SA MARINOM DO DUBINE DUŠE: Reditelj Boris Miljković o dokumentarcu posvećenom velikoj umetnici, romanu "Jugosloveni", novom talasu

Miljana Kralj

01. 12. 2020. u 13:48

СА МАРИНОМ ДО ДУБИНЕ ДУШЕ: Редитељ Борис Миљковић о документарцу посвећеном великој уметници, роману Југословени, новом таласу

Miljković i Abramović / Foto Moj OFF

IZLOŽBU "Čistač" Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti videlo je više od 60.000 ljudi, a na njenom predavanju na Ušću, svojevrsnom umetničkom Vudstoku, prisustvovalo je 6.000-7.000 mladih ljudi, koji su zaista uživali u tom iskustvu. Obe brojke su impresivne.

Ovo, za "Novosti", tvrdi reditelj Boris Miljković, čiji će dugometražni dokumentarni film "Povratak kući - Marina Abramović i njena deca" premijerno biti prikazan 5. decembra na onlajn platformi Moj OFF. Ovo ostvarenje, nastalo tokom priprema "Čistača", uz iskrenu i duboku introspekciju umetnice, donosi i priču o tome kako ona svoja "živa dela" prenosi na nove generacije izvođača, kroz formu - reperformansa.

- U početku mi je čitava stvar sa reperformansima bila pomalo nerazumljiva - priznaje Miljković. - Činilo mi se čak da je sve to što ti mladi ljudi rade, u biti, jedna mehanička imitacija Marininih performansa, kao i test njihove izdržljivosti. Ispostavilo se da nisam bio u pravu, kao i mnogo puta do sada. NJihovim igranjem Marininih dela, međutim, dobijen je jedan novi kvalitet i potvrđena univerzalnost performansa kao umetničke tvorevine. Činilo mi se kao da sam na Marininim performansima prisustvovao praizvedbi Šekspirovog dela u Glob teatru u Londonu, u 17. veku, dok sam u tim drugim izvođenjima video neke nove slike. U tom smislu reperformans ima vrednost. Marina je sama njegov rodonačelnik: početkom dvehiljaditih u njujorškom "Gugenhajmu" izvela je sedam reperformansa svojih dela.

* U filmu ona veoma duboko razotkriva svoju intimu...

- Snimali smo godinu i po i zajedno provodili dosta vremena, koje nije bilo radno. Išli smo na ručkove, družili se po podne, šetali po šumi. To je uključivalo i kopanje po njenim arhivama, koje su impresivan fundus, sa materijalom o deset života, o čemu bi mogao da se napravi jedan poseban film. Atmosfera koju smo tako stvorili često je rezultirala trenucima iskrenosti, zrncima lepote koju Marina ima, a koja je teško vidljiva u nekim radovima. U centru svih njenih radova, sa druge strane, nalazi se - Marina Abramović. Sve što ona radi je višeznačno. To je rezultat velike utopljenosti u ono čime se bavi, gde se granice između posla i privatnog života brišu. I kada se odmara, to dobije neku priču ili značaj.

* Marinina sećanja na Jugoslaviju u filmu su siva, dok su u vašem nedavno objavljenom romanu "Jugosloveni" ona u boji mora i zvucima rokenrola. Ipak, knjiga se bavi dekonstrukcijom ličnog, ali i identiteta jedne grupe koja više ne postoji. Na koji način?

- Kada je u pitanju sivilo Marinine Jugoslavije, ono je rezultat represivnog odnosa sa majkom, koja se zdušno potrudila da njena mladost bude pod pritiskom. Siva, grozna. Ali ona je odreagovala i pobegla od kuće. Jugosloveni iz naslova moje knjige nisu samo Srbi, Hrvati, Bosanci. Tu ima i Amerikanaca, Nemaca, Italijana. Svi oni, tokom nekoliko godina svoje mladosti, dolaze na jedno jadransko ostrvo. To je pleme, koje sam mogao da nazovem i Apačima, Mohikancima, ali su ispali Jugosloveni, jer su bili, na mnogo različitih načina, u istom pekmezu kao i ja sam.

Male "dimne bombe "

* Kako gledate na trenutna dešavanja u MSU?

- Marinina izložba je postavila letvicu veoma visoko, a posle zatvaranja, u MSU su imali nesreću da je izbio ovaj cirkus oko korone. Sada se nalaze u situaciji u kojoj niko nije zadovoljan, ili gotovo su svi nezadovoljni. Kada tome dodate onlajn objavu izložbe Gotjeovih venčanica, logično je pomisliti da je sve otišlo dođavola, jer ispada da smo sa Marinom nešto zatvorili, a da sa Gotjeom nešto počinjemo. Iskreno se nadam da to nije tako. Znam da se, makar mentalno, pripremaju retrospektive fotografkinje Goranke Matić i vajara Mrđana Bajića, što su uzbudljive teme. Na njihovom mestu više bih se bavio time, nego ovim malim "dimnim bombama", koje uzbuđuju okolni narod.

* U drugom planu knjige, kao motiv se pojavljuje i Brionski plenum. Kako danas cenite značaj tog istorijskog događaja?

- Na fonu odrastanja te moje grupe Jugoslovena postoji i devastiranje, nestajanje jednog velikog sistema, koji bi se mogao nazvati stvarnim životom. Taj početak zagonetke Jugoslavije očitan je i Golim otokom, koji je u neposrednoj blizini mojih junaka. U knjizi postoji i linija priče vezana za šah, na čiju se tadašnju popularnost može gledati i kao na stilizovanu sliku Hladnog rata. Sa jedne strane je bila grupa sovjetskih genija, a sa druge ostatak sveta. Vrhunac je bio meč Spaski - Fišer, u Rejkjaviku, 1972, koji se pratio sa pojačanom pažnjom, jer to više nije bio samo šah. Na tom mom ostrvu posle ovog događaja, koji može da simbolizuje i vrhunac Hladnog rata, nastupa sumrak, a onda i noć.

* Bobi Fišer ne predstavlja tu samo ostatak sveta, već i pobunu, rokenrol?

- Između njega i Radio Luksemburga, "Bitlsa" i "Rolingstonsa", u mojoj generaciji je postojao znak jednakosti. Suprotstavljajući se ogromnoj šahovskoj sili Istoka, on je u toj pobuni predstavljao i nas.

Topli zec - domaći specijalitet

SVOJIM dolaskom u Beograd Marina je prošla kroz "toplog zeca" koji joj je priredila naša javnost. Taj fenomen se često dešava, kada neko od naših uspe negde u belom svetu, pa se vrati kući. NJegovo delovanje se onda preispituje, gleda kroz razne lupe, i na kraju krajeva - omalovažava se. Pogotovo ako je neko dospeo tako visoko kao Marina i ako je to iz oblasti koja se teško procenjuje nekim egzaktnim merilima kao što je to teritorija umetnosti. NJen povratak u Beograd je uzbudio duhove, ali je Marina svojom energijom, neposrednošću, celu tu stvar sredila, pa je rad na pripremi i realizaciji izložbe bio fascinantan.

* Osamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa Branimirom Dimitrijevićem, ovdašnjem zvuku rokenrola, dali ste sliku, kroz emisije "Rokenroler", "Niko kao ja"... Zašto taj televizijski jezik i estetika nisu imali naslednike?

- Tačno je da beli studio nije mogao da živi narednih pedeset godina, niti dramaturgija ideja koju smo postavili u "Ruskom umetničkom eksperimentu", ali je to ostavilo dosta posledica na ukupan razvoj medija. Novi talas je osamdesetih eksplodirao u svim svojim pojavama - modi, književnosti, novinarstvu, radiju i televiziji, a njegovim etabliranjem tada stvorili smo preduslove za nešto što se danas popularno zove - krativne industrije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)