Kultura

PROLETERI SU DANAS GLADNE IZBEGLICE BEZ POSLA: LJubiša Ristić, pozorišni reditelj, o radničkoj klasi, sudbini evrope i slici sveta

Vukica STRUGAR

02. 05. 2022. u 09:00

KAD se u hororu, obliven hladnim znojem, trgnem iz sna u zoru, svakog 1. maja, setim se sirotog profesora Karla Marksa, koji je, pre nego što je proteran iz Pariza 1845, zaključio proučavajući engleske ekonomiste, da se nadnica određuje neprijateljskom borbom između kapitalista i radnika, da je proleter onaj koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada, i to jednostranog, apstraktnog rada. A moderni proleter ne poseduje ništa osim sopstvenog rada i ne može da izgubi ništa osim - sopstvenih okova.

ПРОЛЕТЕРИ СУ ДАНАС ГЛАДНЕ ИЗБЕГЛИЦЕ БЕЗ ПОСЛА: Љубиша Ристић, позоришни редитељ, о радничкој класи, судбини европе и слици света

Ovako na početku "prazničnog" razgovora, za "Novosti", odgovara reditelj Ljubiša Ristić na pitanje kakvu danas ima asocijaciju kad dođe 1. maj i Praznik rada. A onda nastavlja:

- Zatim se okrenem na drugu stranu i "među javom i med snom" pričinjavaju mi se prvomajski uranci, ekskurzije i parade, prvomajske demonstracije u Karakasu, Ajndhovenu i Jokohami, ali i proleteri svih zemalja, uredno ujedinjeni u pucanju jednih na druge, u svim svetskim i malim prljavim ratovima, u prošlom i ovom stoleću.

* Gde je radnička klasa danas, je li definitivno (i zauvek) utopija mogućnost njihovog klasnog ujedinjenja?

- Svi napori da se radnička klasa osvesti i postane klasa za sebe (umesto klasa po sebi), završili su se ovih dana upisivanjem radničke klase u srednju klasu, upisivanjem komunista u socijaldemokratske konvertite i NATO zelenim i Davos LGBT aktivizmom kao zamenom za klasnu borbu, kompromitovanu revolucijama koje su, tobož, pojele sopstvenu decu. Ipak će biti da su revolucionarne države pojele revolucije, a ne obrnuto. Proleteri su danas samo gladne izbeglice bez posla i nezaposleni koje su na radnom mestu zamenili roboti ili gladna deca Trećeg sveta koja još nisu izbegla. Njima treba čestitati Praznik rada 1. maj, bez ironije i sa poverenjem da će jednog dana uspeti da postanu klasa za sebe.

* Evropa je, kažete, militarizovana i nacifikovana. Kako je dovela sebe na ivicu propasti?

- Nije Evropa na ivici propasti, ne još. Zasada je na rubu pameti, kako bi rekao Miroslav Krleža. O propasti i spasavanju biće moguće govoriti možda u oktobru, kada NATO vojske počnu da guše socijalne nemire u prestonicama i predgrađima EU. Do svega u čemu se Evropa sada nalazi dovela je neutemeljena iluzija da se ekonomska snaga može pretočiti jednostrano u političku moć... Oni koji su okupiranu Zapadnu Evropu posle 50 godina pustili da se uljuljkuje u slatkom snu nacifikacije, sada je militarizuju i teraju da troši svoje bogatstvo na kupovinu mašina za ubijanje na daljinu koje će ubrzano isporučivati njihova, donedavno posrnula u besposlici, vojna industrija. Oni koji su svoje "trabante" i okupirane klijente posle 50 godina prepustili bivšim saveznicima u farsi koja se zvala "pad Berlinskog zida" i "pad komunizma", da bi promenom političkog i ekonomskog sistema uz nuklearni adut sačuvali svoje prerogative velike sile, ovog su proleća objavili da je dvesta godina pogrešne istorije Rusije, od Petra Velikog donedavno, konačno završeno i da je budućnost Nove Rusije tamo gde je budućnost sveta - na Istoku. Tako je Evropa postala ostavljena ljubavnica, verovatno i zato što postoji u surovom svetu mačo-siledžija koji se ne obaziru mnogo na krokodilske suze mirišljavih gospođica. Uostalom, jedini sovjetski-ruski film kojem je Akademija u Holivudu dala Oskar zvao se "Moskva suzama ne veruje".

* Može li se sa tog ruba propasti uopšte vratiti?

- Nije nemoguće da će, nakon militarizacije Evrope, njenu denacifikaciju opet sprovoditi oni koji su nagovorili Sadama da napadne Kuvajt, da bi mu, zbog toga, srušili Bagdad i okolinu, tako da još dugo neće povratiti svoju sposobnost da proizvede onoliko nafte koliko može da utiče na cenu barela nafte, koja je obrnuto proporcionalna ceni prolivene krvi u demokratizaciji i borbi za ljudska prava. Izgleda da je, kao 1945, samo demilitarizacija i denacifikacija Evrope jedini način da se ona vrati sa ruba propasti. Uostalom, isto kao posle Šarlemanja, posle Napoleona, posle Hitlera i društva... Kao posle svakog pokušaja da se na račun svih ostalih stvori Prva, Druga i Treća Evropa. Ova, čije nevolje posmatramo i sa čijom spoljnom politikom treba, valjda, da se usaglašavamo - četvrti je takav pokušaj. Izgleda da je takva spoljna politika i uzrok nevolja.

* A sve je počelo od raspada Jugoslavije?

- Nemačka i Sovjetski Savez su kroz svoje novootkriveno savezništvo, u rušenju Berlinskog zida i eliminisanju Amerike iz Evrope, ispravno razumeli da je neophodno eliminisati Jugoslaviju kao američku tačku oslonca u Evropi, usput realizujući slatki revanš Nemačke za dva izgubljena svetska rata na Jugoistoku i Sovjetskog Saveza za 1948, kada se pokazalo Kini i ostatku komunističkog sveta da je moguće iskočiti iz Staljinovog aviona. Naravno, ako se ima padobran. Američki, u konkretnom slučaju.

* Nestanak Varšavskog pakta bio je nužan preduslov za takav scenario?

- Ukidanje Varšavskog pakta učinilo je besmislenim opstanak NATO i Amerike kao predominantne evropske sile. Priznanje otcepljenja Hrvatske i Slovenije, sponzorisano od strane Nemačke, sa Rusijom iza leđa, izazvalo je odgovor SAD priznavanjem otcepljenja Bosne i Hercegovine. Sa jasnom idejom da to treba da izazove građanski rat koji će logistički, naoružanjem i kadrovima obezbediti JNA kao NATO armija, koja operativno deluje u svojoj operativnoj zoni - obezbeđujući na sve tri ambiciozne nacionalne strane mali, prljavi rat koji će zauzvrat obezbediti mirotvorni mandat NATO-a pod maskom UN i opstanak ove zločinačke organizacije u evropskim poslovima, do daljeg.

* Tako se desio opasan presedan, sa dalekosežnim posledicama?

- To je dalje, redom, značilo dugogodišnje političke, ekonomske, kulturne i sportske sankcije uz saglasnost Rusije u Savetu bezbednosti, podršku svim sledećim otcepljenjima, negovanje i potporu svim suprotstavljenim nacionalizmima. Ali, i istorijsku reviziju i oslonac poraženim ideologijama i pokretima u Jugoslaviji iz vremena Drugog svetskog rata. Zatim, značilo je proterivanje srpskog stanovništva iz BiH i Hrvatske uz direktno američko planiranje i logističko rukovođenje, preuzimanje albanskog separatizma iz nemačke kontrole, formiranje terorističke OVK, promenu statusa ove grupacije u borce za slobodu i favorita administracije u Vašingtonu i Briselu, aktiviranje oružane pobune na Kosovu i Metohiji. A onda, bombardovanje SR Jugoslavije, proterivanje srpskog naroda i okupaciju dela suverene teritorije članice UN, bez saglasnosti Saveta bezbednosti u svim fazama tog rata - pod izgovorom humanitarne intervencije.

* Na našem malom "uzorku" zapravo se menjala geopolitička slika sveta?

- Sovjetski Savez i kasnije Rusija bili su u iluziji da će ih Zapad prihvatiti kao ravnopravnog učesnika u podeli plena novog svetskog poretka, sa svojim Gorbačovima, Jeljcinima, dogmatama i reformatorima, korumpiranim i naivnim, tajkunima i političarima. Nisu shvatali da mrcvarenje i ubistvo Jugoslavije nije ništa drugo nego pokazna vežba za ono što se njima sprema. Kad su shvatili, ni desetak godina posle podrške puču 5. oktobra 2000, bilo je kasno: NATO je počeo da se širi i okružuje, za početak Evropu i, pre svega, Nemačku. Prevara i zaboravljanje obaveza koje je Amerika imala prema Jugoslaviji, ponovila se i u slučaju Rusije, kojoj se spremao isti scenario. Ulogu Hrvatske sada je dobila Ukrajina, ulogu ustaškog pokreta sada su dobili ukronacisti Bandere i kompanije...

* Jesu li iz jugoslovenskog slučaja Rusi naknadno izvukli neke pouke?

- Ono u čemu je Jugoslavija bila bespomoćna, Rusija, poučena očiglednostima, nije odmah bila spremna da spreči. Morala je da se osposobi za odgovor ekonomski, vojno, spoljnopolitičkim savezništvima, unutrašnjim politikama umanjenja haosa, izdaje i zloupotreba u vojnom, civilnom i bezbednosnom aparatu. Taj proces potrajao je skoro deset godina otkako je postalo jasno kakav je plan NATO-a sa Ukrajinom i svim ostalim zemljama Istočne Evrope, uguranim milom ili silom u NATO i Evropsku uniju. Tako, sada imamo to što imamo u Evropi, zvali to specijalnom vojnom operacijom ili agresijom, svejedno.

* Sve je očiglednije da Evropa postaje talac ovog rata, nesvesna da će i sama postati žrtva nametnutih sankcija?

- Fantazmagorija o tome da Evropa može da se osamostali i svoju imperijalnu kandidaturu lansira prema imperijalnim silama koje su je 1945. demilitarizovale i denacifikovale (ali i prema konfučijanskom carstvu komunističkog kapitalizma koje će ih sve zajedno na kraju pomiriti i smiriti), urušila se ovog proleća, za nekoliko nedelja, na liniji Harkov-Bjelgorod-Kursk-Orel. Tačno tamo gde je nacistička Nova Evropa nestala u ognju najveće tenkovske bitke koja je rešila ishod Drugog svetskog rata. Amerika i Rusija, svaka na svoj način i svaka iz svojih suprotstavljenih ali saglasnih interesa, zbrisale su Evropu sa političke karte sveta i ostavile je na milost i nemilost obnove Ukrajine i budućih "Ukrajina" kroz program koji se zove "Pojas" i "Put". U budućem svetu blaženog hladnog rata i gvozdenih zavesa, u kojem razni budući interneti rade besprekorno, a nafta i gas cure: bez obzira na to da li se plaćaju dolarima, rubljama, juanima, evrima ili rupijama.

RAT ĆE TRAJATI

- SUŠTINA je jednostavna: ukrajinski rat je samo faza procesa koji je počeo padom Berlinskog zida, nastavio se razbijanjem Jugoslavije, osnivanjem Evropske unije sa ambicijom da postane samostalna imperijalna ekonomska i vojna sila, agresijom na Jugoslaviju, pretvaranjem Kosmeta u američku koloniju u Evropi - slično Panami između dve Amerike. I trajaće - kaže Ljubiša Ristić.