ISTORIJSKI DODATAK - PRVA ZVONA ZA SLOBODU MISLI: Oblici otpora intelektualaca političkim suđenjima, cenzuri i ugrožavanju ljudskih prava

Dr Srđan Cvetković

12. 06. 2021. u 17:14

PREMA intenzitetu i oblicima delovanja, disidentska borba je prošla više etapa. Tokom pedesetih i šezdesetih kritika vlasti mogla se naći sofisticirano i prilično uvijeno u pojedinim liberalnijim studentskim, naučnim i književnim časopisima: "Student", "Susreti", "Vidici", "Filozofija", "Praksis", "Književne novine", a sve otvorenije uoči studentskih nemira 1968. pa do zavođenja čvrste ruke 1972.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРВА ЗВОНА ЗА СЛОБОДУ МИСЛИ: Облици отпора интелектуалаца политичким суђењима, цензури и угрожавању људских права

Dragomir Olujić

Pojačana cenzura i suđenja za neprijateljsku propagandu tokom sedamdesetih uslovila su i pojačan otpor disidentskih intelektualaca koji je do tada bio skromniji nego u zemljama socrealizma. Možda najveća korist od intenziviranja represije tokom sedamdesetih godina bilo je uništenje nade da se sistem može demokratizovati delovanjem iznutra. Revolucionarno jezgro '68. odustaje od nasilnih metoda pritisnuto represijom i pribegava legalističkoj koncepciji odbrane ljudskih prava želeći da demonstrira kako je kršenje ljudskih prava inherentno komunističkom sistemu. Vlast je ocenjivala da se pod vidom borbe za ljudska prava "ugrožavaju same osnove sistema", jer su se na ovoj platformi našli i levi i desni kritičari; od onih koji su verovali u mogućnost reforme sistema do onih koji su zahtevali njegovu radikalnu promenu (što postaje glavni uzrok raskola među disidentima krajem osamdesetih).

Tri su osnovna oblika delovanja; 1) peticije, otvorena pisma i sl.; 2) predavanja i rasprave po stanovima (Slobodni univerzitet) i protestne večeri i 3) samizdat, časopisi i drugo. Vrh ovih aktivnosti nastupio je posle Titove smrti. Veći deo disidenata u Srbiji učestvovao je u peticionaškom pokretu, koji se razvija još pred konferenciju PEN-a u Ohridu (1975) a zatim i KEBS-a u Beogradu 1977. Tražena je liberalizacija pasoške politike (samo 1979. ovaj dokument nije izdat ili je oduzet u 26.000 slučajeva!), poštovanje Ustava i puštanje na slobodu kažnjenih književnika i drugih političkih osuđenika. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih u javnosti su organizovane mnoge peticije koje su potpisivali gotovo svi aktivisti borbe za građanska i politička prava u SFRJ - za ukidanje moralno-političke podobnosti kao uslova za zapošljavanje 1978; za uspostavljanje slobode štampe 1979; otvorena pisma podrške Povelji 77 u Čehoslovačkoj 1977, kao i pokretu Solidarnost 1981. u Poljskoj i mnoge druge. Najpoznatija je peticija iz juna 1980. za oslobađanje političkih osuđenika i brisanje člana 133 KZ, koji sankcioniše neprijateljsku propagandu. Ovaj član je bio povod mnogim drugim akcijama koje su ujedinjavale inače razuđen disidentski front. Peticije su upućivane državnim organima, medijima i inostranim organizacijama, mahom preporučenom poštom.

Od 1976. disidenti u Beogradu osnivaju i neformalne diskusione grupe i tribine po privatnim stanovima - Slobodni univerzitet, čiji su prvi organizatori bili Vlada Mijanović, Lazar Stojanović, Dragomir Olujić i drugi. Ovaj vid borbe organizovan je po modelu sličnih akcija u Čehoslovačkoj i Poljskoj - Letećeg univerziteta, a teme predavanja i diskusija su bili raznolike: od samoupravljanja, pravnog sistema, kulturnih i umetničkih sloboda, ekonomskih pitanja do nacionalnog pitanja i uređenja države. Poslednji prilično redak oblik delovanja bilo je štampanje samizdata. Jedan od poznatijih samizdata, koji se dugo "čitao ispod školske klupe", jesu Medaljoni bivšeg robijaša i lidera zemljoradničke levice Dragoljuba Jovanovića (1973. i 1975) u kojima su se mogli naći neprijatni podaci o pojedinim komunistima i uslovima robijanja građanskih političara posle rata.

Poznat je pokušaj izdavanja nezavisnog časopisa "Slobodni glas" M. Mihajlova iz 1966, zatim i samizdata "Časovnik" koji je neuspešno startovao krajem 1979. (trebalo je da ga uređuju M. Đilas, D. Ignjatović i M. Selić). Dobrica Ćosić i LJubomir Tadić sa saradnicima pokušali su da pokrenu časopis "Javnost" koji je poslat na 410 adresa potencijalnih saradnika s namerom da podstaknu razmenu mišljenja između intelektualaca u SFRJ, ali je zabranjen, a oni izvrgnuti blaćenju u režimskim medijima.

Posle Titove smrti, s krizom ideologije i države, naglo se i iz godine u godinu povećava broj protesta i javnih demonstracija protiv suđenja za verbalni delikt. To nisu masovni skupovi, ali njihova težina je u ugledu pojedinaca i institucija koji ih organizuju. Najčešće su to peticije i apeli, kojim se traži zaštita ljudskih i građanskih prava, poziva na Ustav i međunarodne dokumente. Česti su protestni javni skupovi, književne večeri, mitinzi podrške i slično. Najčešća meta mnogobrojnih peticija jeste odredba o "moralno-političkoj podobnosti" i delikt "neprijateljske propagande" tj. odredba "o širenju lažnih vesti i izazivanje i uznemirenje i raspoloženje kod građana". Predmet peticija postaju i odbrane političkih osuđenika kao neka vrsta javnog pritiska. Značajan prilog takvim akcijama daje Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja (koji kroz peticije, tribine i javna istupanja pokušava da zauzda i razgoliti obnovljeni politički progon). Politički procesi doživljavaju neuspeh, optužena lica se oslobađaju ili im se umanjuje kazna u drugom stepenu. Suđenja postaju kontraproduktivna jer sve više raspaljuju probuđenu javnost i kritički nastrojenu inteligenciju koja je, iako ideološki heterogena, sada ujedinjena u odbrani slobode javnog govora, štampe i diskusije kao temeljnih demokratskih vrednosti. Univerzitet (naročito Pravni i Filozofski fakultet), Srpska akademija nauka i umetnosti, pojedini instituti društvenih nauka, klubovi i udruženja književnika postaju epicentri slobodne misli i otpora. U javnosti se sve više istupa i u prilog rehabilitaciji političkih osuđenika svih vrsta, predratnih trockista, žrtava poratnih montiranih procesa, do ekskomunikacija sedamdesetih godina.

ODBOR ZA SAMOODBRANU

KAO VRSTA samoodbrane od represije vlasti nastao je Odbor za zaštitu slobode misli i izražavanja, kome su pripadali ideološki najrazličitiji pripadnici kritički nastrojenih intelektualaca. Odbor je najpre imao 19 članova pa je pridodato još četvoro. Članovi odbora koji je osnovao Dobrica Ćosić bili su: Borislav Mihajlović Mihiz, Dragoslav Mihailović, Dragoslav Srejović, Neca Jovanov, Kosta Čavoški, Mihailo Marković, LJubomir Tadić, Ivan Janković, Nikola Milošević, Mića Popović, Antonije Isaković, Matija Bećković, Tanasije Mladenović, Andrija Gams, Gojko Nikoliš, Radovan Samardžić, Dimitrije Bogdanović i Predrag Palavestra. Kasnije su pridodati Zagorka Golubović, Vojislav Koštunica, Vesna Pešić i Enriko Josif. Od intelektualca van Srbije osnivanje Odbora su podržali Rudi Supek i Taras Kermauner.

TRAŽE OSTAVKU DOLANCA

JEDNO od prvih pisama Odbora za zaštitu slobode misli i izražavanja bio je Predlog za ukidanje neopravdanih ograničenja sloboda i prava (mart 1985) i Predlog za uspostavljanje vladavine prava (oktobar 1986) koji je otišao mnogo dalje od Memoranduma SANU tražeći slobodu svih oblika političkih organizovanja. Princip je bio da se brane kritičari režima i disidenti bez obzira na naciju i ideologiju (apelovalo se podjednako za Izetbegovića, Tuđmana, Šešelja, zatvorene Albance, za ugrožene Srbe na Kosovu i mnoge druge). Devetnaest intelektualaca potpisalo je 1984. otvoreno pismo u kojem se zbog intenziviranja političke represije traži ostavka Staneta Dolanca.

PETICIJA ZA PRAVO DOBIJANJA PASOŠA

MEĐU prvim peticijama, koje je sastavio advokat Srđa Popović, jeste ona iz decembra 1976. koju su potpisali praksisovci, Mihailo Đurić i još 60 aktivista, a ticala se protesta zbog uskraćivanja pasoša. Dragomir Olujić, dugogodišnji aktivista, o toj formi disidentske borbe kaže: "Prvim peticijama smo tražili ukidanje člana 133 KZ, kojim je inkriminisana tzv. neprijateljska propaganda, a korišćen je kao 'pravno pokriće' za obračun sa onima koji su drukčije mislili, i ukidanje diskrecionog prava policije da odlučuje o tome kome će dati pasoš, a kome ne. Recimo, prvo javno pojavljivanje Milovana Đilasa bilo je na peticiji koju su organizovali Lazar Stojanović i Pavluško Imširović 1982."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)