SUSRET SA ISTORIJOM - LEKINA ZABLUDA I TRAGIČNA SUDBINA: Kako je SDBi na Rankovićevoj sahrani primenjivao metode zbog kojih je smenjen

Ivan Miladinović

26. 06. 2022. u 19:00

TE 1983. Savezni zavod za statistiku je saopštio da SFRJ ima 22.895.900 stanovnika, 163.700 više nego godinu ranije.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЛЕКИНА ЗАБЛУДА И  ТРАГИЧНА СУДБИНА: Како је СДБи на Ранковићевој сахрани примењивао методе због којих је смењен

Ranković u vreme moći, Foto Privatna arhiva

U Beogradu su uvedeni bonovi za ulje, prašak za veš i kafu, mimo preporuke Ustavnog suda da je ta odluka nelegalna. Banka za međunarodna poravnanja (BIS) pristala je da Jugoslaviji isplati kratkoročnu pozajmicu od 500 miliona dolara kako zemlja ne bi bankrotirala. U Zagrebu je preminuo Vladimir Bakarić, potpredsednik Predsedništva SFRJ i član Predsedništva CK SKJ, a njegov komšija sa Kaptola, zagrebački nadbiskup Franjo Kuharić proizveden u kardinala. Američki predsednik Ronald Regan objavljuje protivraketni program "Rat zvezda". Glavni urednik "Politike" Dragoljub Trailović prinuđen je na ostavku zbog "propusta u nekim člancima".

Eksplozija metana u novootvorenoj jami "Morava" Aleksinačkog rudnika uglja, 34 mrtvih, među kojima i ekspert iz Zapadne Nemačke.

Krajem prve polovine te 1983, 26. juna, na današnji dan, tačno pre 39 godina, takođe je bila nedelja. U Beogradu je osvanulo sunčano jutro. Bio je to uobičajen miran neradni dan.

Predveče će se osetiti jedino povećano uzbuđenje među navijačima Partizana. Crno-beli su postali prvaci Jugoslavije, a Zvezda je tek četvrta...

Negde predveče, ispred kuće na Dedinju, u kojoj je u to vreme živeo književnik Dobrica Ćosić, zaustavlja se automobil tamne boje. Domaćin je ispred kapije - očito je da je gost najavio dolazak.

Iz kola izlazi Aleksandar Ranković. Mlađi sin Slobodan, koji ga je dovezao, ostaje za volanom. Nekadašnji drugi čovek Jugoslavije odbija poziv velikog pisca da uđe u kuću.

Tihim glasom, gotovo šapatom mu kaže:

"Želim da ti poverim tajne koje u Jugoslaviji zna samo još jedan čovek. A neke znam samo ja. Sloba će da nas odveze u Draževac, tamo ću te odvesti na mesto gde nas niko ne može prisluškivati. Ostaćemo čitav dan, ispričaću ti stvari koje ti treba da znaš. Sedmog jula idem u Dubrovnik. Dotle treba da obavimo taj razgovor."

Dobrica se pravda da je tih dana previše zauzet, i moli čoveka koji je nekad vedrio i oblačio zemljom da taj razgovor obave po njegovom povratku iz Dubrovnika.

"Kada se vraćaš u Beograd?", pita.

"Krajem avgusta", usledio je kratak odgovor.

I zaista, Leka Ranković se vratio krajem avgusta. Ali u limenom sanduku. I odneo je u grob tajne koje je želeo da poveri Dobrici Ćosiću.

KADA je 18. avgusta sunce zašlo nad dubrovačkim Stradunom, Ranković je, sedeći u dvorištu stana, osetio bol u grudima, sličan onom koji je osetio sedamnaest godina ranije, u noći između 30. juna i 1. jula 1966. godine, uoči Brionskog plenuma, na kome je definitivno odstranjen iz političkog i javnog života. Bol je postajao sve jači. Počeo je da gubi svest. Supruga Slavka je pozvala Hitnu pomoć.

O tim poslednjim Lekinim trenucima Slavka je pričala autoru ovog teksta. "Lekar Hitne pomoći nije mogao da učini ništa što bi mu ponovo pokrenulo srce. Pulsa više nema, ne oseća se. Pokušava sa veštačkim disanjem, masažom srca, daje mu injekciju u venu. Stanje se ne menja. Pokušava sa davanjem injekcije direktno u srce. I to ostaje bez rezultata. Lekar ipak nastavlja sa veštačkim disanjem i masažom, ali sve je bez uspeha."

U prvim trenucima 19. avgusta 1983. godine bilo joj je jasno da je nepovratno izgubila Leku. NJegovo srce prestalo je da kuca u noći 19. avgusta, trideset minuta posle ponoći.

Tog istog dana prebačen je za Beograd.

Posle dužeg kolebanja, porodica je odlučila da pozove SUBNOR Beograd i Srbije.

Slobodan Emreković, sekretar srpske boračke organizacije, odmah je obavestio Predsedništvo CK SKJ. Sticajem okolnosti, na čelu najvišeg partijskog organa upravo tih dana je došao Dragoslav Draža Marković. On ništa ne prepušta slučaju i odmah saziva sastanak, kome su prisustvovali Dušan Čkrebić, predsednik CK SKS, Radiša Gačić, sekretar CK SKS, i general Nikola LJubičić, predsednik Predsedništva Srbije.

Dogovaraju se "za korektan odnos, za pogreb uz sve počasti koje Rankoviću sleduju i da u saopštenju o njegovoj smrti neće prećutati njegove zasluge, ali ni njegov sukob sa SKJ". Porodici je pružena pomoć prilikom prenošenja tela od Dubrovnika do Beograda i u organizaciji same sahrane. Za svaki slučaj, preduzete su sve mere da se spreči da jedan od govornika na oproštaju od pokojnika bude Vojkan Lukić, jedan od brionskih stradalnika. I naravno, zabranjeno je da se daju čitulje, izuzev porodici, i to samo jedna na dan sahrane. Slobodan Emreković, iz Saveza boraca, zadužen je da u ime vlasti sa porodicom dogovara detalje oko sahrane. Odlučeno je da ispraćaj bude 22. avgusta, a da u ime države i partije prisustvuju Branko Pešić, predsednik Skupštine Srbije, Velja Marković, član Predsedništva Srbije, Vukoje Bulatović, potpredsednik Izvršnog veća Skupštine Srbije, i Radoje Stefanović, predsednik Izvršnog veća Skupštine grada.

TAJ PONEDELJAK, 22. avgusta 1983. svakako će ući u istoriju glavnog grada po najvećoj neorganizovanoj i spontanoj sahrani. Sve ulice oko Novog groblja bile su zakrčene narodom. Na samom groblju ljudi su su se peli na drveće, spomenike... To je bio jedinstven slučaj da se na nečijoj sahrani čuju aplauzi i skandiranja - "Leka, Leka"... "Marko, Marko", "Heroj Leka", "Heroj Marko", "Živeo"... čuli su se zvižduci i negodovanje kada je u govorima pominjana njegova osuda na Brionskom plenumu.

U partijskim organima i Službi bezbednosti nastala je panika. Počelo se sa licitiranjem koliko je ljudi bilo na Novom groblju. Ivan Stambolić je preneo procenu Državne bezbednosti o čak 108.000 građana. Branko Pešić, koristeći svoja iskustva sa posetama na Zvezdinom stadionu, koji je mogao da primi 90.000 ljudi, tvrdio je da taj broj "ni na tri groblja ne može da stane". On je procenio da je broj okupljenih bio ispod 50.000. Savezni SUP je u informaciji od 2. septembra 1983. izvestio da je na sahrani bilo između 90.000 i 100.000 građana, među kojima dosta omladine, ali najviše onih srednje i starije dobi, veliki broj penzionisanih radnika organa unutrašnjih poslova, oficira i generala JNA, bivših rukovodilaca, lica sa odlikovanjima...

Predsedništvo CK SKJ je četiri puta na dnevnom redu imalo Rankovićevu sahranu (6. septembra, 4. i 14. oktobra, 22. novembra). Osnovni optužujući ton da je u pitanju srpski nacionalizam davali su članovi iz pokrajina (Slavko Veselinov, Petar Matić), iz Hrvatske (Dušan Dragosavac, Jure Bilić) i Bosne i Hercegovine (Branko Mikulić, Hamdija Pozderac, Nikola Stojanović). Ova grupa političara je i inače neprekidno širila strah od velikosrpskog hegemonizma.

Događaj na Rankovićevoj sahrani su iskoristili za napad na Gradski komitet SK Beograda za političku nebudnost i povlađivanje retrogradnim i nacionalističkim snagama. O atmosferi koja je vladala na sastancima najvišeg partijskog tela Dušan Čkrebić je zabeležio: "Na neki način i CK SK Srbije je dospeo na tapet. Diskusija u Predsedništvu CK SKJ bila je veoma oštra, a stanje napeto. Bio sam tada predsednik CK SK Srbije. SUP je javljao da je na sahrani bilo uzvika: 'Kad umre Koča, biće nas preko 300.000!' Nekako smo uspeli da razgovor spustimo na racionalnu i razumnu osnovu. Nismo se složili da je to naše povlađivanje nacionalizmu, ali da jeste neka vrsta oduška nezadovoljstvu koje vlada u zemlji i da tu treba tražiti stvarne razloge ovakvoj masovnosti."

PONAŠANJE Službe državne bezbednosti zaslužuje poseban osvrt. Zvanično objavljeni razlozi na Brionskom plenumu za likvidaciju Rankovića bili su prisluškivanje i otrgnutost službe bezbednosti svakoj društvenoj kontroli. I gle čuda - 17 godina kasnije, te iste službe su snimale ko je sve bio na njegovoj sahrani, izračunavaju koliko je ljudi na sahrani po kvadratnom metru, analiziraju socijalni sastav prisutnih... Mnogi su snimani u krupnom planu kako bi ih identifikovali i potom saslušavali.

Najveća ironija je da su bezbednjaci evidentirali svaki od 237 telegrama koji su poslati porodici, uredno prepisali svaki tekst saučešća. Na tom spisku su bili i pojedini najviši rukovodioce države i Partije!

Veljko Milatović, član Predsedništva CK SKJ, nekadašnji ambasador u Moskvi i Vašingtonu, morao je zvanično da se pravda rečima: "Poznavao sam Marka i radili smo svojevremeno zajedno." Niko nikada nije pitao niti je utvrđeno po čijem nalogu se to radilo i zašto.

I nad mrtvim Aleksandrom Rankovićem su primenjivane metode zbog kojih optužen i odstranjen iz političkog života. Nije li to samo još jedan u nizu dokaza da je Brionski plenum bio pun teorija zavere, nacionalističkih stereotipa... Policijske metode ponašanja u punom kapacitetu i dalje su bile prisutne posle njegove smene! Očito njegova sudbina je bila, poput naše srpske, zabludna i tragična.

O GRAĐANIMA I PORUKAMA

PREDSEDNIŠTVO CK SK Jugoslavije, Predsedništvo CK SK Srbije i Gradski komitet Beograda održali su više od deset sednica na kojima je razmatrano masovno prisustvo građana i političke poruke sa sahrane Leke Rankovića. Partijskom vrhu Jugoslavije bilo je lakše da okrivi starog neprijatelja, srpski nacionalizam, nego da uzroke krize potraži u posledicama svoje višegodišnje politike, nezadovoljstvu stanjem u zemlji, "rukovodećim ekipama", složenoj ekonomskoj situaciji - zemlja je bila pred bankrotom i, još više, događaji na Kosovu i Metohiji jer je u svesti mnogih bilo uverenje da je u njegovo vreme u južnoj pokrajini bilo bolje stanje.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

TRI DESTINACIJE - TRI FENOMENALNA XANADU HOTELA: Ni sa jednim nećete pogrešiti, koji god da bude vaš izbor za odmor