ZASTRAŠUJUĆI RAJ: Odlomak iz knjige "Anđeli na žici za veš"

Čarls Simić

02. 11. 2021. u 17:52

SVI dolazimo u Ameriku očekujući da postanemo deo nekog holivudskog filma. Većina američkih filmova snimljena je u južnoj Kaliforniji, pa ako ste u Evropi gledali palme koje se njišu na vetru dok ispod krošnji promiče neko nalik na Ritu Hejvort u beloj limuzini, stekli ste potpuno pogrešan utisak o ovoj zemlji.

ЗАСТРАШУЈУЋИ РАЈ: Одломак из књиге Анђели на жици за веш

Foto P. Milošević

Da li ljudi zbilja tako žive, pitao sam se. Šta li će reći za moje pokvarene zube i smešan akcenat? Amerika je bila zastrašujući raj.

Zato je za mene bilo ohrabrujuće saznanje da u Čikagu ima sirotinje. Ulice sa đubrištima i veš okačen oko požarnih stepenica. Starci koji se klate na ćošku i piju nešto iz smeđih papirnih kesa. Deca što se tuku u školskom dvorištu. Poneki prosjak. Čim sam to uvideo, počeo sam da se osećam kao kod kuće.

Čikago je pedesetih godina i dalje bio grad fabrika. NJegova ružnoća i beda asocirali su na opise moskovskih i peterburških udžerica kod Dostojevskog. LJudi koji su čekali autobus za Severnu aveniju izgledali su kao da dolaze sa ostrva Elis. Ipak, bilo je posla na sve strane. Čim bi stigao u Čikago, svaki emigrant mogao je dobiti posao i to doživotni. Mogao je da govori malo engleski, malo poljski, malo italijanski ili mađarski, jer je radio s ljudima kojima je to maternji jezik. Nekada je još znao ko je i kojoj kulturi pripada. Sada više nije bio siguran u to.

Radilo se dan i noć. Emigranti su najčešće imali sivi, umorni izgled ljudi koji rade satima i satima, čak i vikendom, ali se ne žale. Čitav kraj je mirisao na odrezak i prženu piletinu, dok je u staroj postojbini mirisalo samo na repu i kupus.

U gradu se osećao dah prosperiteta - banke, poslovna zdanja i moderna stambena zdanja načičkana oko jezera - ali to ipak nije bio velegrad. Posle osam uveče sve je tonulo u mrak, izuzev nekoliko bioskopa i barova. Preko vikenda na ulicama nije bilo gotovo nikog. Osim nekolicine mladih farmera i pijanih vojnika što tumaraju po autobuskoj stanici Grejhond, dok E1 promiče s jednim ili dva lica priljubljenim uz prozor, zagledanim u tamu. Zimi je bilo još gore. S jezera je duvao vetar što ledi kosti. Jedino je danonoćno rintanje moglo da vas zagreje.

U Čikagu sam bolje nego igde shvatio Ameriku. Ta njegova mešavina, u isti mah modernog i naprednog, i nečeg provincijalnog, naš je nacionalni specijalitet. Dodajte tome i shvatanje da naš prosperitet umnogome zavisi od jeftine radne snage. Zbog toga su u Čikagu emigranti i crnci vrveli kao u košnici.

Svidela mi se anarhičnost toga grada. Nekoliko blokova dalje od monumentalnog Instituta umetnosti i luksuznih hotela nalazile su se gostionice i striptiz lokali.

Čikago je bio buvljak svih američkih protivrečnosti. Zarđali rezervoar za vodu na vrhu nekog starog skladišta delovao je pođednako očaravajuće kao i arhitektonsko čudo na jezerskom keju. Da biste shvatili vrednost ovog grada, trebalo je da revidirate sva znanja iz estetike. Ulice kojima sam se vrzmao bile su moji najveći učitelji umetnosti i arhitekture.

Moj otac je bio optimista. Uvek mu se činilo da novac može da mu padne s neba. On je kupio taj američki san. Samo mu ga još nisu isporučili. Međutim, na vreme sam shvatio da moji roditelji nemaju novca da me školuju, tako da sam pohađao večernju nastavu na čikaškom Univerzitetu, dok sam danju radio u San tajmsu.

Sva emigrantska deca, sinovi i kćeri radnika u "plavim kragnama", trudila su se da sebi obezbede što bolji položaj. Pred nama se otvarao svet umetnosti, književnosti, filozofije i nauke. Hteo sam sve ođednom da naučim.

Kad god bih čuo za nekog novog pisca, ili neku novu ideju, pomislio bih: "O, Bože, potpuno sam neobavešten! Bolje da odem u biblioteku i pogledam o čemu je reč."

Javna biblioteka bila je najbolje mesto u gradu. Neverovatno, dozvoljavali su vam da nosite kući sve te debele knjižurine o umetnosti kako biste u kuhinji, dok jedete viršle i pasulj, natenane proučavali slikarstvo Đota i Rembranta. Koristio sam sva ta preimućstva. Čitao sam dok sam se vozio na posao; čitao sam dok sam se pravio da razmeštam papire po radnom stolu; čitao sam u krevetu dok ne zaspim, a svetlo je ostajalo da gori.

Sledeće večeri na nastavi, bio bih mrtav umoran. Učionice su bile ogromne, pune života. Uvek bi neki stariji student otprilike ovako počeo da raspravlja s nastavnikom:

"To što je nešto zapisano u knjizi ne znači da je i istinito." Ma koliko bili umorni, svi bismo načuljili uši da čujemo kako se profesor koprca.

Stariji svet sećao se nemira na Hajmarketu i vremena radničkog bunta. Danas se svima čini da su bogataši kobajagi sami odlučili da svojim najamnicima omoguće četrdesetočasovnu radnu nedelju i pristojne nadnice. A u ono vreme ljudi su znali koliko im je dugo trebalo da od tih gramzivaca dobiju delić njihovog profita.

Iscrpljen ili ne, pucao sam na visoko. Pronašao sam mali suterenski stan u Dirbornu, između spomenika Geteu i Šileru, u zgradi koja je sada srušena. Adresa je bila otmena, ali je moje prebivalište u starom sumornom zdanju bilo prilično jadna pacovska rupa.

Međutim, samo nekoliko blokova dalje protezala se plaža Ouk strit. Mogao sam ići na plivanje kad god mi se prohte. U lokalnim barovima sretao sam cvet pesnika i prozaista.

Čak sam na jednoj zabavi sreo čuvenog romansijera Nelsona Algrena.

Kada sam sledeći put nabasao na njega, nosio sam sa sobom knjigu poezije Roberta Lauela.

"Zaboravi na to", rekao mi je. "Dete kao ti, koje se tek otisnulo... Čitaj Vitmena, čitaj Sendberga i Vejčela Lindzija."

Poslušao sam ga. Pisao sam pesme u stilu:

Kada sretnem bubašvabu,

Ne ubijem je kao drugi,
Već produžim, kao da smo se nekim
Tajnim znakom prepoznali...

Književna scena u Čikagu bila je mala. Stalno ste sretali iste face. Svi bismo se nagurali u jednu polumračnu prostoriju, osvetljenu parom sveća nataknutih na boce od kjantija, dok su s jeftinog portabl gramofona dopirali zvuci Čarlija Parkera ili Stena Geca. Žene su bile odevene u crno. Kosa im je padala preko ramena i očiju, pa ste imali utisak da se sve vreme igraju "Sad me vidiš, sad me ne vidiš". Pariski egzistencijalizam konačno je dospeo na srednji Zapad. Čitali smo Sartra i Kamija i citirali ih između oblaka dima od cigareta. Našla bi se i pokoja boca lošeg viskija ili ruma, po čijem bi se ukusu reklo da su ukradeni iz bakinog ormančića za lekove, ali se nije previše ni jelo, ni pilo, jer su svi bili švorc.

U toj književnoj bulumenti bilo je dosta socijalista, pa čak i nekoliko bivših komunista.

Tih dana, više nego danas, radikalni intelektualci poticali su iz radničkih porodica.

Izdržavali su se manuelnim radom, ili su bili službenici u nekom sindikatu. Svi ti Jevreji, Nemci, Irci, uvek su imali sijaset saveta za mladog pesnika poput mene. Čuvaj se književnog establišmenta Istoka, govorili su mi. Na kraju ćeš pisati sonete o Orfeju i Euridiki, umesto o starim damama koje noću čiste kancelarije u centru.

Tu su me dirnuli u živac. Kada ste mladi, pogotovo kada ste emigrant, potrebni su vam uzori za oponašanje. Želite brzo da se integrišete. Bio sam potpuno spreman da nabacim engleski tvid s kožnim zakrpama na laktovima i da pušim lulu, ali nisu mi to dozvolili. "Seti se odakle si, mali", stalno su me podsećali.

Nema sumnje da su mi i utuvili to u glavu. Zahvaljujući njima, uspeo sam da se oduprem svom prirodnom impulsu da postanem "lažnjak", nešto što nisam.

Svaki emigrant je u velikom iskušenju da postane isti kao pravi starosedelac, da jede supu iz konzerve, beli hleb i voćni žele, prikrivajući čežnju za kobasicama s lukom i biberom i hrskavim čvarcima. Čitao sam Emersona, Toroa i druge pisce Nove Engleske, zavoleo ih, ali sam znao da je moj identitet sasvim drugačiji. Već sam bio prevrela smesa jugoslovenskih, američkih, jevrejskih, irskih i italijanskih sastojaka, ali nisam bio dinstan do kraja. Trebalo je još štošta staviti u taj lonac. Još drugih identiteta. Još slika za krčkanje.

Evo me opet u ponoćnom E1, idem na posao ili se vraćam posle dugog napornog dana. Zima je. Užasno je hladno. Kad god se otvore vrata, tresemo se, zubi cvokoću. Kada se ponovo zatvore, još nam je gore u povišenoj temperaturi, tela tesno pribijenih. Na jedvite jade uspevam da držim otvorene oči. Spavam na nogama. Ako ne pazim, promašiću stanicu i probuditi se na kraju linije. Biću na pola puta do Ajove. Biće dva sata ujutro, a ja ću biti jedini na otvorenom peronu, trčkaraću tamo-amo da se zagrejem, najpre ću mrmljati u sebi, a zatim početi da vičem iz petnih žila:

"Kakav život! Kakav grad! Kakva zemlja!" One druge, psovke, ovde izostavljam. n

(Iz knjige eseja "Anđeli na žici
za veš", izdavač "Arhipelag",
prevod Vesna Roganović)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

ŽELITE LUKSUZAN, ALI NE PRETENCIOZAN HOTEL: Jako lep, uredan hotel koji odiše mirom, čeka vas u Hadabi, jednom od centara Šarm El Šeika