VREMEPLOV MILANA JOVANOVIĆA: Liverpul, odbijena ponuda Reala, poziv NJukasla, reprezentacija i SP (FOTO)

Novosti online

19. 07. 2020. u 11:12

LIVERPUL i igranje za Srbiju. To su moja dva najveća uspeha u karijeri.

ВРЕМЕПЛОВ МИЛАНА ЈОВАНОВИЋА: Ливерпул, одбијена понуда Реала, позив Њукасла, репрезентација и СП (ФОТО)

Foto: EPA/Jorge Zapata

Tim rečima Milan Jovanović opisuje sebe u opširnom intervjuu za portal “Atletik”.

Na Tari, gde odmara sa suprugom Natašom i tri sina Dušanom (13), Lazarom (12) i Milošem (8) je više od sat vremena odgovarao na pitanja. Fokus je, očekivano, bio na vremenu koje je proveo u Engleskoj gde je 2010. godine stigao na “Enfild”.

- Setan sam što je prošlo 10 godina, sve kao jedan trenutak, vreme zaista brzo leti. Decenija je prošla od tog potpisa i Svetskog prvenstva u Južnoj Africi. Dve možda i najznačajnije stvari u karijeri. Moram da budem do kraja pošten i otvoren, to moje najveće dostignuće u karijeri. Ponosan sam na činjenicu da sam bio član tako velikog kluba. Žao mi je što sam ostao kratko i što nisam ostavio veći trag - počinje priču Jovanović.

Pratilo ga je nekoliko klubova dok je pružao sjajne partije u Standardu, ali je presudio poziv Rafe Beniteza.

- Odluku da potpišem za Liverpul sam doneo posle sastanka sa Rafom u Melvudu. Rekao mi je da ima ozbiljne planove za levu stranu. Kada vas zove tako veliki klub i takav trener, nema mnogo razmišljanja.

ODBIO REAL

Mogao je Jovanović, godinu dana pre dolaska na “Enfild” da ode u madridski Real.

- Zvao me je Peđa Mijatović koji je tada bio sportski direktor kluba. Nije mi se svidela dužina ponuđenog ugovora i to je presudilo. Hteo sam dugoročni ugovor, sigurnost i mir u tim godinama. Nikad ne žalim zbog odluka koje sam doneo, pa ni zbog te. Kruna karijere mi je bilo igranje za Liverpul.

Uveren je da bi stvari bile drugačije da Benitez nije otišao u Inter. Umesto toga je radio prvo sa Hodžsonom, potom i sa Dalglišem.

- Da je Rafa ostao siguran sam da bi period adaptacije bio kraći i da bih lakše podneo. Ne mogu da grešim dušu, moram da budem pošten. Roj je prema meni bio korektan, ponašao se džentlmenski. Ne mogu njega da apostrofiram kao glavnu prepreku u karijeri, verovatno ima i do mene. Engleska je specifična liga i bolji igrači od mene su imali teške periode adaptacije i trebalo im je više vremena za dokazivanje. Bilo je utakmica koje sam odigrao dobro i to po mišljenju medija, ne subjektivnom, pa se dešavalo da ne dobijem šansu na narednih nekoliko utakmica, nema kontinuiteta. Žalim što nisam ostao duže i što Rafa nije ostao bar malo.

Potom je Hodžson dobio otkaz, došao je legendarni Dalgliš.

- Imali smo odličan odnos, Keni je legenda kluba, uživa taj status i kod igrača i kod navijača. Bila mi je čast što sam ga upoznao i sarađivao sa njim. Dao mi je šansu odmah, u meču protiv Blekpula i izgubili smo u gostima (2:1). To su ti trenuci koji opredeljuju i karijere pojedinaca. Treneri stiču neke svoje utiske, da smo pobedili možda bi probao sa istim sastavom i u narednim mečevima. Izgubili smo i to je to, odigrao sam samo dve utakmice pod njegovim vođstvom. Uz to, već posle šest meseci su u medijima počeli da pišu o mom odlasku iz kluba i to je stvorilo strahovit pritisak. Ne znam šta je tada trebalo da se desi pa da dođe do nekog veleobrta. Jednostavno je, jedan igrač ne može tek tako da zaboravi da igra fudbal, samo je pitanje okolnosti. Igrao sma protiv tog istog Evertona kada sam bio u Standardu, pa smo ih nadigrali u dva meča, ali ću uvek reći da odgovornost za sve imam i ja.

Foto: N. Paraušić

Jovanović pred meč reprezentacije

Stvari tada nisu delovale dobro za Liverpul ni van terena, bilo je problema sa vlasnicima, Hiks i Žilet su bili na udaru navijača, pa su potom prodali klub sadašnjim vlasnicima “Fenvej sport grupi”.

- Nisam siguran da li je to uticalo na igrače, nezamislivo je da oni osete finansijske probleme ili tako nešto. Za rezultate su, pre svega, krivi fudbaleri i stručni štab. Moj utisak je da je Liverpul trebalo da igra hrabrije i ofanzivnije u tom periodu. Bilo je mečeva kada je nedostajal i sreća naravno. Što se odnosa u svlačionici tiče, nismo se privatno toliko družili. Stekao sam utisak da tamo druženje nije bilo organizovano, poput recimo odlazaka na piće, večeru ili tako nešto. Komunikacija sa svima na treninzima, pre treninga, na putovanjima je bila korektna, ali nije bilo te neke posebne topline.

Na pitanje koja mu je najlepša uspomena iz tog perioda kaže:

- Debi protiv Arsenala. Igrao sam oko 60 minuta, uz DŽerarda, Kajta, Tores je ušao sa klupe. Moram da kažem da je to jedina utakmica koju sam u postavi igrao sa Maskeranom, on je posle toga otišao u Barselonu. Sećam se da sam bio ponosan posle tog meča. Očekivanja su mi bila velika, mislio sam da će mečevi postati rutina. Tu sam naučio i stvari o sportskoj kulturi, odnos publike prema fer-pleju, vernost i kada se gubi i kada se pobeđuje. Naravno, bilo je zvižduka kada se gubi, ali nije bilo bojkota, “Enfild” je uvek bio pun.

REPREZENTACIJA

Ne zaboravlja Milan taj čuveni Mundijal 2010. godine i meč sa Nemačkom kada je postigao gol i imao dobro poznato slavlje.

- Sećam se svega naravno i tog gola, ali moram da kažem da nije samo to odlučilo. Stojković je odbranio penal Podolskom, Krasić je odigrao jedan od najboljih mečeva u karijeri, kreirao nam je praktično sve šanse. Antić je personifikacija svega što smo napravili u nacionalnom timu. Mada mi je žao što se i dan danas taj meč sa Nemačkom apostrofira kao naša najveća pobeda ovde. To mnogo govori o toj generaciji.

Stvari se nisu završile onako kako je želeo u Liverpulu, pa je doneo odluku da se vrati u Belgiju.

- Dve stvari su bile presudne. Morao sam da potražim racionalno rešenje i da produžim karijeru. Bio sam u ozbiljnim godinama, punio sam 30 godina i nije isto kada se donose odluke u tim godinama. Da sam imao 25 ostao bih i borio bih se kao i svuda u životu, verujem da bih se izborio da sam bio mlađi. Bila je opcija da odem u NJukasl da ostanem u Premijer ligi. Odbio sam njihovu ponudu. Ako nisam mogao da se afirmišem u Liverpulu i da ostavim trag, nisam hteo da se spuštam stepenicu ispod u Engleskoj. Hteo sam da idem u klub koji ima ambiciju da pobeđuje, igra Ligu šampiona, iako je liga u Belgiji slabija u odnosu na Premijer ligu. Liverpul je najveći klub u kom sam igrao i na to sam ponosan, a najgospodskiji klub i takođe veliki je Anderleht. Oni su kraljevski klub, neverovatno organizovan, status igrača u odnosu na sve ostale, društveni status kao igrač tog kluba je izuzetan. Imao sam fantastične saigrače tamo. Obe titule sam osvojio sa Anderlehtom.

Otkrio je i jedan zanimljiv detalj iz tog perioda.

- Imao sam u ugovoru opciju da ako sam šampion i drugu godinu da ugovor bude produžen na još godinu dana. Samoinicijativno sam odlučio da ostavim treću godinu, da ne produžim. Bio sam MVP lige, dao sam osam golova, uz 14 asistencija i to sve u prvenstvu, nijedna nije bila iz prekida ,sve su bile iz igre. Moram da kažem i još nešto, Standard je pre dolaska naše generacije 25 godina čekao titulu, naša generacija je donela devetu i 10. titulu. Anderleht se takođe mučio posle odlaska te naše generacije. Neophodno je da se i neke stvari poklope, poput ambijenta koji prija. Ponavljam, žao mi je što nisam ostavio veći trag u Liverpulu, ali sam svaki minut koji sam dobio odigrao maksimalno.

Potom je doneo pomalo iznenađujuću odluku, da ode u penziju sa svega 32 godine, 2013.

- Mnogi su me zvali tada, Zvezda, Partizan, Radomir Antić u Kini, bilo je poziva iz Bundeslige. Da li se kajem? Ne mogu da se kajem zbog svojih odluka u životu. Da li je trebalo još da igram? Da, trebalo je još tri-četiri godine mogao da igrma, osećao sam se savršeno, čak se i sad osećam savršeno. Igram i sad mali fudbal 4+1 što je izuzetno zahtevno i osećam se odlično. Možda je ishitreno doneta odluka, ne zbog fizičkog, već zbog psihičke iscrpljenosti. Sve te neke situacije, put koji sam prošao. Imao sam osam operacija u karijeri. Kuriozitet je da sam i pored svih tih operacija bio zdrav. Sad ću ih verovatno osetiti, ali ne tad. Mozak sve te stresove i ta dešavanja beleži, ispostavi račun i kaže ti da je možda bolje da se život nastavi bez toga.

Foto: EPA/JULIEN WARNAND

Jovanović sa saigračima u Anderlehtu

Sada, kada je sve prošlo, i dalje je navijač Liverpula, Anderlehta i Standarda. Posebno je oduševljen uspehom koji su “crveni” ostvarili.

- Liverpul je fudbalska religija u Engleskoj. Čekali su 30 godina titulu, navijači su bili odani, strpljivi, to je nešto pto klubu daje posebnu dimenziju. Definitivno su naveći klub u Engleskoj, ne samo zbog istorije i trofeja, već i tog čekanja. Prošle godine je, za mene, Salah bio najbolji, ove godine je to Mane. Posebne zasluge idu Jirgenu Klopu. On je pre svega dobar čovek i veliki šarmer. Ako hoćete da vas igrači poštuju onda moraju da osete da su vaše odluke poštene i fer, upravo to on i radi. Harizmatičan je, nije klasičan Nemac koji je stalno namršten, ali je uveo nemačku disciplinu. Mnogo dobrih stvari su uradili upravo iz tog taktički disciplinovanog sistema u kom svako zna svoj zadatak. Stvorio je pravu mašineriju.

Ko zna, možda neko od trojice sinova jednog dana ponovo kroči na “Enfild” u dresu Liverpula.

- Sva trojica imaju dres Liverpula koji sam im ovde našao. Vole i Anderleht, Inte i Juventus. Rekao sam im da to treba da im bude motiv, da jednog dana zaigraju za neki od omiljenih klubova. Svi su u Vojvodini, imaju odlične trenere, ambiciozni su, rade dobro, kod kuće individualno radimo, dajem im neke savete. Imaju veliki potencijal, posvećeni su i talentovani. Neke stvari i u životu i u sportu moraju da se poklope, ali sam optimista. Nekasu živi i zdravi, za nas kao roditelje je najvažnije upravo to da smo ih vaspitali u sportskom duhu. Gledaj uutakmice stalno i sa mnom mogu potpuno ravnopravno da pričaju i diskutuju o fudbalu. Ovde, na Tari, imamo teren sa veštačkom travom i zaista fenomenalne uslove - zaključio je Jovanović.

Foto: N. Paraušić

Jovanović i Krasić

ANTIĆ I AUSTRALIJA

Žali popularni Lane što nacionalni tim nije prošao dalje na tom Mundijalu.

- Utakmica sa Australijom je bila naša najbolja po mnogim parametrima. Stvorili smo mnogo šansi i to je dkaz da fudbal ponekad zna da bude nepravedan, bez sreće ne može. Neki kažu da je to sudbina, neki Božija volja, neki spominju neku kosmičku ravnotežu, ali mora dosta stvari da se posloži. Bila je to selekcija sa Vidićem, Krasićem, Subotićem, Ivanovićem, Kolarovim, da ne nabrajam sve. LJudi u najboljim godinama, zreli i spremni. Ne smem da zaboravim Antića koji je bio pošten prema svima nama i onima koji su igrali i koji nisu. Donosio je logične, poštene, iskrene odluke. Sastavljao je tim od najboljih pojedinaca u tom momentu. Svim članovima ekipe je dao ravnopravnu važnost, iako je neko igrao više, neko manje.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)