ŠTO SU TEŽA VREMENA VIŠE JE I KOVILJKI: Jelica Sretenović, glumica

Vukica Strugar

23. 01. 2022. u 12:11

NA repertoaru Madlenijanuma večeras je predstava "Žanka", koju je po tekstu Miodraga Ilića režirala Milica Kralj. Predstava se uveliko izvodi na pozorišnoj sceni, a u naslovnoj ulozi - Jelica Sretenović.

ШТО СУ ТЕЖА ВРЕМЕНА ВИШЕ ЈЕ И КОВИЉКИ: Јелица Сретеновић, глумица

Foto Z. Jovnaović

Ovo je jedna od retkih prilika da popularnu glumicu publika vidi u teatru, jer su njenu karijeru uglavnom obeležile televizijske serije. Pa i ovih dana, gledamo je (po ko zna koji put) kao šarmantnu i borbenu Koku u "Boljem životu", ali i u tekućoj seriji "Kolo sreće" - u ulozi Dare Jakovljević. Snimaju se i nove epizode "Radio Mileve", gde gostuje u drugoj sezoni.

- Mnogo mi je drago što igram Žanku, mada sam se s njom mnogo namučila i mnogo energije upotrebila - kaže u razgovoru za "Novosti" Jelica Sretenović. - Poštujem tu predstavu, pred svako izvođenje imam svoje rituale. Lepo je napisana, divna je bila i sa Ružom Sokić, koja ju je nekada igrala. Ružica je to radila na svoj način, ja na svoj. Kolega Caci Mihailović bio je i njen i moj partner u predstavi.

Sa čim ste se najteže suočavali?

- Ja, jednostavno, nisam znala odakle da krenem. Sećam se kad sam išla na probu i prilazila Madlenijanumu, činilo mi se da ne mogu da uđem! Drugo, Mija Ilić je specifičan pisac. Postoji čitava jedna melodija koju prati u priči o Žanki i ne može ništa da se improvizuje. Bilo mi je veoma teško dok nisam ušla u "melodiju", odnosno čitav život Žanke Stokić. Inače, u odnosu na premijeru ovo je potpuno drugačija predstava. Pravi rolkoster, gore-dole.

Na koji način se predstava menja tokom izvođenja i dobija novo obličje?

- Predstava je uvek drugačija i ima novih momenata. Zato je pozorište živa stvar i nikad neće biti prevaziđeno. Vi stalno kopate, kopate po sebi. Kad se pripremam, nekoliko dana unapred ja je već "muvam" po glavi. Ne improvizujem i nemam lakoću igranja. Nije mi naporno, ali volim da je sve skockano i da mogu da se igram na sceni. Koncentrišem se tri dana pred predstavu, a onda mi nešto klikne, pa kažem mogla bih ovo i ovako...Naravno, da se uvek dogovorim unapred sa svojim kolegama. To je velika muka, ja je non-stop žvaćem.

Foto Z. Jovnaović

Da li vam je još neki lik zadavao takve muke?

- Kad nešto snimite, više ništa ne može da se ponovi i ispravi. Što sam uradila i smislila, ostaje tako. Ponekad se kajem što ponešto nisam drugačije uradila. Uvek se preispitujem, čak i kad je o Koki reč. To je glumačka potreba da uvek bude bolje. Svi mi, glumci, imamo vajkanje, kao "jao, ne mogu da se gledam" ili "ovo sam mogla bolje". Sad je gotovo, što je urađeno, urađeno je. Za razliku od filmova i serija, u pozorištu uvek možeš da popraviš, nešto novo uradiš. Zato je ono genijalno. U njemu mogu da nešto menjam, brusim i budem, nadam se, bolja.

Puno je Koka i u ovom vremenu. Kako bi se Koviljka Stanković danas nosila sa životom?

- Ne znam šta bi jadna Koka mogla danas da uradi... Ona je borac, primer kako se ni iz čega nešto napravi. I kad je serija nastala, bila su vremena u kojima se teško živelo.

Ali, ona je bez ropca išla po iznajmljenim stanovima, borila se sa detetom...Kad bolje pogledamo, večiti je ženski simbol. Što su teža vremena više je Koka među nama. Da li bi danas mogla bolje da se snađe nego pre tri decenije? Ne znam.

Kad posle toliko vremena gledate reprizna emitovanja, šta biste uradili drugačije?

- Ona je dobro urađena. Doduše, možda bih sa ovim iskustvom i trideset godina više, na drugi način sagledavala neke stvari. Ali, bilo je najbolje u tom trenutku. Verovatno bi Koka danas bila još veći buntovnik nego nekada.

U međuvremenu, mnogo toga se promenilo u našim životima. Osećate li setu što je ceo jedan svet, praktično, nestao?

- Verujte, nimalo. To je, jednostavno, prirodana stvar. Neki ljudi odlaze, neki dolaze. Upoznala sam veliki broj divnih, mladih ljudi. Mnogo radim, nemam ništa od sete. Kad nešto od onoga što ste napravili ostane da živi, e, to je važno. Mene je moj profesor Predrag Bajčetić naučio da ne treba biti sentimentalan, jer je sentiment površna emocija. Ipak, imam neku vrstu sete za životom koji smo imali. Možda je bio bolji. Ne znamo da li je zaista tako, ali nama je prijao. Svi se sad bavimo tim vremenom u kome nam je, nekako, bilo komotnije. I emotivnije, jer smo bili mlađi. Kad dođete u određene godine, zaboravite da ste nekada i teško živeli. Ostaje vam u sećanju kao neko lepo vreme.

Vaša klasa je i dalje u punoj snazi. Gorica, Tanja Bošković, Rada Živković, LJiljana Dragutinović...

- Sve je sreća u životu. Možete da budete ne znam kako talentovani, ipak vam je u svemu potrebna sreća. Ila bar neka pogodnost. I uloga vam se "desi". Ima divnih glumaca koji nisu uspeli da izađu u prvi plan. Ali, ni to nije nešto posebno - izaći u prvi plan. Znate šta je najvažnije? Najvažnije je biti na putu koji ste izabrali. Ima mnogo glumaca koji su u Narodnom pozorištu, ali su nepoznati. A tamo su proveli ceo život, odatle otišli i u penziju... Jer, u nacionalnom teatru treba u ansamblu da budu i oni koji igraju male uloge. Ne moraju da dostignu velika dela da bi bili neophodni.

Jeste li nekad zažalili što niste u pozorišnom angažmanu?

- Nikada. Moja sloboda ne može da se kupi. Bude i teško,imala sam i duže pauze u snimanjima. Ne zbog mene, jednostavno, tako se desi. Ceo život sam slobodan umetnik.

Nisam nikada nikog vukla za rukav. Kad me se neko seti - dobijem ulogu. Dešavali su se i periodi u kojima me niko nije zvao. Bila su to,doduše, i "mrtva mora" u produkciji. Za razliku od danas. Ne pamtim da se ovoliko snimalo. Divno je zbog mladih ljudi koji dobijaju priliku da rade.

Da li i dalje držite rekord najmlađe studentkinje FDU, brucoškinje sa šesnaest godina?

- Ima i drugih, samo su mene "uhvatili" novinari. Sonja Knežević je, takođe, došla rano.

Ja jesam bila najmlađa na mojoj klasi, upisala sam studije posle druge godine gimnazije. Hvala profesoru Bajčetiću što me je primio.

Vama se sve rano događalo: rano ste upisali akademiju, rano se udali, rano dobili decu. Je li to prednost ili ne?

- Sa ove distance ništa ne mogu da promenim. Tako se dešavalo. Nisam ja na to uticala, život me je vodio. Veoma sam zadovoljna što sada imam dve "jako" odrasle ćerke koje su moje najbolje sagovornice i drugarice. Žene koje mene razumeju, s kojima mogu da se zabavljam i lepo da pričam. Nisam ništa planirala. Rodila sam već sa dvadeset godina. Sve je išlo svojim tokom. Uvek bih isto ponovila. Sreća me je obasjala. Ali, ne dogodi se to uvek. Pravila nema. Ni u životu, ni u karijeri. Morate na njoj raditi, kao i na sebi.

Najbolje je prepustiti se. Kad ste opušteni, dođe vam ono što treba da dođe i vi ste svoj - na svome.

STRAH JE NAJVEĆI NEPRIJATELJ

KAKO podnosite ove godine korone?

- Nedavno sam izjavila kako pravim večere, ali niko neće da dođe! LJudi se veoma plaše, ne znam zbog čega. Ima mnogo onih koji neće da se druže. Najgore je kad se čovek ne usuđuje da izađe iz kuće. Strah je naš najveći neprijatelj, u svakom slučaju.

OSMEH U PROLAZU

- MENE više intervjui, izjave za medije, mnogo ne interesuju. Bitnije mi je kad hodam ulicom da mi se neko nasmeši i kaže "hvala vam". To je toliko lepo... Najdraže su mi takve stvari - kaže popularna glumica.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

POGLED ISKOSA: Miletićevi Konjanici