KO UZIMA ZABRANJENI "LIGANDROL" RIZIKUJE ČETIRI GODINE KAZNE: Nenad Dikić govorio o dopingu u sportu

DA LI biste uzeli "magičnu pilulu" koja bi vam sigurno donela zlatnu medalju na Olimpijskim igrama ako znate da će vas ona i ubiti nekoliko godina posle toga?

FOTO: D. Milovanović

Na ovu faustovsku pogodbu, koju su im u svojim anketama pre par decenija predlagali lekari Mirkin i Goldman, većina elitnih sportista odgovarala je potvrdno. Iako je pitanje hipotetičko, verovatno bi i danas mnogi sportisti bili bar na liniji britanskog bicikliste Tomija Simpsona, koji je rekao: "Ako je potrebno 10 da me ubije, uzeo bih devet da pobedim." Preminuo je 1967. godine, prilikom uspona na Tur de Fransu, pre navršenih trideset, a u krvi su mu pronađeni alkohol i amfetamini. Njegova smrt bila je neposredan povod za uvođenje obaveznog testiranja na doping.

Još od prvih Olimpijskih igara u antičkoj Grčkoj, kada su koristili pečurke, seme maka, životinjske testise i krv, pa do današnjih znatno sofisticiranijih metoda dopinga, sportisti su oduvek bili spremni na mnogo šta kako bi pomerili svoje prirodne limite bar za stotinku ili milimetar i prešli granicu koja odvaja "važno je učestvovati" od pobedničkog postolja.

Foto: ФОТО: Д. Миловановић

POGLEDAJ GALERIJU

Da parafraziramo reči legendarnog komentatora Duška Koraća, "može li se protiv majke prirode, da li je moguća pobeda sporta nad farmacijom"? Da li je tačno da samo veoma mali procenat onih koji se dopinguju bude i uhvaćen, toliko da, rečima bivšeg predsednika Svetske antidoping agencije Dika Paunda, "onaj koji padne na doping testu istovremeno pada i na testu inteligencije"?

O ovim i aktuelnim temama razgovaramo sa prof. dr Nenadom Dikićem, specijalistom kardiologije i baromedicine iz Antidoping agencije Srbije, čovekom koji je, iako kaže da mu nećete verovati, na doping kontrolisao čak i američke košarkaške zvezde, poput Kevina Djuranta.

Kada Svetska antidoping agencija odlučuje koje će supstance staviti na listu zabranjenih supstanci koja se objavljuje 1. januara svake godine, presudna su tri kriterijuma, od kojih moraju biti ispunjena najmanje dva:

- Potrebno je da se radi o supstanci koja poboljšava sportsku sposobnost, poput snage, izdržljivosti. Ipak, nas kao lekare brine ne samo povećanje sportske sposobnosti već i drugi kriterijum, da se radi o supstancama štetnim po zdravlje. Često se dešava da dođe do iznenadne smrti u teretani ili na terenu, a to je uglavnom zbog problema sa dopingom. Na kraju, upotreba ovih supstanci mora da narušava duh fer-pleja, a taj etički momenat je nešto što se često zanemaruje u razvoju sportista. Kako je svojevremeno rekla Jasna Šekarić: "Kad izađem na vatrenu liniju, hoću da znam da smo svi isti, da niko nema neku nedozvoljenu pomoć sa kojom bi bio bolji od mene."

Za brojne zabranjene supstance postoje sporenja oko toga da li uopšte poboljšavaju sportsku sposobnost. Jedna od njih je meldonijum, koji je ruskoj teniserki Mariji Šarapovoj doneo suspenziju od 15 meseci, a na listu je uvršten na insistiranje Američke antidoping agencije, jer su primetili da ga koristi ogroman broj sportista iz Istočne Evrope. U zemljama bivšeg SSSR-a masovno se uzimao u apotekama bez recepta, a Šarapova ga je 10 godina koristila za pad imuniteta i prevenciju dijabetesa. Na listu je zvanično uvršten 1. januara 2016. godine, a ona je 7. marta izjavila da je koristila ovaj lek:

- Lista trpi različite pritiske sa različitih strana i nastaje konsenzusom, pa se na njoj često nađu i supstance za koje nema nedvosmislenih naučnih dokaza da povećavaju sportsku sposobnost. Kod meldonijuma se radi o tome da je u pitanju lek, a ne suplement, pa je neobična njegova ogromna popularnost među sportistima iz Istočnog bloka, koji su ga smatrali nekom vrstom vitamina. To jeste zloupotreba, jer se mimo medicinskih indikacija koriste njegovi energetski efekti. Problem je i što meldonijum ostaje u organizmu više meseci, pa je to i dovelo do ogromnog broja sportista pozitivnih na ovu supstancu. Konkretno, Šarapovoj je možda odmogla i njena prevelika otvorenost, može se reći i naivnost kod izjava.

NAIVNA Šarapova bila pod suspenzijom 15 meseci zbog meldonijuma/Foto: EPA-EFE/ANDREW GOMBERT

Među supstancama koje ne poboljšavaju sportsku sposobnost je i trimetazidin, na koji je bila pozitivna petnaestogodišnja ruska umetnička klizačica Kamila Valijeva. Bivša umetnička klizačica Katarina Vit je rekla: "Njoj nijedna supstanca ne bi mogla pomoći da izvede one skokove":

- Tačno je da su se u umetničkom klizanju oduvek pre svega ocenjivali stil i veština, ali sada je taj sport prešao u domen akrobatike, najvažnija je sposobnost da se okrenete četiri puta oko svoje ose. Za takav okret su sposobne samo male i gipke devojčice, ne žene, pa su šampionke klizačice koje nisu ušle u pubertet. Zato sve takmičarke ruske trenerice Eteri Tutberidze imaju svoj "rok trajanja", negde do 15-16 godine, posle se povlače. U pravu je Vitova, upotreba trimetazidina u slučaju Valijeve nema mnogo smisla, logičnije bi bilo neko sredstvo koja povećava mišićnu snagu i tako štiti od povreda. Problem je što druga dva dozvoljena suplementa koja je koristila u sadejstvu sa trimetazidinom imaju za cilj da podignu energiju i pomognu u oporavku.

Stiče se utisak da je devojčica u ovom slučaju tretirana kao potrošna roba i da su je, pre svega, izdali odrasli koji je okružuju:

- Kada ste sportista, vi imate ličnu odgovornost za svaku zabranjenu supstancu koja se na bilo koji način nađe u vašem telu. Ali tu je i odgovornost vašeg tima, naročito kad imate samo petnaest godina. Njoj je ta supstanca očigledno data sa namerom. Kao zaštićena osoba koja ima manje od šesnaest godina, ona bi trebalo da bude blaže kažnjena. Njena prava su prekršena i u tome što zbog njenih godina nije trebalo da mi znamo ni njeno ime, ni supstancu. Neuobičajeno dugo se čekalo da uopšte bude objavljen pozitivan doping nalaz, čak duplo više, i stigao je u nevreme, pred njen individualni nastup. Na kraju, izneverili su je i roditelji, koji je nisu uzeli u zaštitu. Ostali iz njenog tima ne nerviraju se puno, oni "na lageru" imaju već nekoliko devojčica, jednako sposobnih da se okrenu četiri puta.

Pitanje je kako će se Valijeva provesti u svetlu sveopšte harange na ruske sportiste, koji su diskriminisani na osnovu nacionalnosti i zbog politike izbačeni iz svih mogućih takmičenja, što naš sagovornik smatra neetičkim:

- Pošto se bavim i etikom, sa te strane se radi o potpuno pogrešnoj odluci koja nije smela da se desi. Ruskim sportistima je zabranjeno da učestvuju čak i na Zimskim paraolimpijskim igrama, a radi se o ljudima koji se zbog svog invaliditeta svakodnevno bore sa preprekama koje drugi ne mogu ni da zamisle. Najbolja paralela su sankcije našim sportistima 90-ih, zbog kojih tri godine nisu mogli da se takmiče. Koliko god da su se te granice pomerile, sport treba držati van politike, tako stoji i u Olimpijskoj povelji.

"KOKTEL" Kamili Valijevoj davali trimetadizin/FOTO: Tanjug/AP

Sportski nacionalizam je rasprostranjen, a tu je neizostavan i doping, koji se neretko koristi u političke svrhe, pa se tako ruskim sportistima na takmičenjima nameće breme kolektivne krivice zbog afere "ruski državni doping". S druge strane, pre tri godine je razmontiran "Oregon projekat" pod pokroviteljstvom "Najkija", osnovan sa ciljem da Amerikanci dostignu rezultate afričkih dugoprugaša, zato što je trener Alberto Salazar sistematski dopingovao sportiste:

- "Oregon projekat" je sjajan primer odličnog rada Američke antidoping agencije, koja je čitavu aferu razotkrila, uložila mnogo resursa i godine istrage. Sve je dovelo čak i do ostavke izvršnog direktora "Najkija" Marka Parkera, što je nemoguća misija. Pa ta agencija je razotkrila i Lensa Armstronga i Merion Džouns, a to dovoljno govori o kvalitetu njihovog rada! Kada govorimo o Rusiji, ono što su radili na čelu sa Rodčenkom je ogroman prekršaj. Zamena uzoraka, falsifikati svih laboratorijskih izveštaja, sve dokumentovano. Ja tog čoveka upoređujem sa Mengeleom, on je stajao iza svega i dopingovao sve te ljude, eksperimentisao nad njima.

Ipak, ako se period pre 2000. godine može nazvati "zlatnim dobom" onih koji su se dopingovali, danas to više nije slučaj:

- Ljudi i ne slute koliko je razgranata ne samo mreža dopinga već i strukture za njegovo otkrivanje. Primer je operacija "Aderlas", velika akcija austrijske policije od pre dve godine, koja je razotkrila međunarodni lanac dopingovanja krvlju. Ti sportisti su bili sopstvene "mule", tako što su davali svoju krv par meseci pred ZOI u Pjongčangu i nastavljali da treniraju. Na dan leta su im vraćali krv koju su im uzeli, a doping ekipa koja čeka po sletanju onda uzima tu krv u tačno onoj količini koju su sportisti dali. Tako su mogli da obave sve analize i prođu ih bez problema. Neposredno pred takmičenje, kad nema doping kontrole, njima su ubrizgavali tu krv. Na taj način, oni su nastupali sa znatno više eritrocita, što znači više nosača kiseonika, a to povećava snagu i izdržljivost. To je sve razoktrila austrijska policija, upotrebljavajući sva sredstva koja se koriste kod prisluškivanja kriminalaca.

U Srbiji imamo Zakon o sprečavanju dopinga u sportu, koji predviđa zatvorske kazne i do pet i 12 godina za one koji omoguće upotrebu doping sredstava ili ih neovlašćeno proizvode i stavljaju u promet. Odličan posao radi i policija, ali zaostaje tužilaštvo:

- Primena zakona jeste slaba, ograničena na slučajeve koji nisu naročito interesantni i na "sitne ribe". Nama se desilo da policija obavi milionsku zaplenu doping sredstava na Bežanijskoj kosi. Epilog je da taj čovek uopšte nije kažnjen, što znači da tužilaštvo svoj posao ne obavlja najbolje. Najnoviji primer je distribucija leka "ligandrola", za koji ne postoji dozvola za medicinsku upotrebu i spada na listu zabranjenih supstanci. Šokirao sam se kada sam video da to sredstvo koriste i devojčice iz Srbije, da se potpuno nesmetano reklamira i prodaje na Jutjub kanalima i sajtovima kod nas i da se to dešava naočigled njihovih klubova. Te devojčice, da smo ih uhvatili na doping kontroli, bile bi kažnjene na četiri godine, a oni koji takve supstance stavljaju u promet, prolaze bez kazne.

Srbi se ne razlikuju od ostatka sveta ni kada se radi o procentu dopingovanih, ni u doping sredstvima koja se koriste:

- Nekada se govorilo da doping kod nas ne postoji, da naši sportisti ništa ne uzimaju. Za dvadeset godina i 11.000 doping testova, imamo oko 122 slučaja dopingovanih sportista, što znači da smo mi na svetskom proseku od 1%. Ranije se dešavalo da imamo i do pet puta više dopingovanih nego što je prosek. Najviše se koriste anabolici, pa stimulansi, pa diuretici.

Može se reći da i u svetu postoji mrtva trka u brzini razvoja tehnika za skrivanje dopinga i tehnika za njegovo otkrivanje. Deluje da su oni koji stoje iza dopinga, i brži. Bivši šef Svetske antidoping agencije Dejvid Hauman je čak rekao da preko 90% onih koji se dopinguju nikada ne bude otkriveno:

- Danas je nauka o dopingu izdvojena u posebnu nauku kojom se brojni istraživači isključivo bave, iz raznih uglova. Zato je veoma teško da se neko provuče i ne bude otkriven. Uradi se blizu pola miliona doping kontrola godišnje, naša Ivana Španović je samo u jednoj godini bila testirana preko 30 puta. Imate i biološke pasoše koji prate sve parametre krvne slike i variranja vrednosti, sve što odstupa od normalnog se kažnjava. Čuvena nemačka klizačica Klaudija Pehštajn kažnjena je samo na osnovu promena u biološkom pasošu, iako na doping testovima nije bila pozitivna. Tu su i istrage koje su, na primer, omogućile da se otkrije da kineske plivačice koriste hormon rasta.

KONTROLA Ivana Vuleta u jednoj godini testirana 30 puta/Foto: AP

Da zaključimo, u razvoju doping kontrole razlikujemo period do i od 2000. godine kao dva različita sveta:

- Od 2000. godine, kada je formirana Svetska antidoping agencija, imamo harmonizovana pravila i doping kontrola je na znatno višem nivou. Vremena su drugačija u odnosu na period kada su, na primer, istočnonemački sportisti planski dopingovani, a bacačica kugle Hajdi Kriger imala 37 puta veći nivo testosterona nego ostale žene, toliko da je kasnije promenila pol i sada je muškarac Andreas. Istina, čak i danas imate predloge da se doping legalizuje, ali to bi bilo potpuno suludo, sport bi se pretvorio u borbu hemije, a sportisti bi padali mrtvi po terenima.

Biljana Topić nepravedno bez medalje

SRBIJA ima samo tri svetske medalje u atletici, a Dikića je posebno zabolelo to što je naša Biljana Topić na SP u Berlinu 2009. osvojila "drvenu medalju" i bez bronze ostala zbog ruske atletičarke Ane Pjatik, koja je kasnije kažnjena zbog dopinga:

- Problem je što je Pjatikova kažnjena na veoma neobičan način, samo za jedan dan 2007. godine i posle za period 2013-2016. Za SP u Berlinu 2009, nažalost, nije sačuvan uzorak, pa je ona zvanično negativna. Zbog toga sam ja pokušao da utičem na njenu savest tako što sam joj napisao i pismo, sa pozivom da dođe u Beograd i Biljani preda medalju koju je zaslužila. Posle smo mi iz Antidoping agencije Srbije napravili kopiju bronzane medalje i uručili je našoj atletičarki kao malu satisfakciju.

Biljana Topić/FOTO: N. Paraušić

Amerikanci kao svetski doping policajci

PRE DVE godine je u SAD usvojen Rodčenkovljev zakon, nazvan po ruskom prebegu u SAD, koji je bio na čelu Moskovske antidoping laboratorije i progovorio o problemu dopinga uz podršku države. Zakon je izazvao kontroverze, jer ima ekstrateritorijalnu primenu i omogućava da SAD goni organizatore dopinga i van svojih granica, bez obzira na državljanstvo. To postavlja pitanje objektivnosti i podrivanja harmonizovanog sistema na svetskom nivou. Problem je bio i taj što je navodni ruski državni doping posebno apostrofiran u predlogu Rodčenkovljevog zakona, što je sve dalo i jednu političku komponentu:

- Tačno je da je Rodčenkov na brojne načine tamo instrumentalizovan i pretvoren u holivudski projekat, ali oni su uvideli nemoć sveta da se suprostavi jednom tako rasprostranjenom problemu. Mnogima to, naravno, smeta, ali je potrebno da postoji mogućnost upotrebe sile, a eksteritorijalna primena zakona danas je često neophodna, pošto nacionalne vlasti u velikom broju slučajeva nisu sposobne da se suprostave dopingu, potrebna je saradnja. Taj zakon će biti dodatna pretnja ljudima koji se bave doping zloupotrebama i sa te strane je dobar.

Transrodni sportisti kao da su dopingovani

TRANSRODNE žene, raniji muškarci, koje se takmiče i dominiraju nad biološkim ženama, po mnogima obesmišljavaju ženski sport i prednost koju one imaju može da se uporedi sa onom koju daje doping:

- To je zaista veliki problem, koji ugrožava prava sportistkinja. Karakterističan je slučaj novozelandskog dizača tegova, koji je sa svojih 35 godina odlučio da postane žena. Dozvoljeno mu je da se u ženskoj konkurenciji takmiči na LOI u Tokiju, gde je po rezultatima moglo da mu parira svega nekoliko dizačica tegova, a samo igrom slučaja nije došao do medalje.

MOK je u prvo vreme tražio da njihovi muški polni hormoni budu držani na određenom nivou, ali su zbog velikog pritiska promenili odluku, pa sada svaka međunarodna federacija za sebe donosi pravila, što vodi u anarhiju. Hormonska terapija za smanjenje nivoa testosterona, koji spadaju u grupu anabolika, svakako bi smanjila prednosti transrodnih žena, ali to nikako ne znači da bi ih poništila. Prosto, njihova telesna konstitucija je muška i većina je kroz pubertet prošla kao muškarac.

Preporučujemo

Košarka

0 9

JOKIĆ UNIŠTIO PORZINGISA, LETONAC GA ISKULIRAO: Igrač Vašingtona nije hteo da se pozdravi sa Srbinom (VIDEO)

17. 03. 2022. u 10:19

Fudbal

0 1

VEČITI JURE ČUDO: Evo gde možete da gledate utakmice Zvezde i Partizana

17. 03. 2022. u 08:46

Tenis

0 2

OVAJ DUEL SVI ČEKAJU: Nadal nastavio niz, sledeći rival Kirjos

17. 03. 2022. u 08:33

Košarka

1 8

SJAJNI JOKIĆ NASTAVIO DA POMERA GRANICE: Srbin se poigrao sa Vašingtonom i ušao u istoriju NBA lige (VIDEO)

17. 03. 2022. u 06:42

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije