ISTORIJSKI DODATAK - VELIKE SILE BI DA BUDU NEVINE: Nova istoriografija „sluškinja moći“ izvrće prošlost kao prljavu čarapu

Slobodan Kljakić

04. 07. 2021. u 17:14

ŠTA TO ZNAČI kada se kaže - revizija istorije. To znači da se istina ignoriše, da se slika prošlosti prilagođava mantrama trenutnih, tekućih političkih, ideoloških i drugih interesa, pogotovo onih strategijskih.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ВЕЛИКЕ СИЛЕ БИ ДА БУДУ НЕВИНЕ: Нова историографија „слушкиња моћи“ изврће прошлост као прљаву чарапу

Hitleru je za 52. rođendan poklonjena spomen-ploča Gavrila Principa

Odbrana tih interesa definiše se u laboratorijama moćnih centara industrije svesti, a onda se iz tih laboratorija pretače u masovne medije, kako bi što šira javnost prihvatila te manipulativne mantre kao jedinu istinu.

Reč je o revizionističkoj istoriografiji koja, budući da je "sluškinja moći", izvrće prošlost kao prljavu čarapu, ignorišući utvrđene istine i tako proizvedenu, na laži zasnovanu novu sliku prošlosti, plasira kao istinu.

Pažljivo istraživanje istorije moderne Srbije, od 1804. godine do danas, svakako bi nas suočilo s nizom vrlo interesantnih saznanja u skiciranom ramu: 1914, 1941, 1991. godina.

Dakle: početak Prvog svetskog rata, onda Drugi svetski rat na Balkanu, na koncu, novi rat na Balkanu, na kraju 20. veka, tokom koga je u krvi uništena Jugoslavija.

U samo predvečerje obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata, u junu 2013. godine, autor ovog teksta, u kratkoj studiji "Revizija prošlosti u režiji velikih sila" , pisao je da se povod i uzroci tog kataklizmičkog sukoba koji je izmenio svet, iznova falsifikuju, da je ta igra radikalnog preoblikovanja prošlosti upakovana u neku vrstu veselosti koja se cinično brani i "političkom korektnošću". Najvaljeno je tada da će 28. juna 2014, zajedničkim snagama Austrije, Nemačke i Francuske, u Sarajevu, muzičkim spektaklom i drugim manifestacijama, biti obeležena 100-godišnjica početka Prvog svetskog rata. Na raznim stranama su bili najavljeni naučni skupovi, oglašene su i turističke ture koje će povesti znatiželjne na Balkan, u Sarajevo, u kome je - kako su tvrdili turoperateri - "počeo Veliki rat".

VELIKI RAT je, dabome, počeo mesec dana kasnije, objavom rata Austrougarske monarhije Srbiji 28. jula, i svakako ne u Sarajevu, nego bombardovanjem Beograda s Dunava 29. jula.

Mesec dana pre toga, na Vidovdan 28. juna, grupa mladobosanaca, nacionalno-oslobodilačkih revolucionara, u jednom od najneverovatnijih atentata u istoriji, na kraju je hicima Gavrila Principa poslala na onaj svet austrijskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda i njegovu suprugu. Bio je to povod Prvom svetskom ratu, a nikako njegov uzrok, oko čega je u svetskoj akademskoj zajednici tokom vremena uspostavljen nesumnjivi konsenzus. Ali, što se više približavalo obeležavanje stogodišnjice početka tog rata, na raznim stranama su rasli apetiti da se na pleća Srbije svali odgovornost što je do rata uopšte došlo.

Pomenuta, najavljena sarajevska manifestacija i kampanje vođene u njen prilog, nedvosmisleno su pokazale da iza planiranih događaja stoji ambicija da se Srbija žigoše kao jedino odgovorna i za krvave događaje na jugoslovenskim prostorima u poslednjoj deceniji 20. veka.

Neku godinu pre, Ričard Holbruk, nezamenjiva mirođija u jugoslovensko-balkanskoj čorbi, u svojoj knjizi "Put u Dejton" iz 1998, napisao je za Gavrila Principa da je rodonačelnik srpskog nacionalizma i da je njegov pucanj u Sarajevu "izazvao početak klizanja Evrope u dva svetska rata i doveo do uspona i komunizma i fašizma". Onovremeni predsednik SAD Bil Klinton rekao je nešto slično u nekom svom govoru.

PAŽLJIVO GRAĐENJE tog obnovljenog narativa o odgovornosti Srbije za Prvi svetski rat, došlo je do izražaja i u ideji da Austrija, Nemačka i Francuska početak Velikog rata pomere mesec dana unazad i da taj navodni početak obeleže spektaklom u Sarajevu 28. juna 2014. godine.

Bilo je najavljeno i podizanje spomenika Franji Ferdinandu, preciznije rečeno, vraćanje tog spomeničkog obeležja na mesto na kome je i bilo otkriveno 28. juna 1917. godine, pod nazivom "Spomenik ubistvu". Ovaj nekrofilni naziv ticao se dvanaest metara visoke memorijalne strukture, postavljene kod Latinske ćuprije u Sarajevu, uz koju je, prema planu, trebalo još podići crkvu Franje Ferdinanda i zdanje Sofijin dom, u znak sećanja na njegovu stradalu suprugu.

Plan se izjalovio pošto su se srpski narod i Srbija herojski izborili za slobodu u Prvom svetskom ratu, a Habzburška monarhija nestala sa istorijske scene. Pomenuto obeležje srušeno je krajem 1918. godine, a Latinska ćuprija preimenovana je u Principov most.

Sam naziv - "Spomenik ubistvu" - nosio je u sebi jasnu poruku imperijalnog Beča da je Gavrila Principa i njegove saborce iz nacionalne i revolucionarne organizacije "Mlada Bosna" - koja je okupljala Srbe, Hrvate i Muslimane iz Bosne i Hercegovine - iščupao iz evropske i svetske tradicije borbi za nacionalno i državno oslobođenje. Samo dan posle Principovog pucnja, iako bez dokaza, Austrija je za atentat odmah optužila Srbiju i njenu vladu, i u Sarajevu 30. juna 1914, u združenoj akciji s Katoličkom crkvom, organizovala pravi pogrom Srba. Bečka i peštanska štampa pokrenule su sinhronizovanu rasističku i ratnohuškačku kampanju zastrašujućih razmera protiv Srba i Srbije, pošto je ovaj događaj uzet za casus belli protiv Srbije.

NAŽALOST, mnoge kvalifikacije o Gavrilu Principu, skuvane u bečkoj kuhinji 1914, našle su se i na stranica tadašnjeg beogradskog dvonedeljnika "Duga". Jedan domaći autor gotovo je dizao u nebesa velikog demokratu i liberala Franju Ferdinanda, na leđa Srbije natovario odgovornost za Prvi svetski rat, a Principa označio kao izrazitog negativca i ubicu.

Treba podsetiti da je teze o odgovornosti Srbije obnovio niko drugi do Adolf Hitler. On se svojevremeno okomio posebno na Gavrila Principa, svakako svestan činjenice da je Princip jedna od najvećih moralnih ličnosti u srpskom narodu i znajući da je Franja Ferdinand još 1907. izneo stav o neophodnosti genocidnog uništenja srpskog naroda u Bosni i Hercegovini.

Zato ne čudi ushićenje s kojim je Hitler, na svoj 52. rođendan, 20. aprila 1941. godine, primio kao posebno drag poklon, u stvari ratni trofej, spomen-ploču koju su nacistički okupatori skinuli sa Principovog mosta - s mesta s koga je princip pucao u Ferdinanda - čim su njihove trupe ušle u Sarajevo 17. maja 1941. godine.

Sama ideja da se kao početak Velikog rata, posle sto godina, obeleži 28. juna, da se izjednači sa atentatom, a onda simbolički i s Vidovdanom, svedoči o nekoj vrsti naknadne osvete i naplate imperijalnih računa, čak i o nekoj vrsti patologije.

Reč nije prejaka, inspirisao nas je Maks Veber, koji je bezmalo pre jednog veka napisao da onaj ko austrougarski "ultimatum Srbiji iz 1914. (a time i Sarajevski atentat) želi da predstavi kao razlog za ovaj rat, taj je jednostavno slabouman".

 

Vladimir Dedijer

PRIVODEĆI KRAJU ovaj tekst navešću deo zabeleške nastale u razgovoru s Vladimirom Dedijerom u maju 1989. godine.

"Pred nama su novi sukobi, bune, ratovi i revolucije. Velike sile će nemilosrdno nastojati da zadovolje svoje imperijalne apetite i da ostvare dominaciju. Gladne su teritorija, sirovina i jeftine radne snage, pogotovo na evropskom istoku, u Aziji i na svetskom jugu. Mali narodi i države tražiće svoje mesto pod suncem, a veliki će od njih tražiti da se odreknu svog moralnog blaga, pre svega borbe za pravdu i istinu. Sve će to podržavati istoričari upregnuti u kola dnevne politike, kojima pritiče veća ili manja sinekura iz kese moćnika. Kritička istoriografija biće na velikim iskušenjima, moraće da vodi tešku borbu protiv istorijskog revizionizma."

Dedijer je tvrdio da će biti obnovljene konstrukcije imperijalne politike i "nauke", da su Srbija i Srbi odgovorni za Prvi svetski rat.

Zapitao sam kako će to biti moguće, kada je upravo Dedijerova knjiga "Sarajevo 1914", u anketi "NJujork tajmsa" 1984. godine, proglašena za knjigu godine, u kojoj nepobitno dokazuje, pozivajući se na nebrojene arhivske izvore, da Srbija ne snosi odgovornost za Prvi svetski rat.

"To su rekli ozbiljni istoričari i drugi ljudi, moralni i odgovorni pred istinom. Politiku velikih sila te dve stvari ne interesuju. One bi da u istoriji budu nevine. Za njih su uvek krivci mali narodi i države koji se bore za pravdu, za slobodu i nezavisnost. Moćni dugo pamte i osvetnički su raspoloženi", govorio je Vladimir Dedijer.

Pokazuje se da je bio više nego u pravu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)