ZAŠTITA SRPSKOG JEZIKA I ĆIRILICE: Konačno Zakon o srpskom jeziku i ćirilici

Prof. dr Miloš Kovačević, prof. dr Sreto Tanasić, prof. dr Aleksandar Milanović i prof. dr Veljko Brborić

21. 09. 2021. u 10:34

SKUPŠTINE Republike Srbije i Republike Srpske na Dan srpskog jedinstva usvojile su Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma.

ЗАШТИТА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ: Коначно Закон о српском језику и ћирилици

Prof. dr Miloš Kovačević/prof. dr Sreto Tanasić/ Foto Arhiva

Tek vaspostavljeni Dan srpskog jedinstva nije mogao imati simboličniji čin od usvajanja datog zakona. Srpsko jedinstvo potvrđeno je Zakonom koji na svojevrstan način potvrđuje i štiti jedinstvenost srpskog naroda. Ako jedinstven znači "koji je jednak, zajednički svima", odnosno "koji očituje jedinstvo, koji je ujedinjen" - onda Srbi nemaju ništa jedinstvenije, nemaju nijednu zajedničku ujediniteljsku karakteristiku koja se može meriti sa srpskim jezikom i ćiriličkim pismom. Što je i razumljivo, ako se zna da su srpski jezik i ćirilica temeljni srpski nacionalni kriterijumi.

Dugo je srpska nacionalno osvešćena intelektualna elita upućivala inicijative u vidu molbi, zahteva i prekora srpskim vladajućim strukturama da se srpski jezik i ćiriličko pismo nalaze u nikad težoj situaciji. Srpski jezik upotrebno je u najvećem broju slučajeva postao sinonim jezičkoj nekulturi, dok se status ćirilice iz dana u dan toliko urušavao da je ona upotrebno gotovo bila na izdisaju, čemu je najbolji pokazatelj činjenica da je ona svoju prevlast nad latinicom imala jedino na grobljima i u čituljama. Bila je, dakle, upotrebno najbliža mrtvima, pa nije ni čudo da je postala i kod Srba pismo na izdisaju.

Dr Aleksandar Milanović/ prof. dr Veljko Brborić/Foto P. Mitić/Tanjug

Apeli za zaštitu srpskog jezika i ćirilice nailazili su godinama kod srpskih izvršnih vlasti na zid ćutnje i ignorisanja. Neshvatanje u kakvom je statusu pokatkad su državni organi iskazivali i sarkastičnim komentarima da zakonski ćirilicu i ne treba štititi, nego samo treba "stimulisati i podsticati njenu upotrebu". "Stimulisati i podsticati" sve dok konačno ne izumre. Napravljene Izmene i dopune Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama završile su u fiokama Vlade i njenog Zakonodavnog odbora.

Zbog toga su "Večernje novosti" 2. marta 2021. godine otvorile u svom Kulturnom dodatku stranicu "Zašto država ne štiti ćirilicu". I od tada do sada svakog utorka imala tekst iz pera nekog od poznatih srpskih filologa i književnika: Dragana Hamovića, Miloša Kovačevića, Sreta Tanasića, Aleksandra Milanovića, Veljka Brborića, Matije Bećkovića, Boška Suvajdžića, Aleksandra Jovanovića, Nikole Malovića, Milovana Danojlića, Mira Vuksanovića, Gorana Petrovića, Radovana Belog Markovića, Viktora Savića, Jelice Stojanović, Milanke Babić, Ranka Pavlovića, Vesne Kapor, Anđelka Anušića, Ranka Risojevića, Zorane Opačić, Mihaila Šćepanovića, Vladimira Dimitrijevića, Dragana Lakićevića, Rajne Dragićević, Petra Pijanovića, Zorana Avramovića, Milana Ružića, Labuda Dragića, Vanje Stanišića. Nadamo se da nekoga zaboravili nismo. Toliko argumenata o neophodnosti zakonske zaštite ćirilice nikada nigde izneseno nije. I konačno su vladajuće strukture, verovatno zahvaljujući i tim argumentima, prekinule ćutnju i ignorisanje.

Foto/Ilustracija Tošo Borković

I, evo, usvojen je Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma. Bilo bi nekorektno ne reći da se samo njegovo donošenje, posle toliko dugog iščekivanja, mora smatrati vrlo pozitivnim. Posebno još ako se ima u vidu da je ovaj Zakon istovremeno usvojen i u Srbiji i u Srpskoj. I da on prvi put pri vladi kao stručno telo uvodi Savet za srpski jezik, koji će biti svojevrsna brana političkim delovanjima u oblasti srpskog jezika koja se ne zasnivaju na stručnim i naučnim kriterijumima. Tim zakonom se srpski jezik i ćirilica štite, međutim, samo u uskoshvaćenoj, komunistički određenoj i do dana današnjeg neizmenjenoj definiciji službene upotrebe jezika i pisma.

I to mu je najveći nedostatak. U tom delu su i najveća izneverena očekivanja svih pobornika zaštite ćirilice. Praktična upotreba ovog zakona vezana je samo za državne organe (od opštinskih do republičkih) i za društva i organizacije "sa većinskim učešćem javnog kapitala", što opet znači "državna". Očekivanja su bila da će ovaj zakon biti oslobođen nadležnosti Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, u kome su utkane temeljne komunističke postavke hrvatskog filološkog programa, kojih su se i sami Hrvati još pre 30 godina odrekli, ali ih Srbi čuvaju, očigledno se ne želeći osloboditi "hrvatskog" nadzora nad srpskom jezičkom politikom u provedbi srpskih pravnika i političara.

Zato ovaj Zakon treba shvatiti i prihvatiti kao prvi korak u zaštiti srpskog jezika i ćirilice. Kao svojevrsnu podsetnicu Srbima da bi bilo sramota da zakonom budu prisiljavani kako bi se očitovali kao Srbi. Zakon tako predstavlja kraj ubeđivanja s političarima da moraju da uvide koliko je značajna odbrana srpske kulturne ćiriličke baštine s jedne strane, a s druge strane predstavlja početak borbe u kojoj će usvajanje i primena ovog zakona inicirati promenu potpuno anahronog i suštinski antisrpskog i antiustavnog Zakona o službenom jeziku i pismima, iz 1991. godine. Osim toga, ne može postojati adekvatna zaštita srpskog jezika i ćirilice bez njihovog odgovarajućeg statusa u obrazovnom sistemu. A u deklaracijama usvojenim na Interkatedarskim srbističkim konferencijama u Tršiću donesene su tri deklaracije, koje predlažu i način poboljšanja tog statusa. Nadamo se da će usvajanje ovog zakona označiti i početak skore praktične primene tih deklaracija.

Prof. dr Miloš Kovačević, prof. dr Sreto Tanasić, prof. dr Aleksandar Milanović i prof. dr Veljko Brborić (lingvisti, autori Izmena i dopuna Zakona o jeziku i pismima iz 2017. godine, koje su, i po priznanju ministarke kulture i informisanja, poslužile kao osnova izrade ovog Zakona).

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)