ČUDESNO "PUTOVANJE" BUĐANOVAČKOG JEVANĐELJA: Svetlana Tomin o izgubljenom svedočanstvu iz 1548. o prisustvu Srba u Sremu i pre Velike seobe

Jovanka Simić

19. 10. 2021. u 12:19

PROFESORKA Srednjovekovne književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Svetlana Tomin autorka je knjige "Gde je Buđanovačko jevanđelje?" koja, u poslednje vreme, predstavlja jedan od najintrigantnijih naslova u bogatoj i glasovitoj ediciji novosadske "Akademske knjige".

ЧУДЕСНО  ПУТОВАЊЕ БУЂАНОВАЧКОГ ЈЕВАНЂЕЉА: Светлана Томин о изгубљеном сведочанству из 1548. о присуству Срба у Срему и пре Велике сеобе

Izvod "od formi Crnojević, od složenija Makarijeva", Foto Arhiva

U ovoj knjizi profesorka Tomin bavi se sudbinom nestalog jevanđelja, rukopisa koji je 1548. godine u sremskom mestu Buđanovci prezviter Vuk prepisao sa Četvorojevanđelja, poslednje knjige štampane u najstarijoj južnoslovenskoj ćiriličnoj štampariji na Cetinju.

Ova štamparija radila je od 1493. do 1496.godine pod upravom jeromonaha Makarija i pokroviteljstvom Đurđa Crnojevića, vladara Zete.

U vezi sa prepisom prezvitera Vuka usledila je gotovo četvorovekovna tišina sve do 1937. godine. Prethodno je Jevanđelje prošlo čudesan put, promenivši nekoliko "vlasnika", a 1962. godine gubi mu se svaki trag sve do današnjih dana.Zahvaljujući profesorki Tomin, Jevanđelje iz Buđanovaca ponovo je aktuelno.

- Kao što nije pronađen nijedan list štampanog cetinjskog Četvorojevanđelja, ne zna se ni gde se danas nalazi Buđanovačko jevanđelje. Kao svedoci njegovog postojanja, međutim, ostali su zapisi Đorđa Sp. Radojičića (1905-1970) dugogodišnjeg profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i 27 fotografija tog prepisa koje je upravo profesor načinio - kaže autorka knjige upitnog naslova "Gde je Buđanovačko jevanđelje?"

Rukopis koji je prezviter Vuk prepisao 1548. godine u doba cara Sulejmana Velikog, veoma je važan za našu nacionalnu istoriju jer svedoči da su Srbi u Sremu bili sa Srbijom duhovno - verska celina i pre Velike seobe 1690. koju je sa Kosova i Metohije poveo patrijarh Arsenije Čarnojević.

- Malo je reći da je važan Buđanovački rukopis. On je prevažan jer na svom kraju ima zapis da je to izvod "od formi Crnojević, od složenija Makarijeva". Dakle, tu nam prezviter Vuk poručuje da je prepisivao sa štampanog cetinjskog Četvorojevanđelja. Tako je Buđanovačko jevanđelje postalo deo velike teme o broju štampanih knjiga (inkunabula) u štampariji Crnojevića - naglašava profesorka Tomin.

Beleška prof. Radojičića o Buđanovačkom jevanđe, Foto Arhivalju

Za postojanje Buđanovačkog jevanđelja saznalo se tek 1937.godine kada je na vrata profesora Radojičića, u to vreme upravnika odeljenja rukopisa i stare štampane knjige Narodne biblioteke u Beogradu, pokucao sveštenik Lazar Stanimirović iz sela Mirkovci kod Vinkovaca. Ponudio je Narodnoj biblioteci da kupi Buđanovačko jevanđelje.

Stanimirović je Radojičiću otkrio da je taj rukopis dobio od sakupljača istorijskih starina protojereja Mladena Ćirića iz Dopsina ali nije znao na koji je način Ćirić došao u posed tog važnog dokumenta. Narodna biblioteka u Beogradu, na žalost, nije imala sredstava za otkup Buđanovačkog jevanđelja koje joj je ponudio Stanimirović, ali je profesoru Radojičiću bilo savršeno jasno da je reč o važnom rukopisu.

- Nisam našao Jevanđelje iz Štamparije Crnojevića, već njegov prepis. Kao što je 1518. prepisan Oktoih (1 - 4 glasa), tako je 1548. načinjen prepis Četvorojevanđelja "ot formi Crnojevića, od složenija Makarijeva". Taj sam prepis imao vrlo kratko u rukama 23. oktobra 1937. godine. NJegov vlasnik mi je dopustio da ga samo površno razgledam. Uspeo sam da iz zapisa ispišem one rečenice koje čine njegovu glavnu sadržinu - naveo je u svojim beleškama prof. Radojičić uz napomenu da je vlasnik rukopisa "koji je sveštenik u jednom našem rodoljubivom selu, odanom veri i crkvi, nameravao da rukopisno Jevanđelje proda u inostranstvo".

Po svemu sudeći, Radojičić je uspeo da spreči taj naum Stanimirovića koji je naknadno bezuspešno pokušao da se o kupoprodaji dogovori sa istoričarem Aleksom Ivićem. Srećom, kupca je pronašao u Tomi Maksimoviću (1895 -1958), čuvenom direktoru uspešne Fabrike obuće "Bata" u Borovu i predsedniku Srpskog narodnog društva "Privrednik" u Zagrebu.

Smatrajući da tako važan rukopis pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Maksimović ga je otkupio i poklonio Gavrilu Dožiću, patrijarhu i vrhovnom poglavaru Srpske pravoslavne crkve (1938-1950), a prethodno Crnogorsko-primorskom mitropolitu(1920-1938) i Raško-prizrenskom mitropolitu (1911). Primopredaja poklona obavljena je tokom patrijarhove posete Vukovaru i Borovu, a o svom motivu da ga podari upravo patrijarhu, Maksimović je na donjoj margini Buđanovačkog jevanđelja napisao:

"U odanoj sinovskoj ljubavi poklanjam ovo starodrevno Jevanđelje patrijarhu srpskom gosp. dr Gavrilu kao istoriski dokument da su Srbi živeli u Sremu pod upravom beogradskog arhiepiskopa gosp. Longina i pre seobe Srba pod Čarnojevićem, a pod vladom velikog osvajača cara Sulejmana. Toma S. Maksimović, Borovo, uoči Aranđelovdana, 1939."

Posle upokojenja patrijarha 1950. nastao je sudski spor između porodice Dožić i Srpske pravoslavne crkve koji je okončan 1962. godine. Od tada do danas sudbina Buđanovačkog jevanđelja je - nepoznata.

- Knjiga "Gde je Buđanovačko jevanđelje?" nastala je iz namere da se ovaj rukopis pronađe. I za njega, kao i za tolike druge rukopise, sigurno važi izreka Habent sua fata libelli (Imaju knjige svoju sudbinu). Na narednim generacijama istraživača je da daju svoj doprinos - poručuje profesorka Tomin.

Narodni neprijatelj

SRPSKOG industrijalca Tomu Maksimovića iz Borova, koji je otkupio Buđanovačko jevanđelje i poklonio ga patrijarhu Dožiću, krasila je snažna rodoljubiva i humanistička crta. Započeo je kao radnik u čuvenoj Fabrici "Bata" ali se radom uzdigao do mesta direktora. Uoči Drugog svetskog rata iz ondašnje centrale "Bata" u Švajcarskoj pozvan je da sa porodicom dođe u tu zemlju i spase se iz NDH. On, ganut stradanjem srpskog naroda, odbija tu ponudu i odlazi u okupirani Beograd te postaje komesar za izbeglice u Nedićevoj vladi. Spasao je na stotine izbegličkih života. O tome su pisali Borislav Pekić, Dejan Medaković (i sam izbeglica) kao i arhitekta Peđa Ristić. Ali, posle rata na osnovu svedočenja tadašnjeg ambasadora u Francuskoj Marka Ristića, Toma je proglašen narodnim neprijateljem. Odslužio je pet godina robije. Imao je 63 godine kada se upokojio 1958. a rehabilitovan je 2008. godine.

Profesorka Svetlana Tomin, Foto Privatna arhiva

Foto Arhiva

Dragoceni doprinosi

KADA je reč o novosadsklim istoričarima književnosti, uz profesora Radojičića, i njegov kolega sa Filozofskog fakulteta Borivoje Marinković (1930-2012) dao je ogroman doprinos proučavanju stare štampane knjige kao autor bibliografije radova o našem ćiliričnom štamparstvu i štampanim knjigama 15,16. i 17. stoleća. Takođe Novosađanin Lazar Čurčić, knjigoljub i knjigohranitelj i jedni bibliotekar sa nacionalnom penzijom, autor je značajnih radova u vezi sa ilustracijama u Cetinjskom Oktoihu petoglasniku. Dragocen je i doprinos dr Jelke Ređep (1936-2014) čije knjige o Kosovskom boju i grofu Đorđu Brankoviću predstavljaju nezaobilaznu lektiru svakog ko se bude bavio ovim temama - naglašava profesorka Tomin.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)