DAN KADA SE SVI SA SUZAMA SETIMO KOŠARKAŠKOG MOCARTA: Talenat sam cenio do 16. godine, a onda sam prionuo na težak rad

Novosti online

22. 10. 2021. u 09:00

DRAŽEN Petrović, jedan od najboljih košarkaša sveta svih vremena, koji je zlatnim slovima upisao ime ne samo u Evropi, već i u NBA ligi, rođen je na današnji dan, 22. oktobra 1964. godine u Šibeniku.

ДАН КАДА СЕ СВИ СА СУЗАМА СЕТИМО КОШАРКАШКОГ МОЦАРТА: Таленат сам ценио до 16. године, а онда сам прионуо на тежак рад

FOTO: Arhiva novosti

„Košarkaški Mocart“, čovek koji je postavio nove standarde u evropskoj košarci, a kasnije „probijao” put evropskim igračima u NBA ligi.

Dražen je karijeru započeo u rodnom Šibeniku, a prvi uzor bio mu je brat Aleksandar Petrović. Sa njim je odlazio na prve treninge, i tako polako ušao u prvi tim Šibenika sa samo 15 godina. Već tada je bio poznat po izrazitim radnim navikama, koje su ga dovele do sportske besmrtnosti. Kada bi propustio jedan trening, smirio bi se tek kada bi sledećeg dana odradio dupli trening.

Već kao tinejdžer vodio je „svoju” Šibenku do titule prvaka Jugoslavije. Svi Šibenčani pamte taj deveti april 1983. godine, kada je Šibenka u majstorici na Baldekinu poenima sa penala Dražena Petrovića osvojila titulu šampiona Jugoslavije.

Usledilo je veliko slavlje u Šibeniku, koje je potrajalo samo do sledećeg jutra. Pošto je KK „Bosna” uložila žalbu, smatrajući da je vreme isteklo pre faula nad Draženom za slobodna bacanja, KSJ je poništio utakmicu i doneo odluku da se ona odigra ponovo, ali ovog puta na neutralnom terenu u Novom Sadu. Šibenčani su odbili da odigraju ponovljeni meč, tako da je na kraju zvanični šampion postala KK „Bosna”.

FOTO: Mok.hr/Privatna arhiva

 

Niko u Šibeniku nije prihvatio ovakav ishod, tako da će vam i danas reći da su oni, predvođeni Draženom Petrovićem, bili košarkaški šampioni Jugoslavije 1983. godine.

Postoji legenda vezana za majstoricu odigranu u Šibeniku, po nekim pričama tadašnji predsednik KSJ-a Vasil Tupurkovski je od Dražena tražio da promaši jedno slobodno bacanje i da utakmica ode u produžetak, ali je Dražen odbio da to uradi.

Petrović 1984. godine prelazi u Cibonu, koju je predvodio do dve titule prvaka Evrope (85. i 86. godine). Dok je igrao za Cibonu, Dražen je uvek bio posebno motivisan u mečevima protiv Reala. Gotovo da nije bilo meča Cibone protiv „kraljevskog kluba” u kome Dražen nije postigao bar 40 poena.

Navijači iz Madrida su izuzetno poštovali njegovo košarkaško znanje, ali su ga u isto vreme i mrzeli zbog partija koje je pružao protiv njihovog kluba. Dražen Petrović je pružao sjajne partije u dresu Cibone, koju je vodio do dve evropske titule.

Po jednoj legendi, dokaz o mržnji Madriđana prema Draženu je finalna utakmica SP-a u vaterpolu u Madridu 1986. godine. U mitskoj utakmici, koju je rešio Igor Milanović, svi domaći gledaoci su navijali protiv Jugoslavije samo zbog Dražena.

Igrajući za Cibose, Dražen je svoj takmičarski duh najbolje pokazao u prvenstvenom meču protiv Olimpije. U utakmici odigranoj 1986. godine Dražen je protiv juniora Olimpije postigao čak 112 poena (veliki deo prvog tima Olimpije je bio suspendovan, pa su „Zmajčeke” na tom meču predstavljali juniori).

HTS/M. Ćužić

 

Dražen 1988. godine prelazi u Real Madrid, po onoj staroj izreci: „Ako ne možeš da ga pobediš, pridruži mu se” čelnici Reala su se odlučili da probaju da dovedu Dražena u svoje redove. Petrović je pristao da dođe u Madrid, a odmah se videlo da Real nije mogao povući bolji potez.

U svojoj jedinoj sezoni sa Realom, Dražen osvaja još jedan evropski trofej i titulu najkorisnijeg igrača Evrope. Legendarno je bilo to finale Kupa pobednika kupova 1989. godine, odigrano u kultnoj Atinskoj dvorani „Mira i prijateljstva”. Sa jedne strane Kaserta predvođena velikim Oskar Šmitom, a sa druge strane Real predvođen Draženom. Real je slavio posle produžetka 117:113, a utakmicu je obležio „run and gun“ dvojice majstora košarke. Oskar je postigao 44, a Dražen čak 62 poena.

 Nakon samo provedenih godinu dana u Realu, Dražen je žudeo za novim izazovom. Iako je imao još tri godine važećeg ugovora sa Realom, Dražen se odlučio za odlazak u NBA ligu i to u ekipu Portland Trejl Blejzersa.

Nakon nepune dve sezone u Portlandu, koje je uglavnom proveo na klupi, Dražen prelazi u NJu DŽerzi Netse i ubrzo postaje njihov najbolji igrač. Godina 1993. bila je najbolja u njegovoj karijeri. Za Netse je prosečno postizao 22 poena po meču. Imao je sjajan šut iz igre, bio je najbolji trojkaš lige, a slobodna bacanja je pogađao u velikim procentima.

Izabran je u treću petorku NBA lige, a iako je po svim kriterijumima to zaslužio, Dražen ipak nije odabran u tim za Ol-star utakmicu. Ipak, od njega se očekivalo da sledeće sezone potpuno zablista i bude jedan od najboljih igrača lige, ali…

U Vroclavu šestog juna 1993. godine, u jednoj sasvim rezultatski nevažnoj utakmici kvalifikacija protiv Slovenije, Dražen je kao kapiten poslednji put predvodio hrvatsku reprezentaciju.

Sledećeg dana krenuo je sa timom prema Zagrebu. Iskrcao se u Frankfurtu, pozdravio sa ostatkom tima i autom produžio prema Minhenu preko Ingolštata. Sedmog juna 1993. godine u saobraćajnoj nesreći kod Ingolštata poginuo je jedan od najvećih evropskih košarkaša svih vremena - Dražen Petrović.

FOTO: Arhiva novosti

 

Za reprezentaciju Jugoslavije Dražen je debitovao na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine, gde je osvojio bronzanu medalju, istu medalju, ali ovog puta kao MVP turnira osvojio je na SP u Španiji 1986, kao i na EP u Grčkoj 1987. godine. Na Olimpijskim igrama u Seulu sa reprezentacijom je osvojio srebro, da bi najveće uspehe ostvario na EP u Zagrebu 1989. i na SP naredne godine u Argentini, osvajanjem zlatnih medalja, titulom MVP-ija i najboljeg strelca. Po raspadu SFRJ predvodio je hrvatski nacionalni tim do srebra na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine i čuvenog finala sa originalnim „drim timom”, u kom je nadmašio čak i Majkl DŽordana i sa 21 poenom bio najefikasniji akter meča.

U septembru 2002. godine Dražen je primljen u košarkašku kuću slavnih u Springfildu. U obrazloženju njegovog prijema u kuću slavnih je pisalo da je 1988. i 1992. godine osvojio srebrne olimpijske medalje, da je bio najbolji evropski igrač svoje generacije, a u četiri godine igranja u NBA ligi, u Portlandu i NJu DŽerziju je imao prosek od 15 poena po utakmici.

Sećanje na „Košarkaškog Mocarta”, kako su ga zvali, i danas ne bledi. Svi ljubitelji igre pod obručima koji su imali tu čast da ga gledaju nikada neće zaboraviti jednog od najboljih košarkaša svih vremena, legendarnog Dražena Petrovića.

CITATI ZA DRAŽENA PETROVIĆA

Samopouzdanje

- Dajte mi 30 minuta i svakoj NBA ekipi ubaciću 20 koševa.

Inteligencija

- Možda Redži Miler smatra nekorektnim koliko sam poena postigao, a ne ono što sam pričao na terenu.

Realnost

- Niko nikad nije dobio sve utakmice. Što pre to shvatiš, biće ti lakše.

Marljivost

- Talenat sam cenio do 16. godine. Nakon toga, prionuo sam na težak rad.

Ludost

- Ako nekad nisam mogao na trening, istog trenutka bih se razboleo.

Strast

- Kada stojim, propadam. Teško mi je da to opišem nekome ko nikad nije osetio zvuk kada si sam u dvorani s loptom.

O košarci

- Košarka poseduje čistoću koja se lako prenosi u bilo koji jezik.

O Portlandu

- Portland ću pamtiti po kiši.

O „drim timu” 1992.

- LJudi moji, biće čudo. Ne moramo da ih dobijemo, ali možemo da se nosimo s njima. Neće nas zgaziti.

O sebi

- Da se ne bavim košarkom, bio bih mnogo povučenija osoba. Pre sam bio mnogo zatvoreniji. Pa i sad kada se utakmica završi, ne volim ići u gužvu s mnogo ljudi.

O zvezdama

- Obavezno pročitam šta mi predviđaju zvezde, mada smatram da sve zavisi od mene. Većinu stvari čovek ipak sam može držati pod kontrolom.

O Šibeniku

- Ako je istina da se prva ljubav nikad ne zaboravlja, onda je Šibenik ostao u meni od prvih dana. Tamo je sve počelo, mada sam emocije često gurao u stranu. Nikad, zapravo, nisam imao dovoljno vremena. Šibenik je odredio moju karijeru i pokazao mi put. Nadam se da će razumeti... za ono što želim od košarke, moram ići dalje. Moram zatvoriti jedan krug, da bih otvorio drugi.

Nepopustljivost

- Šest ili sedam ujutro, nije važno. Uveče bih uzeo ključ, otvorio vrata dvorane i trenirao. Čistačice i ja. One bi radile svoje, ja svoje. Nikad nisam propustio jutarnji trening. Nikad. Uzmem loptu, ubacim 500 ili više. Postavim stolice i driblam. I tako satima. I uživam.

O sporednoj ulozi

- Za mladog igrača nema ništa opasnije od sedenja na klupi. Uvek sam provodio daleko više vremena u igri nego na klupi. To je srećna strana moje karijere. Nikakav trening ne može nadomestiti ono što se stekne stalnim igranjem.

O bivšoj državi nakon ukradene titule

- U Novi Sad ne idem, pa i da svi odlučite da idete. Svoju zlatnu medalju nikome ne dam. Što se mene tiče, mi smo prvaci.

O odlasku

- Nije bilo lako napustiti Šibenik. Hiljadu razloga, ali nisam imao pravo slediti svoje emocije. Morao sam krenuti stazom košarkaškog instinkta.

O sazrevanju

- Igrajući košarku i putujući verovatno sazrevam pre vremena. Čini mi se da sam ozbiljniji nego moji vršnjaci.

O bratu

- Da je Aco igrao fudbal, i ja bih. Da je vaterpolo, ja bih isto.

O suparnicima

- Kad izađeš na igralište, važno je da nikome ne popustiš. Igrači sve čine da jedan drugoga dekoncentrišu. Ako se povučeš i ne uzvratiš, posao im je uspeo. Ja im automatski odgovorim, pa im se to ne sviđa.

O pravoj meri

- Ne mogu da igram ako nisam na rubu incidenta, ali incident neću nikad napraviti.

O majci

- Što se čudite što je ona na svakoj utakmici? Zar majci nije mesto uz svoju decu? Ona je naša hrid koja prima i od koje se odbijaju najveći problemi.

O novcu

- Oni koji egzistencijalna pitanja reše pre nego što bilo šta postignu u životu, na kraju redovno loše prođu. Sa milion dolara, dva ili pet opet mogu samo jednom da ručam, i večeram

O Zagrebu

- Prevagnula su tri razloga: studije prava, izazov u Kupu šampiona i želja da igram sa bratom.

O školi

- Upisao sam se i studije će mi biti u prvom planu. Ne želim da razočaram oca kojem je najvažnija škola.

O Ciboni

- Svi su me tražili, cela liga. Ali, od prvog dana za mene je postojala samo Cibona.

O nemilosrdnosti (Šibenci na prvoj utakmici ubacio 56 koševa)

- Ne, nije mi teško. Uspomene su uspomene. LJubav je ljubav, ali na terenu nikoga ne poznajem. Daću im opet ako budem mogao.

O lopti

- Lopta, čoveče. Uvek je nosim u autu. Kad mi dođe, odem u dvoranu i ispucam 100, 200 ili 500.

O odgovornosti

- Ovo je posao u kojem nemaš pravo na loš dan. Više od svega osećam obavezu prema navijačima. Moraš vratiti njihovu ljubav. Igram za njih, a istovremeno za klub i sebe.

Osećaj

- Nikad se nisam trudio, moja igra nije patila od zbrajanja. To mi je bilo tako logično. Nisam nameravao, jednostavno, znao sam.

Moć ponavljanja

- Moramo ponoviti naslov prvaka Evrope. Samo se tako pamte velike ekipe i veliki pobednici.

O budućnosti

- U NBA ću ići sa 24 ili 25 godina, u naponu snage. Ako me zdravlje posluži, igraću do 35 godine. Zatim bih otvorio advokatsku kancelariju.

O porazima

- Ne možeš da utičeš. Zašto bih se više živcirao? Moraš što pre da zaboraviš da nećeš dobiti sve utakmice. Plakanje za jednim porazom, ma kako bolan bio, samo će usporiti karijeru. Ako si čist pred sobom, ako znaš da si učinio sve za pobedu, najbolje je – zaboravi. Zaboravi odmah.

O NBA

- Amerika me strašno privlači. Tamo se igra košarka kakvu volim. Nema foliranja. Igra čovek protiv čoveka, jedan na jedan. Ako na svakoj mogu postići 40 poena, onda to nije ono pravo. To nije ono što želim.

O snazi

- U Portlandu sam u prvim danima na treninzima igrao protiv Klajda Drekslera. Nisam se mogao snaći. Ja bih njemu dao koš, dva, on meni 20. Pitao sam se što ja tu radim, jesam li pogrešio što sam otišao iz Evrope. A onda sam shvatio. Bez snage si niko i ništa. Ne stigneš ni da pomisliš na šut, već su ti na ruci, ramenu, leđima. Da sam toliko trenirao u Šibenci ili Ciboni, koliko sam radio kad sam došao u NBA, bio bih 30 posto bolji igrač.

O podršci i o nerazumevanju

- Klajd je fantastičan. Osećam da mi veruje. Porter je druga priča. Nemam ništa protiv Terija, ali imam osećaj da on ima nešto protiv mene. Ne može da stoji na nogama, a ipak igra. Ne želi da ispusti startnu poziciju. Ni mrtav mi neće dati priliku. Dobro zna da bih je iskoristio.

O tuzi

- Strašno, oni se vesele i pobeđuju. Ja samo sedim. Ne mogu se ni radovati.

Alternativa

- Ako ne mogu da igram u Portlandu, mogu negde drugde.

O Riku Adelmanu (trener Portlanda)

- Rik mi nikad nije prigovarao. Bio je zadovoljan mojim radom i odnosom prema košarci. Nikad mi nije objasnio zašto ne igram, iako je znao, morao je znati, koliko mogu i koliko vredim.

O želji

- Više nemamo što da kažemo. Ni Adelman meni, ni ja njemu. Moram da odem da bih dokazao koliko vredim. Nikad u karijeri nisam sedeo na klupi. Neću ni u Portlandu. Pa makar bili šampioni. Ako moram da odem u najslabiju ekipu, idem. Ovaj put samo s igračkim garancijama.

O Amerikancima

- Oni su odlični, sjajni, ali nisu vanzemaljci.

Odlučnost

- Ostaću u Netsima jedino ako klub namerava da stvori tim koja će se boriti za naslov prvaka.

O Evropljanima

- Ako sam nešto naučio u NBA, onda sam naučio da držim do sebe. Niko me neće udarati. Imam svoje ime i prezime. Nisam prolaznik. Znam da se nekima to ne sviđa, ali moraju to da prihvate, ma kako ih to činilo nesrećnima. Ima mesta za Evropljane, nikako samo u epizodnim ulogama.

O različitosti između kontinenata

- U NBA su pravila jasno određena. Dok pobeđuješ, euforija. Kad gubiš, svaki na svoju stranu. Kućne prijatelje zaboravite. NBA je pre svega - ili jedino - posao.

O Ol-staru

- Kako igram, tamo mi je definitivno mesto. Ako kriterijum bude igra, a ne nešto drugo. Ali, ako i ne odigram tu utakmicu, dokazao sam i sebi i drugima da sam im ravan.

O Čaku Dejliju (selektoru "drim tima" i treneru u Netsima)

- Dao mi je maksimalnu slobodu u igri, verovao mi je. Slično je i sa saigračima, više me traže. Imam i bolji tretman kod sudija. Postavio sam standarde koji se očigledno cene.

O Divcu nakon slučaja zastava

- Igrali smo dve utakmice sa Lejkersima i obe pobedili. Nas dvojica nismo razgovarali, niti se pozdravili. Okrenuli smo glave jedan od drugoga tako da je sve prošlo bez kontakta. On se jasno izjasnio i, koliko znam, dosta je pomogao svojima.

O Hrvatskoj

- U ranijim selekcijama bivše Jugoslavije Hrvatska je imala svoje igrače zaslužne za 70 ili 80 posto u svim velikim medaljama.

O skromnosti

- Kod nas je svako kapetan. Pogledajte petorku. Kukoč, Rađa, Stojko... Šta će njima kapetan? Kapetansku ulogu shvatam tako da je jedino što to znači da u svakom pogledu i u svakom trenutku budem primer. Uvek na najvišem nivou.

Najveća ljubav

- Košarka je moj život. Nikad neću prestati voleti košarku.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)