ŽIVOT JE ZA SIROMAŠNE SVUDA ISTI: Rajko Grlić, reditelj, za "Novosti"

ZA proslavljenog reditelja Rajka Grlića godina koja je prošla bila je veoma uspešna.

Foto Ž. Knežević

Knjiga "Neispričane priče" objavljena je u Zagrebu, Beogradu, Skoplju, Ljubljani, Pragu, a počeo je i sa pripremama za novi film "Svemu dođe kraj", inspirisan delima Miroslava Krleže.

Iz svog istarskog mira Grlić budno prati i sve što se događa na burnom Balkanu i u razgovoru, za "Novosti", britak i oštar kao uvek, kaže "za siromašnog Amerikanca život nije puno bolji od onoga koji vodi siromašni Balkanac":

- Nesreća, bez obzira koliko bolnih lica imala, na kraju za pojedinca je svuda ista. Sreća, ona stvarna i ona fejkana, imaju različite oblike pojavnosti.

Vaše "Neispričane priče" hit su knjiga, iako niste književnik. Koja je tajna tih priča, koje nas vraćaju u prošlost, ali dobro ilustruju i današnje vreme?

- Nema tu puno tajne. To su moje intime, koliko čovek izlažući sebe pred javnošću može biti intiman. Neke su nastale kao beleške o onome šta se dogodilo, neka kao beleške za ono što bi, kao film na primer, moglo da se dogodi. Sve zajedno tragovi su na putu jednog života, a kako je puno nas na "ovim prostorima" prošlo sličan put, tako je, barem mi se čini, to bilo ono što je privuklo čitaoce. Prateći moj put ponovo su prolazili svojim.

Iz porodice ste koja je i te kako osetila tvrdu ruku autoritarnih režima, vaša je majka nedužna završila na Golom otoku. Koliko je ta porodična trauma uticala i na vas, kao režisera, a sada i pisca?

- Iskren odgovor bi glasio, - ne znam. Traume borave u našoj podsvesti i teško ih sami čitamo. Tome služe psihijatri. Uz sve to odgojen sam tako da traumama ne dozvolim da preterano ovladaju mojim životom. Ne znam da li je to dobro ili nije. Kao što ne znam da li one iz neke podsvesti utiču na moju svest i ono što radim. To će za mene zauvek ostati tajna.

Živeli ste i u Americi, dobro poznajete i ovu našu stvarnost na brdovitom Balkanu. Gde se, zapravo, lepše živi, da ostavimo ono "bolje"?

- Život je svuda život, zbir sreća i nesreća, dobrih i loših trenutaka. Scenografije, kostimografije i takozvanih političkih uređenja u kojima se ti životi događaju. Ponekad su drastično različiti, pogotovo za srednju klasu, ali za siromašne svuda je isto. Imao sam priliku živeti i tu i tamo i mislim da su me te velike različitosti i velike sličnosti, ta dva prostora, mnogo čemu naučili.

Mnogo je mržnje još uvek na ovim prostorima, ali i primera da kultura i umetnost ne poznaju granice. Hrvati i Srbi najbolje sarađuju na polju kulture i donekle ekonomije, a politički su odnosi gori nego ikada. Kako to?

- Tu ide šablonski i otrcan, ali nažalost tačan odgovor da politika živi od mržnje, živi od neprijatelja. To je jednodimenzionalni lepak na kojim politika lepi jednodimenzionalne ljude. To je hrana kojom hrane frustrirane, zajebane, obespravljene.

Zajedno smo jači. Zajedno ćemo im je... mater i onda će nam svima biti fantastično.

Kultura i umetnost žive na potpuno oprečnim premisama, na dijalogu, na pokušaju razumevanja, na pitanjima kojima pokušava tražiti odgovore. Zato se ljudi od kulture, stvaraoci i oni kojima je umetnost važna, a koji se ne greju u dupetu vlasti, tako dobro razumeju.

Foto Ž. Knežević

Koliko filmovi mogu "promeniti svet" ili, ako ništa drugo, biti svedoci vremena koje je danas izuzetno grubo i opasno?

- Ništa filmovi ne mogu da promene, pogotovo ne u političkom smislu. Oni, kada su dobri, mogu ostaviti trag o vremenu i ljudima koji su u njemu živeli. Mogu uzbuditi nekoga ko na platnu uspe prepoznati komadić sebe i time ga, barem na trenutak, učiniti boljim ljudskim bićem.

Pratite li srpsku kinematografiju i kinematografiju regiona, imamo li danas talente kao što ste bili vi, Kusturica, Makavejev, Marković, Šijan, Paskaljević i još mnogo drugih?

- Poslednje što sam video od ove mlade generacije, a među njima zaista ima sjajnih reditelja, jeste "Sigurno mesto" Juraja Lerotića. Uzbudljiv, dojmljiv, hrabro napravljen film. Moja jedina zamerka toj generaciji je da ignoriše sveto trojstvo "autor - bioskop - publika" bez kojeg, po meni starom i staromodnom, nema pravog filma. Njima su festivali cilj, a ja sam bio deo generacije kojima su festivali bili samo dobra prolazna stanica na putu do bioskopa. Ali valja pogledati istini u oči, mi odlazimo, oni ostaju. U njihovim je rukama sudbina filma.

Živite u Istri, koju mnogi doživljavaju kao najprogresivniju hrvatsku regiju. Je li Istra ostala to, kako se tamo osećate?

- Uvek mi se činilo da smo mi, "gradska deca" uskraćeni za "zavičaj" i da ga, kao takvi, imamo pravo birati. Tako je Istra postala moj "izborni zavičaj". Kako su vekovima Istru desetkovale razne kuge i periodi teške gladi, tako su je, pogotovo Venecija koja je najduže vladala tim poluostrvom, naseljavali stanovnicima sa svih mogućih strana. Ta je raznolikost ljudi, kultura i jezika, a danas se u njoj govore tri jezika, verovatno jedan od izvora njihove tolerantnosti, suzdržanosti, neke vrste zatvorenosti. Dugo im treba da se otvore, ali kada to jednom učine veliki je gušt živeti među njima. Da o vinu, maslinovom ulju, pršutima i sve tako redom i ne govorim.

Idete li katkad u Beograd, održavate li kontakte sa prijateljima, šta su teme razgovora kada se sretnete?

- Da, idem, i to već šezdeset i ohoho godina. I da, u Beogradu imam prijatelje. Sa dvojicom praških školskih kolega, Srđanom Karanovićem i Goranom Markovićem, u stalnom sam kontaktu. Evo pre neki dan sjajnu Srđanovu autobiografiju "Sam o sebi" uz njega sam predstavljao na pulskoj manifestaciji "Sa(n)jam knjige". Ali osim njih tu imam još puno dragih prijatelja i prijateljica. Namesto nabrajanja dovoljno je da kažemo da se u Beogradu uvek osećam i više nego dobro.

Živimo u vremenima koje mnogi upoređuju sa onime što se u Evropi događalo tridesetih godina prošlog veka. Postoji li zaista opasnost da se takva vremena vrate?

- Tridesete godine prošlog veka vratile su se u okrutno sličnoj verziji kapitalizma, beskrupulozne pohlepe i populizma. Istorija se, rugajući nam se, očito ponavlja i zato verujem da o tome treba i pričati i pisati i, ako je moguće, praviti filmove.

Idete u red onih koje percipiramo kao levičare. Što je sa levicom uopšte, gde su levi intelektualci, zašto ćute?

- Verovatno bi najtačnije bilo kazati da se levica pogubila. Da već dugo ne nalazi odgovor na oholi populizam vlasti i kapitala. Da je izgubila svaki kontakt sa radnim ljudima koji su danas, ne samo kod nas, velikom većinom i telom i dušom uz nacionalističku desnicu. Pre nego što se išta pokuša postići na levici mora se naći veoma precizan odgovor na pitanje zašto i kako se to dogodilo. A što se tiče intelektualaca, to je malo poduža priča. Intelektualci, posebno oni koji zaista pokušavaju biti nezavisni, kroz vekove žive na rubu egzistencije. Verovatno su zato i tako lako pokvarljiva roba. Pogledajte što se samo dogodilo sa beogradskim progresivnim intelektualcima osamdesetih. Velika većina je u devedesetima, čast malobrojnim iznimkama, neverovatnom brzinom preletela u krilo vlasti, u teški nacionalizam. Hrvatsku čast je u tim opskurnim vremenima spasavao "Feral tribun" i grupa novinara i pisaca koja se jednostavno nije dala zavesti slatkim i istovremeno tako opasnim domoljubljem.

Pripremate film "Svemu dođe kraj". O čemu će govoriti, gde ćete ga snimiti, kakvi su vam ti filmski planovi?

- Krenuli smo od romana Miroslava Krleže "Na rubu pameti" koji se događa u tridesetim godinama prošlog veka, godinama koje se danas, kao što sam rekao, ponavljaju u zapanjujućoj sličnosti. No nakon nekoliko sedmica rada na adaptaciji došli smo do zaključka da je Krležin roman pre svega sjajan esej koji nema smisla doslovno pretakati u film. Zato smo krenuli slagati potpuno novu, našu priču, baziranu na stvarnosti koja nas okružuje, kao i vremenu u kojem živimo, a varira Krležinu temu moralnog sloma i društvene laži. To je i razlog da u podnaslovu stoji: "Nadahnuto motivom Miroslava Krleže".

Ostaviti jednu knjigu iza sebe

NAKON Zagreba, moja je knjiga štampana u Beogradu, a zatim je sledilo američko i englesko izdanje, pa makedonsko i slovenačko, a uskoro i češko. Hrvatski izdavač Nino Pavić odlučio je da sve te dodatke, nekih dvadeset i jedan novi pojam, sakupiti i štampati kao novo, "dopunjeno izdanje". Ukratko, knjiga ima nastavak, ali ne kao zasebna knjiga već kao jedna koja se samo deblja i deblja. Meni su, naime, još kao malom rekli da svaki pristojan čovek treba iza sebe ostaviti jednu knjigu. Ja se toga, kao što vidite, držim.

Preporučujemo

Svet

3 2

RUSKI MEDIJI JAVLjAJU: Nikita Mihalkov prebačen u bolnicu u teškom stanju

05. 01. 2023. u 16:08

Kultura

0 1

STVARNOST MORA DA SE PODNOSI DA BISMO PREŽIVELI: Andraš Urban, reditelj za „Novosti“

25. 12. 2022. u 15:00

Kultura

0 0

REDITELj ALEKSANDAR SOKUROV: Evropa je inficirana ratovima

29. 11. 2022. u 15:05

Kultura

0 0

I DALjE ŽIVIM SA FILMOM! Poznati reditelj i scenarista Srđan Karanović u Kulturnom centru predstavio autobiografsku knjigu "Sam o sebi"

24. 11. 2022. u 12:45

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije