INTERVJU LJubiša Ristić: Svetu sledi novo deljenje karata

SAVREMENI svet prvi put se suočio s epidemijom ovih razmera, a kraj se još ne nazire: kad god da se podvuče crta, ne može se znati koliko je iza nje ostalo mrtvih, depresivnih, nesrećnih i osiromašenih ljudi .

Foto P. Mitić

Ono što je izvesno, ništa neće biti isto - u političkom, ekonomskom, društvenom, pa i mentalnom pogledu na sopstvenu stvarnost. Postoji li tajna neke "crne ruke" (kako glasi i naziv jedne njegove predstave) , koja povlači konce nad celom planetom i u čijoj je moći da "odsvira" kraj? Da li su posledice svega što se desilo u izgubljenoj godini naših života, i dalje nesagledive, pitanje je za pozorišnog reditelja Ljubišu Ristića koji je često anticipirao mnoge događaje u svojim predstavama.

"OSLOBAĐAJUĆI BEOGRAD", Foto privatna arhiva

- Ne znam ja da li je baš sve tako...To zavisi od raznih stvari. Prošli smo mi ratove, bombardovanja, sankcije i nesreće svih vrsta. Situacija je neobična zato što je uloženo u nju toliko propagande. Ljudi umiru od side već decenijama, mnogo više nego od korone... I dalje ne znamo šta je sve ovo i da li neko, zaista, time upravlja. Obavlja se jedno veliko pretresanje kompletnog života, odnosa među državama i raznim ekonomijama. Na izvestan način, još prošle godine u ranu jesen bilo je jasno da će doći do velikih turbulencija. Već tada je svetska ekonomija bila u teškom stanju i izgledalo je da će se događati razne neobične stvari.

"ČEKAJUĆI GODOA", Foto privatna arhiva

Na kakve "neobičnosti" mislite?

- Pojavilo se ogromno štampanje novca, ulaganje u banke, korporacije. Nešto manje u stanovništvo, svuda - od SAD do najmanjih zemalja, kao što je naša. Tako, da ja ne bih žurio sa zaključcima... Ono što vidimo i znamo je izuzetna propaganda u svim medijima i na društvenim mrežama, koja izaziva strah, teskobu, anksioznost.

Čiji je cilj da u takvom stanju drži ceo svet?

- Ne znam, samo mi stariji pamtimo vremena kada je na sličan nain čitava planeta , u drugačijem obliku, bila pred obećanjem kataklizme koju će izazvati atomska bomba. Sejanje tog straha pedesetih i šezdesetih godina, imalo je veliki uticaj na umetnost i svakodnevni život. Volim da ukažem na jedan primer. Beketov komad "Čekajući Godoa" igrali smo ga 1956. u Beogradu. Godinu dana pre toga postavljen je u Parizu, Londonu... Govorio je o strašnoj teskobi koju izaziva ta mogućnost sveopšteg uništenja. Nad ovim je svako morao da se zamisli i uozbilji, da to vidi kao jednu mračnu perspektivu. Posle , manje od 20 godina, ja sam radio u Beogradu isti komad sa Ljubom Tadićem, Mirom Karanović, Ljiljom Blagojević i Sonjom Knežević. I odjednom, strašni turobni tekst, postao je skoro komedija. Slatka, duhovita. Ljudi su se smejali njenim replikama. Dakle, trebalo je dvadesetak godina da se cela ta stvar prevaziđe.

Znači li to da je čoveku svojstveno da brzo zaboravlja i najveće pretnje po sopstveni opstanak ?

- Nije to stvar zaboravljanja. Ušlo je u iskustvo. Odjednom je ceo strah sklonjen u stranu, ljudi su shvatili da je veliki deo propagande - zastrašivanje. A na delu je bio "hladni rat", u kojem je sredstvo održanja mira bila ravnoteža straha. I sve te antinuklearne demonstracije, na kraju se ispostavilo da su zapravo igra velikih sila da se svet drži u pokornosti.

Foto privatna arhiva

Na sceni je ponovo igra velikih sila?

- Da, ne samo njih nego i onih koji upravljaju svetom, imaju moć da odštampaju 5-6 milijardi dolara i "upumpaju" u svakodnevni život, kompanije, banke, građanstvo. To je ono što ja vidim da se događa.

Ali, objektivno, mnogo je mrtvih oko nas, među njima i svima poznatih lica i imena?

- Ništa više smrti nego od običnog gripa. Deset puta manje nego od side. Uostalom, ne kažem da sve to nije tačno, stvar je samo kako se upotrebljava... U našoj zemlji imamo problem kako da održimo funkcionisanje zdravstvenog i obrazovnog sistema, sistem života velikih gradova, saobraćaja. Danas su na ispitu sposobnosti raznih zemalja. Cela ta priča je oko toga da li će svet biti multilateralan ili svaka država za sebe, hoće li prevladati globalisti ili suverenisti. I korona je deo te stvari.

Još u prvom talasu, kada je Italija ostala onako usamljena, shvatila je da ne može mnogo da se osloni na međunarodnu zajednicu?

- Svako se borio za sebe, otimao za maske i respiratore. Odjednom se videlo da dotadašnji svet, tako organizovan, zapravo ne postoji. I da je, uglavnom, na delu igra u kojoj sada sledi novo deljenje karata. Evo primera u SAD. Očigledno je da je došlo do velikih angažmana, izbornih prevara, digitalnih igrarija. Ali, sada imamo situaciju da je u nekih tri hiljade okruga, u kojima su u dve i po hiljade dobili republikanci - samo 29 odsto američke ekonomije. A samo 400 okruga u kojima su pobedile demokrate, znači bogati Zapad (Kalifornija) i bogati Istok (Nova Engleska, Njujork, Vašington) drži 70 odsto ekonomije! I sad se cela ta Srednja Amerika, ruralna područja i veliki deo stanovništva, našao pred teškom ekonomskom situacijom... I to je ishod izbora, ne Tramp ili Bajden.

Kako se sva ova svetska talasanja mogu na nas odraziti?

- Na našem poprištu se vodi otvorena borba. Kako je rekao jedan američki političar, mi smo na liniji vatre. Kod nas se dodiruju interesi velikih sila, američkih, ruskih i kineskih, pa će svako pokušati da ih zaštiti. Ipak, izašli smo iz velike krize u koju smo zapali, kad su nas svi ostavili na cedilu...Kinezi sada ovde imaju ozbiljne ekonomske interese, Rusija nije ona od pre dvadeset godina, koja je stavila svoj pečat na bombardovanje, a SAD nisu u situaciji ponovo da udare na nas. Jednom su to učinili da pokažu Evropi da mogu da bombarduju bilo koga u njoj i to je imalo velike posledice na Starom kontinentu.

Kažete da smo mi sada "u oku oluje"?

- Bezbedni smo, utoliko što onaj ko hoće da ima uticaja u Srbiji zavisiće od ulaganja u ovu zemlju. Ako hoće da gradi puteve, instalira fabrike, otvara radna mesta - može da ostvari i uticaj. A to da zavrće ruku, preti poglavljima EU, to više kod nas ne pali.

Hoće li se naša zavisnost (ili naklonost) prepoznati i po tome za koju ćemo se vakcinu opredeliti?

- I kad su vakcine u pitanju, već smo naučili lekciju da nema sedenja na jednoj stolici. Moramo da se potrudimo da sve dobre vakcine, odakle god da dolaze, budu u upotrebi i tako se zaštiti stanovništvo. Ono što je važno je da smo mi pokazali u raznim fazama epidemije da imamo dobar zdravstveni sistem i sjajne lekare, koji se u hodu prilagođavaju i težim uslovima. Ekonomija je, takođe, u stanju da se izbori sa situacijom. Bolje nego kod mnogih drugih u svetu.

Da li treba da budemo zahvalni "ostacima" socijalističkog zdravstvenog sistema?

- Najzahvalniji treba da budemo prema ostacima društvenog osećanja solidarnosti. I mnogo većoj empatiji nego u drugim zemljama. To je jugoslovenski način života. Nema to veze sa ideologijom nego onim u čemu smo odrasli, načinom na koji smo naučili da živimo. I sada imamo ogorčenog sveta koji je, ne kritički, već neprijateljski raspoložen prema stvarnosti. Ima i svoje lične razloge da bude agresivan, što se vidi i po budalaštinama na društvenim mrežama. Ali, ono što je pretežno i najvažnije je da mi, ipak, živimo u društvu većeg stepena solidarnosti među običnim ljudima nego što je to u Francuskoj, Italiji, SAD, Nemačkoj. Zato što smo odrasli u svetu koji nije bio zasnovan na potrošačkom mentalitetu i profitnoj ideologiji. Tako smo vaspitavali i decu.

Kad sve ovo prođe, možemo li nastaviti gde smo stali?

- Svaka kriza, nesreća i problem utiču na ljude da savladavajući ih, kao u svakoj bolesti - stiču imunitet. Mi izlazimo iz ovoga sa svešću da postoji mogućnost raznih boleština, zaključavanja, karantina. I da je sve to deo života. S novom mogućnošću prilagođavanja, moglo bi se reći - imunitetom-  na ovakve nevolje.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije