PESNIK KAO MITOTVORAC: Tri decenije od smrti velikog poete Vaska Pope (1922-1991)

Radivoje Mikić

12. 01. 2021. u 12:12

ПЕСНИК КАО МИТОТВОРАЦ: Три деценије од смрти великог поете Васка Попе (1922-1991)

Vasko Popa / Foto B. Đorđević

Čim se iz književnoistorijske perspektive pogleda na pesničko delo Vaska Pope (1922-1991) jasno se vide razlozi za odavno prihvaćeni stav - reč je o pesniku koji je u srpskoj poeziji druge polovine XX veka ne samo utemeljivač modernog izraza, već je i pesnik koji je sa najviše doslednosti negovao jedan poetički obrazac čvrsto vezan za same temelje mitološkog sloja srpske kulture.

A na samom početku pesničkog delovanja Vaska Pope stvari baš nisu stajale povoljno po samog pesnika. Milan Bogdanović, jedan od najuticajnijih kritičara pedesetih godina prošlog veka, skrivajući, sasvim razumljivo, svoju ideološku poziciju, doveo je u pitanje semantičku koherenciju Popinog pesničkog izraza. I taj nesporazum pesnika i kritičara, ma koliko da je čvrsto ukorenjen u horizont jednog doba u kome je ideologija još pretendovala na to da sebi podredi sva polja umetničkog izraza, bio je jasan znak da do poetičke osnove poezije Vaska Pope nije bilo lako dopreti. Pogotovu zbog toga što je ovaj naš pesnik odlučio da za osnovu svoje poetike uzme načela koja je jedan drugi veliki pesnik, ali i dobar tumač i književnosti i likovne umetnosti, Rastko Petrović, izložio u programskom ogledu "Mladićstvo narodnoga genija", objavljenom 1924. godine.

Iako je ogled Rastka Petrovića napisan i objavljen u vreme punog procvata avangardnih tendencija u našoj književnosti, u njemu susrećemo jedno neobično stanovište. Rastko Petrović, naime, predlaže svakome ko želi da ode što dalje u menjanju svog književnog izraza da se što dublje vrati u prošlost, da potraži one oblike usmenog stvaralaštva u kojima je jezička invencija došla do vrlo neobičnih oblika opisivanja sveta. Iako pripadnici naše avangarde nisu imali sluha za ovaj poetički program, Vasko Popa je u njemu našao ono što mu je bilo potrebno za gradnju jednog modernog pesničkog izraza, koji je baš u pesmi "Konj" zbunio Milana Bogdanovića time što je jedan usmenoknjiževni oblik (zagonetka) iskorišćen kao podloga za gradnju neobične slike sveta. U toj slici sveta središnje mesto je dobilo pitanje neobično aktuelno u horizontu pedesetih godina prošlog veka, pitanje slobode (konju se u toj pesmi "između vilica" čovek "nastanio/Sa svoje četiri strane sveta", čovek mu je, jednostavno rečeno, postao i nasilni gospodar i zato je konj, podređujući se čovekovoj volji, "gubicu raskrvavio"). I samo iz ovog primera se vidi da je Vasko Popa, prelazeći na onaj tip upotrebe jezika koji je karakterističan za neke usmenoknjiževne oblike, učinio neobičnim svoj pesnički izraz, posebno neobičnim za one koji su ga posmatrali iz perspektive koja ne podrazumeva usmeno nasleđe.

Na sreću Vaska Pope u godinama njegove pesničke objave delovao je i kritičar Zoran Mišić koji je, kao što pokazuju njegovi tekstovi sabrani u knjigu "Reč i vreme I - II", svoje razumevanje poezije, u podjednakoj meri, utemeljio na pogledima Rastka Petrovića i T. S. Eliota. Pišući o prvoj knjizi Vaska Pope, o "Kori", ogled "Poezija opsednutih vedrina", Zoran Mišić je nastojao da ukaže prevashodno na tematsku stranu Popinih pesama, tačnije rečeno, on je želeo da osvetli ugao iz kog Popa gleda na samu ljudsku egzistenciju, sasvim očigledno osećajući da je najveća opasnost koja pesniku preti dolazila iz osporavanja smislenosti njegovog pesničkog govora. "Opsednute vedrine" o kojima je govorio Mišić su, sasvim sigurno, proistekle iz one vizije ljudske egzistencije koja je postavljena u sam temelj moderne umetnosti, one vizije koju je i Ivo Andrić uneo u svoju besedu u Stokholmu. Prve uvide u užepoetičke odlike Popine poezije dao je pesnik i jedan od naših najboljih tumača poezije Miodrag Pavlović. Miodrag Pavlović je, analizirajući, između ostalog, i motiv belutka u Popinoj poeziji ukazao i na nastojanje ovog pesnika da se kreće prema, u našoj književnosti retkim, kosmogonijskim vizijama, tačnije ka mitu i da mu je za pesničko uobličavanje takvih vizija potreban i odgovarajući oblik. Otuda je, upućuje nas Pavlović, došla Popina potreba da pesme svrstava u ciklusne celine, da se kreće ka nekoj vrsti za pesnike odavno dalekih odlika epa. Ovaj Pavlovićev utisak je svoju pravu potporu dobio u knjizi "Sporedno nebo".

Vasko Popa / Foto B. Đorđević

I mada je umeo da veliki broj svojih pesničkih tekstova dovede u neposrednu vezu sa mitološkom osnovom celokupne srpske kulture, o čemu vrlo snažno, između ostalog, svedoči knjiga "Uspravna zemlja", knjiga u kojoj je i sam naslov postavljen na onu viziju srpske sudbine i istorije koju srećemo i u, primera radi, brojnim epskim pesmama i u rodoljubivoj lirici naših pesnika, romantičara posebno, pošto kod njih dominira ta potreba da se gradi vertikalno zasnovana slika sveta, potreba da se ide kao onome što "biti ne može", ali su i pojedine pesme, kao na primer, pesma "Kosovo polje", vrlo vidljivo povezane sa mitološkom intepretacijom nacionalne sudbine ("Polje kao nijedno/Nad njim nebo/Pod njim nebo"). Ugrađujući mitološku osnovu i u intepretaciju nacionalne sudbine i u viđenje same ljudske egzistencije (naročito u knjigama "Kora" i "Nepočin-polje"), Vasko Popa je od pesnika koji rekreira mitološke sadržaje, videći u njima i jednu moćnu viziju sveta i čovekove uloge u tom svetu, u jednom trenutku posegao i za onim što bi se moglo označiti i kao potreba da se, na poznatim pretpostavkama mitološkog mišljenja, izgradi orginalna mitološka tvorevina. O tome svedoči ciklus "Mala kutija". U 11 pesama (jedna ima ulogu prologa, a druga epiloga, čime se sugeriše celovitost, potpunost jedne vizije sveta) Vasko Popa gradi jednu mitološki zasnovanu viziju sveta u čiju je osnovu postavljeno ono što je Rastko Petrović ovako posmatrao: "Život ljudi na zemlji ako ima jednu tragičnu analogiju sa životom cele prirode, ako se priroda i ljudi uzajamno simboliziraju; onda i svaka pesnička hiperbola, metafora, poređenje itd. ne znače samo jedan umetnički oblik, nego neprestano spajanje sudbine čoveka i prirode cele... znače i neprestano strujanje njihovih života i pulsacija, koja jedino ovde u umetnosti može biti slična onoj u kosmosu".

A sama činjenica da je Vasko Popa, polazeći od onoga što obrazuje mitološki sloj srpske kulture (a taj sloj je najneposrednije vidljiv u knjizi "Živo meso"), izgradio jedan pesnički svet tako što je sliku tog sveta uveo u obrazac pesničkog govora koji je u toj meri osoben da nije podložan imitacijama, najbolja je potvrda i njegovog visokog mesta u srpskoj književnosti i svesti o tome da se književnost kao umetnost jezika najbolje obnavlja onda kad se vraća onome što je drevno, što je sama osnova napora da se protumači svet i ljudska sudbina.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)