NUDILI SU MI MITO DA OTKRIJEM KRAJ: Glumac Miloš Vlalukin otkriva tajne domaćih serija

GRADSKO dete, odrastao krstareći beogradskim ulicama kao pravi "ulični hodač", glumac Miloš Vlalukin, razbarušene boemske pojave, u TV i filmskom stvaralaštvu dosada je igrao samo urbane momke.

Foto IMDb

Tako su ga videli pisci i reditelji, a tako ga je i publika doživela. U poslednje vreme dosta toga se promenilo, pa Vlalukina ovih dana gledamo i u epohi i u popularnim porodičnim serijama.

Zapažene uloge ostvario je u projektima "Mile protiv tranzicije", "Vratiće se rode", "Čarlston za Ognjenku", "Klan", "Ono kao ljubav", "Smrdljiva bajka", "Sumnjiva lica", "Beogradski fantom", "Komšije", "Jutro će promeniti sve", a pozorišna karijera je nešto od čega ne odstupa i gde se oseća komforno i slobodno. Svira nekoliko instrumenata, uživa u muzici, ona mu pored porodice pomaže da sačuva duhovni mir i koncentraciju. A trenutno ga gledamo u domaćim serijama - "Aleksandar od Jugoslavije" i "Igra sudbine".

"Igra sudbine" ( Pavle Jerinić), Foto IMDb

U seriji "Aleksandar od Jugoslavije", igrali ste Milorada Draškovića. Uloga je bila vrlo zapažena od strane gledalaca, kakva su vaša iskustva?

- Istraživao sam kakav je bio čovek, jer je on istorijska ličnost. On je poreklom iz Hercegovine, odrastao u centralnoj Srbiji. Probao sam da se ne bavim dijalektom, već time šta je, ko je bio, i šta je radio. A on je čovek koji je hteo da zabrani Komunističku partiju, i na kraju su mu došli glave, što smo mogli da vidimo i u seriji. Bilo je divno sarađivati na setu sa Ljubom Bulajićem, Miodragom Krstajićem, sa kojim sam igrao prvu glavnu ulogu u pozorištu. Nosim veoma lepe utiske sa rada na tom projektu.

Neke vaše kolege kažu za Zdravka Šotru da se, kao reditelj, bavi samo velikim temama, i da je u tome, između ostalog njegova veličina. Šta biste vi istakli kao njegov najveći kvalitet dok ste sarađivali sa njim?

- Imati toliko snage i energije u tim godinama, i sa takvom karijerom iza sebe je nešto čemu ja mogu da se divim. Sa njim sarađivati je pesma. Ja sam "u treningu" jer puno snimam, tako da sam bio spreman da "igram i plešem". Uz njega, napravili smo sjajnu priču.

Igrate i u telenoveli "Igra sudbine", koja je postigla ogroman uspeh. Da li ste to očekivali?

- Ni pretpostavljao nisam da će biti toliko gledana. U našoj viber-grupi svakog dana dobijamo podatke koliki je "šer" i svi smo oduševljeni. U trenutku kada se zahuktala priča u seriji, počeo je "lokdaun", ljudi su, u 21.00, najčešće bili kod kuće, ali ne mislim da je "prajmtajm" glavni razlog koji utiče na gledanost. Važno je i to što u njoj nema nasilja i kriminala. Serija se bavi ljudskim pričama, životnim situacijama, sa kojima mnogo ljudi može da se identifikuje. Na korak smo do početka snimanja druge sezone, i nadam se da će imati još veću gledanost. Dobra je atmosfera na setu, kao i glumci, veoma se lepo slažemo, radimo i družimo.

"Klan" (Aleksandar Dimitrijević), Foto IMDb

Vaš zlobni Zvonimir skrenuo je pažnju, napravili ste sjajnu ulogu. Šta će biti sa vašim junakom u drugoj "rundi", jeste li imali prilike da zavirite u scenario?

- I da jesam, nije trenutak da o tome govorim. Sprema se još mnogo zapleta i raspleta, mislim da će gledaoci baš uživati u nastavku serije. Čak mi je jedna devojčica nudila i novac da joj otkrijem šta će se dalje dešavati. Šapnula mi je: "Imam 80 evra, samo mi molim te kaži šta će se desiti". Događaju mi se neverovatne stvari. Tako me je i jedan taksista pitao ko je ubica u seriji "Jedini izlaz". A ja kažem: "Koliko ti košta ovaj auto?".

On mi odgovori - deset hiljada evra, a ja - malo je to, malo (smeh).

U "Igri sudbine" se ne pojavljuju glumci koje smo navikli da gledamo gotovo u svakoj seriji. Data je prilika i nekima koje ne srećemo tako često u dramskom i serijskom programu.

- Reč je o velikoj televizijskoj produkciji, snimanja su česta, pa fizički ti ljudi koji su išli iz serije u seriju ne mogu to da postignu. Upravo je to i prilika za neke druge talentovane i školovane kolege da pokažu šta znaju i dobiju svoju šansu.

Foto M. Anđela

Zvonimir je potrčko kriminalca Brunera. Ljudi sa "društvenog taloga" su nezaobilazan deo svake naše dramske i serijske priče, čak i u sitkomima.

- Oni su deo našeg društva, ali generalno i svakog društva. Imate dobre i loše momke, što bi deca rekla - dobrice i lošice. To je stvarnost, oni su nezaobilazni, bez obzira na žanr.

"Mile protiv tranzicije", "Vratiće se rode", "Čarlston za Ognjenku"... Čini li vam se da su vas pisci i reditelji do sada videli u specifičnim, tipiziranim ulogama?

- Ja sam gradsko dete, tako da je logično da me vide kao beogradskog ortaka, a ne kao nekog ko je iz Šumadije ili Vojvodine. Zato sam verovatno najčešće igrao te neke gradske likove. Veliki izazov bi mi bio i da se isprobam u ulogama u kojima me na prvi pogled reditelji ne vide.

"Smrdljiva bajka"(Petar Božović),  Foto Promo

Posle filma, odgledali smo i seriju "Jedini izlaz", koja je privukla ogromnu pažnju javnosti. Kakva iskustva nosite sa snimanja?

- Serija je zaista nešto novo u našoj zemlji, u produkcijskom smislu, priča je odlična. Tempo, neizvesnost, radnja, sve je fenomenalno. Veoma sam zadovoljan kako izgleda ceo projekat, ali i svojom ulogom. Imao sam sjajnu saradnju sa rediteljem Darkom Nikolićem, ekipom saradnika, glumaca...

Trenutno se snima više od 50 serija. Da li postoji neka uloga koja vas je zaobišla, a koju sada priželjkujete?

- Dobru, intrigantnu, da ima dobar tekst i da bude glavna. To priželjkivanje traje od početka karijere i nikada ne prestaje. Odigrao sam mnogo uloga, a nisam neke koje sam najviše želeo. Savetovao bih mlađe kolege da na to treba da se naviknu. Važno je trajati, dobro igrati, imati strpljenja, jer sve dođe na svoje. Naš profesor Bajčetić znao je da kaže: "Ovo što sada čekate nije ništa, čekaćete ceo život". I to je tačno. Citiraću, nedavno preminulog, velikog glumca i kolegu Borisa Komnenića - Ja sam plaćen da čekam, ja glumim zato što volim. Tako da su strpljenje, čuvanje koncentracije, unutrašnjeg mira veoma važni. To se vežba godinama.

Da li vam muzika, kao druga ljubav, pomaže u tom čuvanju unutrašnjeg mira i harmonije?

- Uvek je dobro imati slušalice na ušima, poneti ih na snimanja, i na sva ta mesta gde čekate. Od domaćih stvari slušam najviše novi talas, imamo odlične talentovane muzičare. Vežbam gitaru malo po kući, najčešće sa svojim sinčićem. Imam dosta instrumenata - šest gitara, bas, udaraljke, klavijaturu...

Vi ste ozbiljan "kućni muzičar"?

- E dobro ste rekli - ozbiljan kućni muzičar (smeh). Muzika me opušta, inspiriše, zabavlja... Ispunjava me u svakom pogledu.

Budući da igrate u više predstava, vaš pozorišni umetnički život je nešto što se odvija punim tempom. Nedavno ste imali i premijeru u UK "Vuk". Da li je pozorište vaša druga kuća?

- Mi iz "Buhe" smo izbeglice u UK "Vuk". Pozorište je jedan ozbiljan trening. Imamo dobar ansambl, odlične predstave i za decu i odrasle. Igrati i putovati sa takvim kolegama je nezaboravno iskutvo. Volim pozorište, osećaj koji mi pruža je nezamenljiv i jedan je od razloga zašto se bavim ovim poslom.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije