KOZAČKE AKROBACIJE ZADIVILE BEOGRAĐANE: Bivši vojnik Bele armije LJalja Zoljvanov postao je svetski čuven epizodni glumac

U MOČVARNOJ ravnici ispresecanoj dunavskim kanalima, na zapadu Bačke, pored leve obale Dunava, u pravcu Vukovara, nastala je mala ruska kolonija, zvana Nikolajevo.

Foto: "Vikipedija"

Prvi žitelji došli su 1921. godine. Ovo rusko selo dobilo je ime po Svetom Nikoli koji se krajem marta obeležavao kao letnja seoska slava. Taj dan bio je crveno slovo, svetinja za sve žitelje, svako domaćinstvo je pripremalo hranu i piće, pevalo se i igralo, išlo od kuće do kuće, do kasno u noć igrao se kazačok, svirala balalajka.

Žitelji Nikolajeva bili su Rusi koji su od kralja Aleksandra Karađorđevića dobili po par jutara zemlje, podigli male salaše, dovoljne da proizvedu hranu za svoja domaćinstva. To je uglavnom bilo povrće, nešto voća i malo žitarica. Višak proizvoda predavali su lokalnoj zemljoradničkoj zadruzi i ostvarivali skromnu zaradu. Prema kazivanju potomaka, u Nikolajevu je bilo oko 35 salaša sa pratećim objektima, pretežno od lakog materijala, drveta, pruća, šindre, trske. Nikolajevo je imalo oko 150 žitelja, kafanu, lokalni put. Pojedinci su se bavili i zanatima čije su veštine naučili još u Rusiji.  Oni koji su se bavili stočarstvom držali su uglavnom živinu, kao i vojvođanski paori.

Lokalnim samodoprinosom izgradili su most preko najvećeg kanala, koji dobi ime Dinar ćuprija, po novčanim prilozima odvajanim za njegovo podizanje. Preko te ćuprije vozili su konjskim zapregama robu u okolna mesta, snabdevali sirovinama obližnju kudeljaru, prodavali domaće proizvode. Krajem tridesetih godina objekti za stanovanje su renovirani, neki krovovi pokriveni crepom i selo je za to vreme bilo veoma lepo uređeno. Ali stigli su Drugi svetski rat i nove nedaće. Posle rata je u selu ostalo svega nekoliko domaćinstava, a poslednji su otišli sredinom šezdesetih godina kada je Dunav poplavio i oštetio preostale kuće. Stanovništvo se raselilo po drugim mestima, kako se ko mogao snaći. Tada je voda odnela i krst, simbol okupljanja. Jedini trag tog jedinstvenog sela Nikolajeva danas predstavljaju oronuli ostaci te Dinar ćuprije.

BIVŠI vojnik Bele armije Ljalja Zoljvanov je kao dvadesetogodišnjak došao u Mali Mokri Lug i  počeo da igra fudbal, ali nije bio tako uspešan kao njegov zemljak Učur Kuljdinov, pa je morao da radi dodatne poslove. Bio je rabadžija i kočijaš, ali velika ljubav prema konjima dovela ga je do cilja o kom je uvek maštao. Sa jednim zemljakom osnovao je Pansion za konje na Dušanovcu, gde su svoje plemenite ljubimce ostavljali ugledni bankari, trgovci, političari, koji nisu imali toliko znanja, strpljenja, verovatno ni vremena, da neguju svoje konje. Ljalja je imao sve to. Vlasnici grla bili su veoma zadovoljni i pansion je dobro radio sve do početka rata. U poslu mu je pomagao i njegov mlađi brat Bakulj, koji je došao iz Praga sa diplomom Poljoprivrednog fakulteta.

Tokom okupacije, nacistički šef vojne uprave Srbije - Franc Nojhauzen, koji je pre rata radio u Beogradu kao nemački predstavnik za privredu, i bio dobro upućen u sve što ga je zanimalo, čuo je za Ljalju Zoljvanova i poverio mu da održava njegove konje na Dedinju. Nije poznato kako je Ljalja posle rata izbegao kaznu zbog saradnje sa zloglasnim Nojhauzenom i okupatorima.  Zoljvanov je, zahvaljujući poznanstvu sa jednim američkim producentom, posle rata postao veoma uspešan epizodni glumac. Bio je idealan tumač likova Mongola i Kineza, glumio je u filmovima sa poznatim zvezdama kao što su Đina Lolobriđida, Džek Nikolson i mnogi drugi, a kod nas je igrao u filmu Soje Jovanović „Put oko sveta” sa Miodragom Petrovićem Čkaljom.

Braća Zoljvanov  živela su u Ulici Đure Đakovića na Dorćolu. Ljalja je često posećivao Hipodrom, nije poznato da li je imao i neko zaduženje. Umro je 1978. godine u Zrenjaninu. Njegov mlađi brat Bakulj, radio je na poljoprivrednom dobru u Pančevačkom ritu. Preminuo je 1971. godine, a sahranjen je na Ruskom groblju u Beogradu.

MEĐU ruskim izbeglicama je i oko 5.000 Kozaka, koji su formirali svoja udruženja i birali vrhovnog poglavicu - atamana. Neka udruženja su nastajala i po teritorijalnoj osnovi, kubanska, donska, terska, a bilo je i mešovitih. Formirano više od stotinu kozačkih zajednica, najviše u Beogradu, Vojvodini i Šumadiji. Sve su bile potčinjene glavnim vođama u Beogradu.

Kao i ostale izbeglice, i Kozaci su u potrazi za boljim poslom odlazili u razvijenije zemlje, naročito Francusku i Belgiju, a najveći talas iseljenja od nekoliko stotina Kozaka registrovan je u maju 1929. u latinoameričku državu Peru.

Kozaci su u Srbiji zapamćeni po svojim priredbama i takmičenju u konjičkim sportovima - džigitovkama, gde su uz muziku i nacionalne pesme izvodili veoma vešte akrobacije i egzibicije, koje su privlačile veliku pažnju ne samo ruskih izbeglica nego i lokalnog stanovništva. Na igralištu kluba SOKO u Košutnjaku kod Hajdučke česme, 1928. godine, održane su velike kozačke igre i trke. Beogradska štampa piše da su zbog velikog interesovanja uvedena dva voza da bi se organizovao prevoz zainteresovanih učesnikai posetilaca.

Džigitovke su održavane i u vreme kozačkih slava, a na stadionu Jugoslavije 1933. godine, dva dana su održavana ova takmičenja. Na ovim svečanim takmičenjima unapređivani su kozaci u nove činove, uz obavezne crkvene obrede i horsko pevanje.

KOZAČKE igre održavane su često, na Hipodromu u Beogradu, Šapcu i drugim mestima. Na Carevoj ćupriji 10. avgusta 1924. godine u organizaciji Kubanskog saveza Kozaka održane su konjske trke i akrobacije, kao i „vratolomna kozačka džigitovka”.

U najavi je istaknuto da je džigitovka lepo primljena u celoj Evropi, naročito u Italiji gde je trkama prisustvovao i kralj Emanuel. Organizovana je i nagradna igra „za najlepše dame na trkalištu” a birali su ih kozaci tako što bi u brzom trku pored tribina najlepšoj dami bacali ukrasne brojeve. Pet najlepših dama dobilo je po jedan broj, a onom Kozaku koji je prvi stigao na cilj pripala je prva nagrada i tako do pete. Dame su u toj tački imale zadatak da privuku publiku i takmičenje učine uzbudljivim. Dan je završen kozačkim igrama i zabavom koja je ušla u duboku noć. Zbog velikog interesovanja bio je povećan broj tramvajskih polazaka ka Topčideru i uveden specijalni voz sa Železničke stanice, a ceo prihod bio je namenjen „u korist invalida i ruskih studenata”.

Dobrotvorne Konjičke trke organizovane su 1922. u više gradova, a onima u Beogradu prisustvovao je kralj Aleksandar, što dovoljno govori o tome koliko su bile popularne. Organizovane su i narednih godina i bile su izuzetno popularne i veoma posećene. Na ovakvim događajima mogla su da se prikupe ozbiljnija sredstva, za invalide i siromašne bez redovnih primanja.

Dobrotvorne priloge organizovala su Kolo srpskih sestara „Knjeginja Ljubica” i druga kulturna društva, kao i uticajni pojedinci. Kako piše „Politika“  u broju od 2. marta 1923, pod pokroviteljstvom gospođe Pašić, u sali „Kasina” održan je Kozački koncert pod upravom kompozitora Sokolova, a ceo prihod namenjen je ruskim i srpskim invalidima.

SUTRA: SPOMENIK  RUSKE I SRPSKE KULTURE

Preporučujemo

Feljton

0 0

RUSKI GENERALI SU POSTAJALI OBUĆARI: Uputili su se u neizvesnost, da bi opstali i sačuvali živote

21. 03. 2024. u 18:00

Svet

1 11

SMRT ZA SMRT! Medvedev poručio teroristima i nalogodavcima da ih čeka strašna sudbina (VIDEO)

22. 03. 2024. u 20:57

Feljton

0 3

FELjTON - INFORMBIRO DONOSI NOVE NEDAĆE RUSIMA: Dva brata Petar i Nikolaj Serbov sreli su se ponovo kada je stigla Crvena armija

20. 03. 2024. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - RUSI GRADITELjI MODERNE SRBIJE: Ruski arhitekti su akademizam kombinovali sa srpsko- -vizantijskim stilom

19. 03. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije