SLOBODNI NOĆNI RAZGOVORI: Gostovanja klasika svetskog filma na diskusionoj tribini Filmforuma beogradskog Studentskog kulturnog centra

Božidar Zečević

19. 03. 2021. u 17:14

TESNO vezana sa početkom rada Studenskog kulturnog centra je jednovremena pojava nove zvezde na našem filmskm nebu, filskim festivalom FEST, koji takođe slavi pedesetogodišnjicu.

СЛОБОДНИ НОЋНИ РАЗГОВОРИ: Гостовања класика светског филма на дискусионој трибини Филмфорума београдског Студентског културног центра

Denis Hoper i Piter Fonda

Osnivaču FEST-a, filmskom kritičaru "Politike" Milutinu Čoliću, bilo je stalo da u Beograd dovede najzvučnija imena filma pa je uspeo da "sredi" da Tito odlikuje jedan broj još živih velikana sedme umetnosti, među kojima je svakako prvo mesto zauzimao Rene Kler, klasik francuskog i svetskog filma, koji se spremao u Beograd, da primi Brozovo odličje.

Pritom je Kler želeo da održi važnu besedu, i to ne u Srpskoj akademiji nauka (kao francuski akademik) ni u jednoj od beogradskih reprezentativnih sala, niti u Kinoteci koja je već bila svetska adresa - nego u studentskom filmskom klubu, ako ga naša prestonica ima! Jedini takav bio je FILMFORUM, ne kao filmsko stecište amatera i drugih (kojih je, još od ranih pedesetih bilo po Beogradu), nego kao mesto za prikazivanje neobičnih i alternativnih ostvarenja i slobodnu diskusionu tribinu, koja se već pročula po gradu i počela da stvara svoju publiku.

Šta je stajalo iza ovog predloga? Rene Kler, tek što je preturio sedamdesetu, prošao je u maju 1968. kroz vatru pariske studentske revolucije, koja je zapalila planetu, stopirala mondenske festivale u Kanu i Veneciji i uopšte napravila globalni rusvaj. Svetske veličine sedele su tada po pločnicima Nantera i Sorbone i bilo je krajnje neprihvatljivo biti konvencionalan.

Stoga je Klerov predlog odmah prihvaćen i to u svetlu činjenice da je Beograd imao svoj jun 1968. i da je osnivanje Studentskog kulturnog centra bilo direktna posledica ovih događaja.

JEDNOGA jutra javlja mi se telefonom Milutin Čolić: "Mladi kolega, Rene Kler dolazi u Beograd. Želite li da dođe kod vas i održi samo za studente besedu pod naslovom „Šanse i rizici umetnosti u svetlu razvoja masovnih medija?“ Ja zgranut. Kažem da su radovi na zgradi još u toku, da je sve okolo raskopano, da se još ulazi preko nekih dasaka ali da se sala koliko-toliko može upristojiti (imali smo trista novih fotelja i onaj velelepni kristalni luster). "Odlično, odlično", viče u slušalicu Čolić "vodite ga tamo preko tih dasaka, to je sjajno!".

Miloš Forman

Nije prošlo dugo, i evo Klera glavom. Razdragan, ljubi nas sve i smeje se, a za njim Dejan Đurković i francuski ambasador, obojica u smokinzima, preko onih dasaka. Studenata oko hiljadu, većina sedi na podu. I održi Kler, hodajuća istorija sedme umetnosti, sjajno predavanje od sat i po u potpunoj tišini. Posle gromoglasnog aplauza počnu da pljušte pitanja (publika FILMFORUM-a navikla je već bila da posle bilo kakve priče slobodno i bez ograničenja svašta pita i iskazuje mišljenja).

Dejan i ambasador prevrću očima, ja se pravim da to ne vidim, a Kler potanko odgovara na svako pitanje i još zadeva studente. Priča kako je sa bratom Anrijem Šometom (takođe rediteljem) dvadesetih godina izvrtao Pariz naglavce. Posle, uz kafu iz studentske džezve, pokažem Kleru naš gerilski filmski časopis koji smo tada počeli da izdajemo dizajner Nenad Čonkić i ja na besplatnim restlovima natron-papira, koje je bacala fabrika kesa u Maglaju (te otud i njegov sasvim neuobičajen, uzdužni format, koji mu je davao avangardni izgled). Kler se oduševi i tu, na licu mesta, napiše da imamo ekskluzivno pravo da prvi objavimo to njegovo predavanje (u stvari, duži esej) i svečano mi preda original sa posvetom.

Naravno da smo esej objavili (ćirilicom!) već u sledećem broju FILMFORUM-a i to je danas filmološki kuriozum. Ćirilicom, zato što je direktor Petar Ignjatović pristao da nabavimo analognu pisaću mašinu ("sa kuglom") od IBM-a pod uslovom da ista bude ćirilična; drugu nismo ni imali.

MILUTIN Čolić je bio oduševljen. Predložio je da zajedno napravimo jedan program FEST-a, koji bi bio specifičan, ekskluzivan, samo za intelektualnu omladinu. Tako smo sledeće godine prvi u Evropi prikazali četvorosatni program kompjuterskog filma porodice Vitni, na multiekranu, sa DŽonom Vitnijem Juniorom kao gostom (docnije je na kompjuteru koga je sam stvorio, radio glavne kompjuterske efekte za "Ratove zvezda"). Tim povodom izdao sam podeblji broj FILMFORUM-a posvećen kompjuterskom filmu, što je bio inicijalni okidač za pokret pod nazivom prošireni film, tj. prošireni mediji, koji smo tada razvijali u SKC i koji je prerastao u samostalni Festival proširenih medija iste godine!

O ovom bi se mogla napraviti knjiga ili studija, ali ostavimo to nekom budućem Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka, ako ga uopšte bude. U FEST-ovom terminu prikazali smo i retrospektivu velikog svetskog dokumentariste Frederika Vajsmana. Zaista, dve alternative crvenim tepisima i pomodnom "glejmoru" svetskih festivala. Specijalitet "FILMFORUM-a u FEST-u" bili su slobodni noćni razgovori, koji su se vodili posle krcatih projekcija i trajali do ranih jutarnjih sati. Sa beogradskim studentima razgovarali su Frensis Ford Kopola, Sem Pekinpo, Mikloš Jančo, Ken Louč, Mišel Pikoli, Piter Fonda i tada veliki bundžija američke andergraund scene Denis Hoper (sa filmom Easy Rider).

NJegov iskaz pod naslovom "Patnje gospođice Amerike" objavio sam, opet na natron-papiru iz Maglaja, u studentskim "Vidicima", od kojih je Makavejev pozajmio naslov svog ekskluzivnog - i naglašeno subverzivnog! - filmskog programa na FEST-u. Kroz FILMFORUM prošla je četa filmskih umetnika sa zapada i istoka. Svoju beogradsku premijeru doživeo je tu i "Andrej Rubljov" Tarkovskog ...

Sem Pekinpo 1974. u SKC-u

DOGAĐALO se sve to između 1971. i 1975, u vreme koje je docnije nazvano zlatno doba FEST-a. Sa stotinom filmskih premijera zapada i istoka i desetinama najvećih zvezda, Beograd je bio filmska prestonica sveta. Postojali su, naravno, Kan, Berlin, Venecija i Moskva, ali se nigde nije živelo tako neposredno, intenzivno i prisno kao u Beogradu za vreme FEST-a. Dođe jedne noći 1974. i Sem Pekinpo, naša holivudska filmska ikona ("Divlja horda", "Psi od slame", "Beg") i priča sa studentima do neka doba. Ja sve snimam, a on se raskravio i daje mi pravo na sve to pod uslovom da mu (već je bilo svanulo) nabavim novu flašu votke.

U to doba to je moglo jedino u dragstoru u Nušićevoj, pošaljem nekog tamo i Pekinpo sedi još dva sata i priča. Kad sam posle preslušao traku, to je bilo kao da je odmoran i koncentrisan, diktirao knjigu o svom životu. Taj razgovor citira se i danas.

FRENSIS FORD KOPOLA je došao sa ženom, ljubiteljkom konceptuale (oduševila se katalozima Galerije SKC-a i tada prvi put čula za Marinu Abramović) i dvoje dece (Sofija je tada imala četiri godine i uživala na ljuljašci u Manješkom parku). Otišao sam po njih u hotel "Metropol" i doveo ih peške do SKC-a.

Frensis Ford Kopola u razgovoru sa studentima

Gledali smo njegovo "Prisluškivanje" sa studentima, a onda je u podrumu (gde je sada knjižara "Delfi") održan razgovor, koji nikada neću zaboraviti. "Ne znam šta se događa, ali je dobro što ovo snimaš. Ne pamtim kad sam ovoliko govorio o sebi. Uzmi to, iskoristi sve". A šta se dogodilo? Kopola je bio u jeku rada na "Apokalipsi danas" i imao je hiljadu problema. Razmišljao je naglas februara 1975. u nekoj dalekoj zemlji, sa nekim nepoznatim mladim ljudima i to mu je neobično prijalo, počeo je da se otvara i opušta. Onda je priskočila bratija FILMFORUM-a sa nekim idejama. Razvio se sjajan, na momente prisan razgovor. Posle sam delove tog razgovora objavio u sarajevskom "Sineastu", pod naslovom koji je predložio sam Kopola: "Vi možete sve!". Bio je to slogan vremena: zaista smo mislili da možemo sve.

ZLATNO DOBA FEST-a potrajalo je još koju godinu. Kao domaćin dvojezičnih pres konferencija na FEST-u, imao sam prilike da vodim razgovore sa Romanom Polanskim, Bernardom Bertolučijem, Frankom Zefirelijem, Jevgenijem Jevtušenkom, DŽekom Nikolsonom, Martinom Ritom... Ali više nisam snimao, niti se ponovilo ono po čemu su ostale zapamćene zlatne godine. Vremenom, FEST je izgubio unikatni prestiž, legao je na rudu mondenskih filmskih događaja i time nepovratno izgubio ekskluzivu koja ga je stvorila. Osamdesetih je došlo do kolapsa bioskopa svuda u svetu i kola kinematografa su krenula nizbrdo. Posle pada Berlinskog zida nestala je i Jugoslavija, a most Istok-Zapad, na kom je FEST gradio svoje prednosti, srušio se u nepovrat. Bioskop se u ostatku zemlje sveo na pedesetak ekrana što je oteralo distributere. Bez koncepcije i perspektive, FEST i danas visi o koncu zahvaljujući nostalgiji Beograđana za svojim izgubljenim praznikom.

Nešto slično se dogodilo i sa SKC-om, ali to je sasvim druga tema.

PEČENO GOVEČE ZA ĐINU LOLOBRIĐIDU

Đina Lolobriđida u SKC-u i Zečević / Foto Lična arhiva

NAŠ GOST gost bila je i Đina Lolobriđida. Bio je februar, veliki sneg, a u dvorištu SKC arhitekta Predrag Ristić, popularni Peđa Isus, (čiji je drnadfon godinama krasio ulazni foaje u SKC), rekonstruiše život u Lepenskom viru, obučen u neke kože, sa pravim volom na ražnju, u čast velike gošće! Đina je došla u belom hermelinu i dugoj gala haljini, a sa njom je opet bio Dejan Đurković u belom smokingu sa žaboom, a okolo blato i mokri sneg. Objašnjavamo zgranutoj Đini šta je Lepenski vir, ona drhće, a Peđa Isus joj na nekom koplju pruža čerek pečene volovine, i Đina tu, ad hok, jede lepensko goveče! Posle pijemo šumadijski čaj u salonu kralja Petra, a Đina se i dalje interesuje za pitanja praistorije, sa kojom je doživela bliski susret. Onda skida hermelin i seda sa beogradskim studentima. Ne zaboravite: u Beogradu je cvetao nadrealizam još dvadesetih godina!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)