NAJVAŽNIJE JE UHVATITI PACIJENTA: Piter Rajt, zvezda serijala "Jorkširski veterinar" (Vijasat nejčr), o izazovima svog poziva

NIKOLA DRAŽOVIĆ

14. 02. 2021. u 10:38

KADA je producentska kuća, koja danas potpisuje svih devet sezona serijala "Jorkširski veterinar", pre šest godina počela pregovore sa Piterom Rajtom, ovaj iskusni ekspert, s više od četiri decenije staža u negovanju životinja, bio je najblaže rečeno - skeptičan.

НАЈВАЖНИЈЕ ЈЕ УХВАТИТИ ПАЦИЈЕНТА: Питер Рајт, звезда серијала Јоркширски ветеринар (Вијасат нејчр), о изазовима свог позива

Foto Vijasat

Prema njegovom mišljenju, dokumentarna TV serija, koja će ga prikazivati na poslu dok radi ono što najbolje zna, unapred bi bila osuđena na propast. Ipak, 117 epizoda kasnije, dok ga na kanalu Vijasat Nejčr pratimo ponedeljkom od 20.00 - sam sebi priznaje da nije bio u pravu.

- Uopšte nisam bio oduševljen tom idejom. Sećam se da sam se plašio da bi mediji mogli da me zloupotrebe i nešto što sam doživljavao kao plemenit poziv pretvore u skaredan rijaliti. Dugo mi je trebalo da "presečem", ali nisam se pokajao. Sutradan, posle mog pristanka, na farmu je došla gospođa sa kamerom, a zbog svojih predrasuda očekivao sam čudovište sa dve glave. Ona je bila normalna i volela je da se smeje. Posle samo sat vremena zajedničke prakse, znao sam da nas čeka lepa budućnost - otkriva na početku razgovora za "TV novosti" vremešni veterinar, koji je ljubav prema životinjama razvio još na dedinoj farmi. Već tada mu je bilo jasno da će druženje i briga o krznenim drugarima biti njegov životni poziv. Po završetku redovnog školovanja, otpočeo je praksu u lokalnoj veterinarskoj ambulanti u severnom Jorkširu, a 1981. stekao diplomu Veterinarskog fakulteta Univerziteta u Liverpulu. Od tada traje njegova ljubav prema ovoj profesiji.

JURNJAVA ZA KENGUROM

* Ko je bio vaš najzanimljiviji pacijent?

- Kažu da je na televiziji najveći izazov raditi sa životinjama i decom. Sa njima nikad ne znaš šta te očekuje. Moj bivši šef Alf Vajt odlično je opisao naš posao kad je rekao: "Najvažniji korak kod lečenja pacijenta u veterini jeste to da ga uhvatiš" (smeh). Priliku da to i dokažemo imali smo kada nam je pacijent bio kengur. Trebao nam je čitav sat jurcanja po ambulanti da ga konačno savladamo i stavimo na krevet za preglede. Takođe, imali smo i guštera Normana, čiji nas je vlasnik odmah upozorio na to da ima oštre zube i da mu je jednom trebalo pola sata da izvadi prst iz njegovih usta. Bio sam oprezan kada sam snimao s njim.

* Da li ste zaista još kao mali znali da ćete postati veterinar?

- Voleo sam životinje. Sećam se odlazaka na dedinu farmu, voleo sam da budem deo te atmosfere. Međutim, dečačke strasti brzo se rasplinu tokom osnovne škole. Tako sam i ja posle nekoliko razreda, kao i većina klinaca, bio ubeđen da ću biti inženjer. Nauka mi je išla od ruke. Kada sam sa tatom bio na razgovoru kod školskog savetnika, pitao me je da li već znam čime ću se baviti. Tata je odjednom prekinuo moja maštanja i rekao da bih mogao da budem stomatolog. Sama pomisao na to kako nadvijen nad zubarskom stolicom piljim u nečija usta, prestravila me je. Verovatno videvši strah na mom licu, tema se ubrzo preselila na poziv veterinara, što mi se učinilo zanimljivim. Otac me je poveo u tada najveću veterinarsku ambulantu da vidim kako to izgleda iz prve ruke. Već kada sam prošao kroz kapiju, znao sam da je to ono što želim da radim. Nepredvidivost, život na otvorenom, rad sa farmerima, nauka - taj posao je imao sve.

* Koje je najlepše sećanje koje ćete poneti iz ove serije?

- Zvučaće neobično, ali istina je da je tek ova serija učinila da shvatim koliko savršen i skladan medicinski tim imamo u našoj ambulanti u Skeldejlu. Ponekad od posla zaboravite da cenite kako sve to funkcioniše, i koliko je važno da svi, od recepcionara, preko medicinskih sestara i veterinara, odgovorno i stručno obavljaju posao. Ova serija je naš najbolji portfolio. Nedostajaće mi jednog dana.

* Rad sa životinjama sigurno oplemenjuje čoveka, ali verovatno ne ide uvek sve po planu. Zar ne?

- Za mene je uvek najteži deo onaj emotivni. Kada imate životinju koju morate uspavati. Kroz ovu seriju posmatramo životinje, ali i njihove vlasnike. Zamislite trenutak kada u vašu ambulantu dođe starica, koja se i sama jedva kreće, noseći svoju mačku za koju smatra da bi mogla da ima gliste, a na kraju vi treba da joj saopštite da je njen kućni ljubimac na samrti. Morate da pronađete način da joj objasnite da je njena mačka obolela od raka i da će morati da bude uspavana. Smatram da je to veoma tužno - za životinju, ali i za onu osobu koja je sama i gubi saputnika. Sve mi je teže što sam stariji da saopštavam loše vesti, ali utehu pronalazim u onim dobrim, a ima i njih u ovom poslu.

* Gledaocima je doneo mnogo sreće, a na koji način je "Jorkširski veterinar" promenio vaš život?

- Start ove serije za mene je bio asocijacija na neke prilično bolne trenutke. Te godine moji roditelji još su bili živi. Međutim, otac, koji se nikada u životu nije razboleo niti je ikada popio bilo koju pilulu, nije dočekao premijeru "Jorkširskog veterinara". Razboleo se preko noći i umro za svega nekoliko nedelja. Moju majku, koja je u tom trenutku već bolovala od Alchajmerove bolesti, morali smo da smestimo u dom. Bio sam svakog dana uz nju, i jednom prilikom sam joj pokazao šolju na kojoj je bio moj lik. Pitao sam je da li zna ko je to. Ona me je pogledala i rekla mi: "To je Piter, moj sin". Ali mene nije prepoznala. Bila je to veoma teška godina za mene.

* Jesu li vaša deca, možda, nasledila vaš talenat?

- Nikada ih to nije zanimalo. Moja ćerka je kriminalni inspektor, a sin je električar. Ponekad mi je žao što sam zbog svog posla, koji uglavnom nema radno vreme, skoro propustio njihovo odrastanje. U većini slučajeva oni su već bili u krevetu kada bih došao kući. Mnogo nade polažem u mog unuka Arčija. On voli da me gleda na televiziji. Baš je momak starog kova i mnogo liči na mene. Voleo bih da pođe dedinim stopama.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)