Beogradske priče: Tramvaje pre 120 godina vukli konji

NEKADA davno, dok je Beograd još bio mala varoš, konji su vukli tramvaje. Pre više od 120 godina, 14. oktobra 1892. godine, (po starom kalendaru) puštena je u saobraćaj prva tramvajska linija od Kalemegdana do Slavije.

Gradskim ulicama projahala su dva konja upregnuta u prvi beogradski tramvaj, i to je bila svečanost za vaskolike poklonike modernizacije u gradu.

Aleksandar Zajc, pravi sagovornik na ovu temu, član Udruženja istoričara automobilizma, uvodi nas u pripovest o tim danima.

- Beogradska opština je 1891. godine zaključila ugovor sa izvesnim Periklesom Cikosom iz Milana, kome je za račun istovremeno osnovanog Srpsko-francuskog društva ustupljena koncesija za uvođenje i eksploataciju električnog osvetljenja i tramvajskog saobraćaja - počinje Zajc priču za „Novosti“. - Posebnim ugovorom predviđeno je kojim će ulicama prolaziti tramvajske pruge, koje linije će opsluživati tramvaji sa konjskom vučom, a koje oni sa mehaničkom snagom.

Prema ugovoru, cela tramvajska mreža trebalo je da bude dugačka 21 kilometar. „Varoška železnica“, kako su je tada zvali, puštena je tog dana svečano u saobraćaj. Prva trasa je bila dugačka 2.300 metara, a vodila je od Kalemegdana, trasom od Ulice Vase Čarapića, do Pozorišnog trga (Današnjeg Trga republike), zatim je skretala u Knez Mihailovu, i preko Terazija vozila ka Slaviji.

- Na njoj je u prvo vreme radilo osam tramvaja koje su vukli konji i koji su saobraćali na desetak minuta - nastavlja Zajc. - Beogradske „Opštinske novine“ su izveštavale o događaju, pa tako beleže kako su „pred zdanjem Suda Opštine varoši Beograda stajala dva vagona, u koje su se smestili predsednik opštine Milovan Marinković, članovi suda, odbornici i opštinski činovnici. Oko pola dvanaest je Njegovo visoko preosveštenstvo mitropolit Mihailo osveštao „beogradsku varošku železnicu“ - tramvaj.

Druga linija dužine 2.000 metara je puštena odmah posle prve, polazila je od Slavije današnjom Ulicom kralja Milana i kod današnjeg Studentskog kulturnog centra, a nekadašnje „Oficirske kasine“, skretala je u Resavsku, a potom u Nemanjinu, spuštajući se do Železničke stanice, a potom do Savskog pristaništa.

- Istovremeno sa prve dve tramvajske trase, građena je i treća pruga, puštena u saobraćaj dva meseca kasnije - kaže Zajc. - Ona je vozila od Terazija, preko današnjeg Bulevara kralja Aleksandra i Ruzveltove ulice, do Novog groblja. Ova linija bila je duga 2.400 metara i na njoj su u početku saobraćala dvoja kola sa konjskom vučom.

Tramvaj iz 1893. godine

Prosečna brzina vožnje bila je pet do sedam kilometara na čas, a u početku na ovim prugama nisu postojale stanice na koje smo danas navikli. Jednostavno, putnik koji je poželeo da se vozi tramvajem podigao bi ruku, a vozilo bi se zaustavljalo tamo gde putnik to poželi.

Izgradnjom ovih linija u Bulevaru kralja Aleksandra izgrađen je i tramvajski depo, koji i danas postoji, doduše nešto izmenjen dolaskom nove tehnologije. Tako je nekada postojalo mesto za smeštaj tramvajskih kola, u čijem krugu su bile i štale za zaprežne konje. Ovaj depo, koji su u ono vreme zvali „tramvajske štale“, i danas se nalazi na istom mestu, stručnjaci GSP „Beograd“ ga zovu „Gornji depo“, ali mu je, dabome, danas uloga promenjena i sada služi za smeštaj vozila i održavanje kontaktnog voda.

Zahvaljujući Aleksandru Zajcu, ali i ekspertima Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd“, imali smo priliku da „prošetamo“ tramvajima sa konjskom vučom.

Zajc podseća da je, posle otvaranja električne centrale na Dorćolu, 1893. godine, bilo omogućeno da se u Beograd uvede električna rasveta, ali odmah zatim i elektrifikacija tramvajske mreže. Samo dve godine posle otvaranja prve tramvajske pruge sa konjskom vučom završena je elektrifikacija Savske linije, a nedugo zatim i elektrifikacija pruge Terazije - Topčider. Konjski topot je počeo konačno i neizbežno da se povlači iz Beograda.

Panoramski autobus

PROGRES I UREĐENJE

UVOĐENjE tramvajskog saobraćaja imalo je ogroman značaj za stari Beograd. Kako objašnjava naš sagovornik, pored važnog saobraćajnog sredstva, a tramvaj je to svakako bio, Beograđani su dobili i mnogo uređenije ulice. Za samo dve godine, 1892. i 1893, prevezeno je 2.463.550 putnika, sa bruto prihodom od 441.000 ondašnjih dinara.

KAO DANAS

ŠIRINA koloseka prvog tramvaja koji je Beogradom saobraćao sa konjskom vučom, bila je jedan metar, baš kao i danas. Kako objašnjava Zajc, tramvajska kola bila su dugačka 9,5 metara, a široka 2,15.

- Po uzdužnim stranama vagona stajale su klupe, dok je prolaz bio po sredini. Svaka kola imala su isti kapacitet: 16 putnika je moglo da sedi, isto toliko da stoji. Cena vožnje bila je deset para, vojnici „do narednika zaključno“ i deca do devet godina plaćala su upola cene, a za „decu koja se drže u krilima“ nije naplaćivana usluga.