored sve srpske rezignacije, postavljaju nove zahteve da dobiju vremena da završe svoje pripreme za ulazak u rat na strani centralnih carevina.

Povrh toga, diplomatske bitke koje se vode u ovom trenutku, isto toliko su važne kao i strategijske bitke. Rusima ne ide dobro i saveznici Antante trebaju novih snaga, regrutovanih među neutralnima. Stoga bi oni hteli uvući u borbu i Rumuniju. Ali ove zemlje čekaju da im se masno plati njihova pomoć, a saveznici, obećavaju im sve što hoće... na štetu Srbije i bez njenog pitanja. Tako je obećano Bugarskoj, u slučaju da Srbija dobije Bosnu i Hercegovinu, da joj se ustupi cela srpska Makedonija; Veles, Štip, Bitolj, Prilep i, čak, Ohrid. Ona bi isto tako dobila od grčke strane Kavalu, Dramu, Seres. Najzad, ustupa joj se Jedrene i linija Midije. Tako bi mirno lišili Srbiju ploda njena dva poslednja rata. Srbi ne traže ništa, ali oni isto tako neće da se raspolaže njihovom teritorijom čak da se i ne pitaju. I oni imaju potpuno pravo!

RUMUNIMA saveznici obećavaju kao cenu za njihovu intervenciju ceo Banat do Zemuna, Bukovinu i Transilvaniju. Rumuni od svoje strane vratili bi Bugarima što su im uzeli 1913. Pored toga, Italija se kreće. Ona je već tražila kao odštetu za svoj ulazak u rat jedan deo Dalmacije sa Splitom, Šibenikom i ostrvima, Trst, Rijeku i Trentin, rudnike u Tunisu, zemljište u Maloj Aziji i Dodekanezu. Sada ona neće "veliku Srbiju" - još se nije govorilo o Jugoslaviji - ali ona želi mnoštvo malih balkanskih država u kojima bi ona lako uspostavila svoj uticaj. Tako ona sada flertuje iza kulisa sa onim starim lukavcem kao što je bio crnogorski kralj Nikola. Ona za to traži autonomiju Hrvatske i podržava načelo potrebe albanske države.

Dok tako raspolažu, i ne pitajući je, sa malom saveznicom, veliki dele između sebe kožu Austrougarske i Nemačke. Engleska, na primer, traži sve nemačke kolonije. Ona koja je žrtvovana, to je Srbija. Pa ipak, ona ne zaslužuje takav postupak. Najpre, ona je tukla zajedničkog neprijatelja.

SRBIJA je verna svome obećanju, ona je uvek odbijala separatni mir. Čak u ovom trenutku Austrougarska traži da sa njom zaključi mir i to posredstvom rumunskog državnika Margilomana. Austrougarska bi ustupila Srbiji Bosnu, ali ona odbija."Rat je počeo u našoj zemlji" kazao mi je princ regent, "i pored svega toga što je on bio odlučen i što bi bio planuo takođe iz neke druge pobude, da nisu našli kao izgovor sarajevski atentat, Srbija namerava da ostane verna obavezama koje je preuzela prema svojim saveznicima".

To su zaista bile plemenite reči, ako čovek poznaje diplomatsku akciju velikih sila Antante, akciju koja može da obeshrabri i najhrabrije. Rusi se pokazuju gotovo uvek najnepopustljiviji. Vojska Karađorđevića morala je da zauzme jedan deo Albanije do Elbasana da bi mogla da se brani. Kao i 1913, rođeni saveznici Srbije hoće da je odatle izagnaju i veliki knez Nikolaj uputio je jedan besan telegram princu Aleksandru.

MANEVRI Bugarske su zanimljivi. NJeno držanje ostaje zagonetno. NJoj na čelu stoji kralj koji je mnogo više Mađar i Nemac nego Bugarin, i otvoreno austrofilsko ministarstvo.

Radoslavov je studirao u Hajdelbergu i poznat kao stari pristalica Stambulova. NJegove veze i njegovi austro i germanofilski osećaji poznati su. S druge strane, jedan deo naroda drži se Rusije i vlada je primorana da mu čini ustupke. Ona to čini na način Salandrinog kabineta pre ulaska Italije u rat, a koji je, ostajući potajno na strani Trojnog sporazuma, pregovarao forme radi sa Austrijom. Isto tako, Radoslavov kabinet pregovara sa Rusijom.

Ipak, da bi učinio sporazum nemogućnim, on postavlja neostvarive uslove. Tako on traži ne samo celu Makedoniju, podrazumevajući tu i deo o čijem pripadanju je trebala, po srpsko-bugarskoj konvenciji od 1912. da odluči arbitraža ruskog cara, nego on još ište srpske varoši Pirot, Vranje, Zaječar i, povrh toga, izlazak na Jadransko more, dakle on hoće da anektuje bar jedan deo Albanije.

Bugarski zahtevi su takvi da srpska vlada nikada ne bi mogla da ih primi, i to tim manje, jer zna da su Bugari nezasiti. Oni će onda tražiti i Niš koji im je davao sanstefanski projekt Rusa Ignjatijeva, i dolinu Morave kao prirodno produženje vardarske doline. Ceo svet u Kragujevcu ima vrlo jasan utisak da su se Bugari rešili već davno. Oni su već na strani centralnih sila i čekaju samo povoljnu priliku, gde je uspeh osiguran, da otvoreno stanu protiv saveznika Antante.

SUTRA: Neiskreno držanje saveznika

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Samir

21.01.2021. 21:02

U svakom pogledu Solunski front je bio sporedno ratište u I svetskom ratu. Da su saveznici prebacili 1915.godine 150.000 vojnika u Srbiju, prvo to bi bio težak logistički zadatak jer Grčka je još neutralna (kralj je nemačkog porekla), a puteva za takvu vojsku kroz Albaniju i Crnu Goru ne postoje. Britanci su u to vreme planirali da osvoje Istanbul preko Dardanela. Da je uspela ova operacija bi značajno promenila tok rata. Sa Britancima u Istanbulu Bugari bi prešli saveznicima a Srbija bi dobila pojačanja preko Sofije i front bi se stabilizovao na Dunavu i Savi.