Slučaj Martinović budi Srbiju

Dragana Matović

24. 09. 2019. u 19:03

Случај Мартиновић буди Србију

Svi su okretali glavu na upozorenja Dobrice Ćosića

Problem na Kosovu eskalirao je 1985. godine, dugogodišnjim gomilanjem nezadovoljstva i slučajem kada su albanski separatisti sramno povredili i ponizili Đorđa Martinovića u Gnjilanu

DO sredine 1985. kosovsko pitanje nije bilo tema na kojoj su se aktivnije angažovali srpski intelektualci. Bilo je tek sporadičnih slučajeva. Zajedno sa pristupnom besedom SANU Dobrice Ćosića, pesma "Triptihon" Tanasija Mladenovića bio je najvažniji dokaz narastanja nacionalizma u Srbiji. Partijski cenzori su pesmu, u kojoj se direktno aludira na probleme sa kojima su se Srbi suočavali u SAP Kosovo, osudili kao nacionalističku.

Ipak, nezadovoljstvo zbog stanja na Kosovu je kod srpskih intelektualaca tinjalo još od Ćosićevog neuspelog pokušaja da na plenumu CK SK Srbije otvori kosovsko pitanje 1968. godine. Međutim, osim Mladenovićeve kritike zavijene u pesničke metafore, nije bilo drugih pokušaja da se ovo pitanje u javnosti pokrene.

POKRAJINSKI funkcioneri oštro su reagovali na objavljivanje knjiga "Kontrarevolucija na Kosovu" Muhameda Kešetovića, "Autonomaštvo i separatizam na Kosovu" i "Stranputice Hajredina Hodže" Ilije Vukovića i "Imena u dečanskim hrisovuljama" Milice Grković, kojom su pobijane albanske teze o njihovoj autohtonosti na Kosovu, kao i na radove Pavla Ivića na polju lingvistike. Konačno, Dimitrije Bogdanović je 1985. objavio "Knjigu o Kosovu", u kojoj je pišući o Kosovu i sukobima između Srba i Albanaca u dugom periodu od srednjeg veka pa do aktuelnih događaja želeo da, kako je govorio, "prati genezu savremenih problema".

Značajan trenutak u razvoju kosovskog pitanja bio je i "Apel za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu" koji je u maju 1982. uputila grupa od 21 monaha i sveštenika SPC. Bio je to prvi pokušaj da se na kosovsko pitanje utiče van Centralnog komiteta. Među potpisnicima su bili Atanasije Jevtić i Amfilohije Radović.

VEĆINA intelektualaca je ćutala. Čini se da nije postojala jasna ideja kako rešiti probleme na Kosovu. Dobrica Ćosić je 2. aprila 1981. u dnevničkim beleškama zapisao: "Ako nismo spremni da ponovo oslobađamo Kosovo, a nismo spremni, treba ga podeliti sa Albanijom. Uzeti srpske krajeve i manastire, a Albancima prepustiti ono što je postalo albansko. Inače, ući ćemo u permanentni rat sa Albancima, koji ne možemo dobiti." Ideja je imala zagovornike i među Albancima. Jedan od njih bio je Redžep Ćosija.

Veliki deo srpskih intelektualaca je tokom prve polovine osamdesetih makar prećutno podržavao pokušaje da se izmene ustavni odnosi u Srbiji. Dominantni stav srpskih intelektualaca izrazio je Antonije Isaković u govoru pred akademicima SANU 1984. godine. On se založio da pokrajine ostanu autonomne, ali da više ne budu federalna kategorija.

DRUGAČIJI stav od većine prema kosovskom pitanju imalo je opoziciono "levo krilo", prvenstveno Milovan Đilas i Mihailo Mihajlov. Đilas je smatrao da je u pokrajini bio "legalizovan nacionalizam funkcionera Albanaca, a oni su, potvrđujući se kao nacionalni, omogućili razmah albanskog staljinističkog nacionalizma i prodor uticaja Albanije". Mihajlov je smatrao da Kosovo, odnosno Albance u Jugoslaviji zadržava samo svest o karakteru Enver Hodžine Albanije. Tvrdio je da "sve dok je Jugoslavija slobodnija od Albanije, nikakav iredentistički pokret ne može zahvatiti široke albanske mase na Kosovu".

Čini se da niko među intelektualcima nije isprva razumeo koliko je situacija zaista teška. Demonstracije na Kosovu su većinom videli kao simptom krize režima. Tek su eskalacija problema na Kosovu tokom 1985, zbog slučaj Martinović usmerili pažnju kritičkih intelektualaca ka pokrajini.

GNjILANAC Đorđe Martinović je postao metafora stravičnog mučenja Srba na KiM u režiji albanskih separatista, koji su monstruoznim činom nabijanja flaše u analni otvor poslali poruku šta žele od srpske pokrajine. O ovom zločinu posle koga je usledilo još masovnije iseljavanje Srba, pisala je svetska i jugoslovenska štampa.

Prema nekim izvorima, tada moćni Stane Dolanc, ministar Unutrašnjih poslova Jugoslavije i šef KOS-a, bojeći se da Srbi na Kosovu ne dignu ustanak, činio je sve da zločin ne bude pripisan Albancima i bude potpuno drugačije predstavljen javnosti. Uz pomoć Brozovih generala, tok istrage je krenuo u drugom pravcu. Mnogi iskazi i dokazi zločina su falsifikovani, a javnost je obaveštena da je Martinović navodno priznao da se sam povredio. Očigledno je bilo da je reč o zaveri države protiv malog čoveka i da se od užasnog stradanja pravi lakrdija.

POSLEDICE slučaja Martinović su bile dalekosežne.Zataškavanje, ćutanje, pritisci, umešanost službi bezbednosti i političara, i konačno, nesposobnost nadležnih da slučaj reše u razumnom roku načinila je od njega snažno oruđe za kritičare režima.

Pod utiskom slučaja, Dobrica Ćosić je u dnevniku zapisao da mora da se "bori za taj mučenički srpski narod i da zastupa njegovu istinu i pravdu. On je, u oktobru 1985. sa Dimitrijem Bogdanovićem, a u ime Odbora za zaštitu slobode misli i izražavanja napisao apel Skupštini SFRJ i Skupštini SR Srbije. Opisujući situaciju na Kosovu napisali su: "Metode su ostale iste: na starom kolju su nove glave.

Novi Đakon Avakum zove se Đorđe Martinović, a Majka Jugovića - Danica Milinčić." "Slučaj Đorđa Martinovića postaje slučaj celog srpskog naroda na Kosovu. Sličnog zločina teško da ima, ali da se sakrije, takvog slučaja sigurno nema." Slučaj Martinović je podstakao već prisutno uverenje u delu srpske javnosti da je na delu antisrpska zavera.

SLIKAR Mića Popović 1986. godine je naslikao sliku "1. maj 1985". Inspirisan slikom "Mučeništvo sv. Vartolomeja" Hosea de Rivere iz sedamnaestog veka, prikazao je Martinovića na krstu koji podižu Albanci, prepoznatljivi po svojim belim kapama. U podnožju krsta se nalazi flaša preteći uperena ka Martinovićevom međunožju, dok policajac, koji simbolizuje saučesništvo režima, mirno posmatra raspinjanje srpskog Hrista. Pesnik Milan Komnenić u zbirci pesama "Izgon", čija je centralna tema fenomen egzodusa, napisao je stihove: "I dok Srbiju raspinju boce/ubioci kriju ubioce".

U srpskom društvu je vladalo uverenje da je nad Martinovićem izvršen strahovit, etnički motivisan zločin, sa neodoljivom asocijacijama na osmanlijska vremena nabijanja na kolac, dokaz genocida koji je antisrpski nastrojen režim pokušao da prikrije.

Angažovanje intelektualaca na slučaju Martinović i pružanje podrške Srbima sa Kosova i Metohije uticalo da dođe do međusobnog "prepoznavanja" naroda masa i intelektualaca.


SIMBOL ALBANSKOG ŠOVINIZMA

IME Đorđa Martinovića je postalo simbol stradanja Srba na Kosovu. Brana Crnčević je izjavio da je njegovo stradanje bilo "Jasenovac za jednog čoveka". Govoreći o slici Miće Popovića, Ćosić je isticao simboličku važnost stradanja Đorđa Martinovića: "Srpski seljak kome na njegovoj sopstvenoj njivi, za vreme setve pasulja, susedi Albanci kroz čmar zarivaju razbijenu flašu do podrebarnog predela, cepajući mu pritom debelo crevo, treba da postane simbol albanskog i islamskog šovinizma". Pesnik Stevan Raičković stradanju Martinovića je posvetio pesme "Krvava brazda" i "Kapija Šumadije" u zbirci koju je naslovio: "Suvišna pesma. Devet fragmenata o genocidu sa predgovorom i komentarima."



Pratite nas i putem iOS i android aplikacije