POSLE 90. POLOVINA OBOLI OD DEMENCIJE: Lekaru se javljaju u razvijenim fazama bolesti, kada je već kasno

J. Ž. SKENDERIJA

22. 09. 2022. u 17:47

NA svakih pet godina života broj obolelih od demencije se udvostručuje. U najvećem riziku su žene starije od 65 leta, a sa godinama su i veće šanse da se oboli. Posle 60. oko pet odsto osoba boluje od nekog oblika demencije, a posle 90. čak polovina.

ПОСЛЕ 90. ПОЛОВИНА ОБОЛИ ОД ДЕМЕНЦИЈЕ: Лекару се јављају у развијеним фазама болести, када је већ касно

Za primanja seniora primenjuje se švajcarska formula, Foto M. Anđela

Docent dr Smiljana Kostić sa Vojnomedicinske akademije objašnjava da demencija nije jedna bolest, ona je sindrom koji podrazumeva gubitak mentalnih i intelektualnih kapaciteta obolelog, koji je dovoljno jak da dovede do poteškoća u radnom i socijalnom funkcionisanju, a rezultat je hronične bolesti mozga.

- Alchajmerova demencija je najčešća i čini gotovo 70 procenata svih demencija, zatim sledi vaskularna, sa Levijevim telima, frontotemporalna. Simtomi su u početku diskretni i teško primetni. Obolele osobe često pribegavaju i nekim kompenzatornim strategijama kako bi sebi olakšali i nadomestili probleme, a neretko nalaze izgovore i opravdanja - kaže doktorka.

Prve simptome, tvrdi dr Kostić, obično primete oni koji žive sa obolelima, ponekad su i sami pacijenti svesni da njihovo kognitivno funkcionisanje nije isto kao pre i sami potraže pomoć lekara. Veoma čest scenario u našem okruženju je da se osobe sa demencijom obraćaju lekarima u razvijenim fazama bolesti, kada su simptomi vrlo očigledni i kada je bolest odmakla.

- Krive su zablude koje su, nažalost, još uvek prisutne, da je kognitivno oštećenje u starijim godinama nešto "normalno", da to nije bolest. Najčešće počinje poremećajem pamćenja, a zaboravljanje se odnosi na događaje i informacije iz skorije prošlosti. Pacijenti ne mogu da se sete događaja, razgovora, dogovora koji su se desili nekoliko sati ili dana ranije. Zaboravljaju gde su ostavili stvari, postavljaju često ista pitanja, zaboravljaju lica, imena ljudi koje su nekada poznavali, gube sposobnost učenja novih sadržaja, a vremenom se postepeno gubi i ranije stečeno pamćenje i znanje - objašnjava naša sagovornica.

Kasnije bivaju pogođene ostale funkcije kao što su orijentacija u vremenu i prostoru, govor, sposobnost planiranja, logičkog mišljenja, shvatanja, opažanja, pažnje, spretnosti, volje. Javljaju se i promene u ponašanju, apatija, nezainteresovanost, depresija, sumnjičavost, agresivnost, anksioznost.

Pacijenti imaju problem i da razumeju tuđi govor, što dovodi do poteškoća u komunikaciji, a onda dolazi do nesigurnosti, nezadovoljstva, agresije i povlačenja bolesnika.

Ono što je zajedničko svim demencijama i što bi trebalo da pobudi sumnju bližnjih je pad funkcionalnosti u svakodnevnom životu, koji predstavlja značajnu promenu u odnosu na raniji period. Najpre se javljaju problemi u nalaženju reči, orijentaciji u vremenu (dan, datum), nesnalaženje oko finansija, administrativnih poslova, kompleksnijih zadataka.
Zatim počinju problemi sa kuvanjem, oblačenjem, kućnim poslovima. U stadijumu teške demencije, obolela osoba ne prepoznaje druge, čak ni bliske srodnike, a govor i pamćenje su teško narušeni. U ovoj fazi je moguća i pojava epileptičnih napada, problemi sa gutanjem i neophodan im je stalni nadzor i pomoć oko svih rutinskih radnji.

VOLONTERSKI POMAŽU PORODICI

Udruženje "Amiti" u saradnji sa Srpskim udruženjem za Alchajmerovu bolest, već drugu godinu pilotira uslugu Dnevnog boravka za obolele od demencije i Savetovališta za srodnike koji o njima brinu.

- Prvo smo to radili projektno uz podršku Ministarstva za brigu o porodici, pa u okviru projekta Vlade Švajcarske, a sada potpuno volonterski. Okupljamo korisnike i srodnike jednom nedeljno po tri sata, a za to vreme oboleli uživaju u aktivnostima prilagođenim svakom ponaosob - kaže Satarić. - Srodnici za to vreme razmenjuju iskustva, savetuju se sa socijalnim radnikom ili lekarom ili jednostavno završavaju neke svoje druge poslove. Čekamo da nadležni u Beogradu prepoznaju potrebu za ovakvim uslugama u zajednici i da ih razvijaju.

Uzrok bolesti, nažalost, nije poznat, pretpostavlja se da je odgovorno više udruženih faktora. Od Alchajmerove bolesti može da oboli svako, retke su čiste nasledne.

Faktori rizika su starost, prisustvo određenih genskih sklonosti koje ne dovode nužno do obolevanja, ali predstavljaju dodatni rizik za osobu koja je nosilac, hipertenzija, insulinska rezistencija, dijabetes, pušenje, poremećaji srčanog ritma, povišen homocistein, gojaznost. Ove faktore je iznedrio savremeni način života čoveka, manjak kretanja, fizičke aktivnosti, loše navike u ishrani, stres. Ako su obolela oba roditelja, rizik potomaka da će oboleti je 10 puta veći. U povećanom riziku od obolevanja su osobe ženskog pola, sa nižim obrazovanjem, oni sa prethodnim povredama glave, ispoljavanjem depresije posle 50. godine života, konzumiranje alkohola, izloženost dejstvu toksina.

- Neke se stvari polako kreću nabolje, bar kada je reč o gradovima u našoj zemlji - kaže dr Kostić. - Sve više se govori o merama prevencije, o simptomima, uzrocima, problemima koje ova bolesti donosi ne samo pojedncu već čitavoj porodici i društvu.

Nadežda Satarić iz Udruženja "Snaga prijateljstva - Amiti" navodi da su u najvećem broju slučajeva, neformalni negovatelji obolelih od demencije žene, u 80 odsto slučajeva su to supruge, kćerke, snahe, unuke. Međutim, sve češće i muškarci se uključuju u brigu o obolelima, ali to nije dovoljno. Potrebna je još veća preraspodela poslova unutar porodice, između muškarca i žene sa jedne strane, a sa druge, porodice i društva.

LEČENJE POČETI ŠTO RANIJE

Efikasnost raspoložive terapije je veća ukoliko se lečenje započne u ranijem stadijumu. Rana dijagnoza je važna i zbog toga što omogućava pacijentu da, dok je još uvek kompetentan, odluči o tome kako želi da živi dalje, reši neke pravne i finansijske poslove. Bitno je na vreme porodici staviti do znanja o kakvoj se bolesti radi i pomoći joj da razume, prihvati, preduzme određene korake.

- Prosečna starost žena koje neguju obolele je 54 godine, ali često su one starije od 65 godina i ne mogu fizički da izdrže poslove koje moraju da rade. Negovanje obolelih je ne samo fizički, nego i emotivno naporno, a i vremenom i ekonomski iscrpljujuće. Negovanje je teže, nego kada se radi o osobi sa fizičkom bolešću. Kada neko iz familije dugo vodi brigu o svojoj dragoj osobi, vremenom se često i sam razboli - ističe Satarić.

Ona naglašava da su negovatelji dva do tri puta skloniji da postanu depresivni, od drugih ljudi i dugo ostaju depresivni posle smrti osobe o kojoj su brinuli. Kod žena koje neguju svoje bližnje, često se javlja visok krvni pritisak, kao i nivo masti u krvi, a osobe koje imaju problem sa kontrolom besa razvijaju strategiju izbegavanja, odnosno sveukupno se povećava rizik za razvoj kardiovaskularnih bolesti.

Problemi su i ukoliko su negovatelji zaposleni, ne mogu da dobiju više od sedam dana bolovanja u toku godine za negu odraslog bolesnog člana porodice, ne mogu da dobiju mogućnost da rade od kuće niti skraćeno radno vreme.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

KIŠA JE PADALA NA KRSTOVDAN: Šta to znači po narodnim verovanjima