UNUTRAŠNJE RANE: Iz neobjavljenog rukopisa "Snovi" Vladete Jerotića

* * * Od nepoznatog čoveka, iz nepoznatih razloga, možda zato što nisam uradio nešto što je trebalo da uradim, dobijam dva metka u srce. Ostajem živ i miran. To primećuje moj ubica i puca, mislim iz revolvera, još jednom u srce. Nastaje neki pokret u meni, kao pred umiranje, ali se ono ne dešava. Mislim da je to zato što ubica nije znao gde treba da puca: umesto u glavu, on je pucao u srce.

Vladeta Jerotić

* * *

U sredini jedne bašte nalazi se staklena kugla koja se naizmenično pretvara u mene i ponovo u kuglu. Oko mene (kugle) cveće i bilje u raznim bojama zrakasto poređani. Bašta je bez ijedne staze, tako da se ne mogu kretati nikud. Drugi nemaju pristup do mene, ni ja do njih. Izolacija. Ne želim da sam napravim stazu jer bih morao da je krčim kroz cveće, drugi ne žele da to urade jer im je takođe žao cveća.

* * *

Pred kućom u kojoj stanujem sa roditeljima, posmatram sa ocem jedan avion na nebu. Odjednom, on bude ili pogođen ili se sam upalio i sada počinje da se strmoglavljuje u pravcu naše kuće. Otac je sačuvao mirnoću, ulazi u sobu, seda na stolicu, stavlja sat ispred sebe i čeka. Ja ulazim u drugu sobu u kojoj se nalazi bračni krevet u kome leži majka. Legnem pored nje ustrašen. Posle kraćeg vremena, tresak, eksplozija, majka pada pored kreveta sa uzvikom: "sa mnom je svršeno." Ustajem, dolazim do nje, uzimam je u naručje i vraćam u postelju. Ona otvara oči, smeši se i čudi, a onda pita: "kakva je to šala, mora biti da sam sanjala."

* * *

Na nekom nepoznatom mestu posmatram sa majkom noćno nebo. Odjednom, ali za mene ne sasvim neočekivano, pored meseca normalne veličine, pojavljuje se jedan drugi mesec, mnogo veći od nama poznatog, sjajniji, možda i bliži, okružen zračnom aurom. Sada znamo da će nešto da se desi. I zaista, mi legnemo, a preko nas prelazi neki čudan talas gasovite tečnosti, posle koga kao da postajemo jači. Ista scena sa dva meseca i kratkotrajnim obavijanjem naših tela onom gasovitom maglinom, ponavlja se još jednom. Ja kao da postajem vidovit. Dolazim u jedno društvo u kome se upravo odlučuje o početku novog svetskog rata. Iako svi prisutni primećuju da sam zadobio "magijski" pogled koji providi njihove namere, ne uspevam da unesem red. Rat i katastrofa izgledaju neizbežni.

* * *

Na nekom sam vašaru ili u cirkusu. Pokazuju nam razne zanimljivosti, između ostalog jednog šizoida napravljenog od pruća, kako se čas kočoperno, čas nemoćno klati prikovan za zid, između još dva fiksna mesta na nekoliko metara desno i levo od njega. Jedno takvo fiksno mesto predstavlja roditeljski dom, drugo je nejasno šta treba da bude. Odjednom, kao da se iz te gužve usplahirenog pruća oslobađa jedan mali čovečuljak, nešto veći od dečjeg olovnog vojnika, ogrnut "ćurkom naopako", očevidno da bi izgledao strašniji i moćniji. U ruci mu je revolver kojim se sprema na slobodno gađanje. Umesto toga, hitrim skokom, prebacuje se do jedne sprave, postavljene iznad njega, na kojoj je uređaj za gađanje. On postavlja revolver na jedno, za njega spremljeno ležište, pritiska neka dugmeta, koja opet stavljaju svetlosne signale u akciju, a sve to skupa treba da osigura gađanje. Čitava scena deluje groteskno, naročito prelaz sa slobodne akcije malog borca na automatsku akciju u kojoj instrumenti, a ne njegova snalažljivost obezbeđuju pogodak. Sve deluje marionetski, kao da se iza čitave ove igre kriju nevidljive ruke koje daju pravac kretanja, u osnovi mrtvim, napravljenim figurama.

* * *

Zbog nekog teškog prestupništva u kome sam samo delimično kriv, osuđen sam na smrt. U tamnici dolazi do presvlačenja odela pred sutrašnje izvršenje kazne. Tvrdoglavo ostajem u cipelama koje pripadaju upravo skinutom odelu. Preko noći uspevam da pobegnem, izvlačeći kanapom ključeve iz džepa zaspalog čuvara. Znam da će se brzo saznati za bekstvo, zbog toga se rešavam na jedini spasavajući čin - prerušavanje. Sestra mog pokojnog prijatelja mi pomaže da promenim fizionomiju, biram lice "a la Brasans". Posle nekoliko dana pojavljuje se sumnja da se odbegli prestupnik krije prerušen, sa bradom ili brkovima. Moraću da menjam masku, razmišljam kako bi bilo da se prerušim u ženu.

* * *

Dva tabora vode međusobno bitku. Ja se nalazim u taboru rđavih, ali se pravim mrtav da ne bih učestvovao u bici. Neka žena mi prilazi i otkriva da nisam mrtav. Ja se tada pravim da sam teško povređen, a kada ona hoće da ispita gde su mi rane, ja joj mučeničkim izrazom lica dajem znak da su moje rane unutrašnje.

(Snovi za vreme didaktičke analize u Švajcarskoj, 1959)

Preporučujemo

Kultura

0 5

LjUDI JOŠ VAPE ZA NjEGOVIM MISLIMA: Interesovanje za dela Vladete Jerotića i dve godine nakon smrti

08. 09. 2020. u 15:53

Kultura

1 1

PRVI PUT NA SRPSKOM: Svi Handkeovi eseji

11. 09. 2020. u 23:03

Kultura

0 3

SMEHOM PROTIV KORONE: U malom tekstu velika snaga

11. 09. 2020. u 22:49

Kultura

0 1

VEDRANA RUDAN OTKRILA: Ovo je knjiga mog života

11. 09. 2020. u 20:57

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije