Političari i studenti, dijalog gluvih

Ivan Miladinović i Rade Dragović

07. 06. 2018. u 19:24

Politika je počela da se useljava tamo gde je dotad nije bilo - u učionice, trgovine, na ulice... U glavama običnih, "malih" ljudi počele su da se roje misli koje je im do tada nisu padale na pamet

Политичари и студенти, дијалог глувих

Stalno zasedanje na Pravnom fakultetu / Foto Iz knjige "1968. tajna i opomena"

IZ Studentskog grada, žarišta pobune, protesti se sele na fakltete koje su matični studenti okupirali i tu formirali posebne akcione odbore. Politika je tog juna počela da se useljava tamo gde je ranije nije bilo - u učionice, ali i u trgovine, uopšte, u glave takozvanih malih ljudi.

- Gospode, po novinama se piše ono što do juče nisi smeo da pomisliš ni u nužniku! - zapavio je prodavac u piljarnici na skveru kod Studenskog grada.

Najteže je bilo gradskim rukovodiocima Veljku Vlahoviću, Simeonu Zatezalu, Branku Pešiću, Aleksandru Bakočeviću... Oni su bili prvi na udaru, jer nezadovoljni studenti su svoj bes, zbog poniženja i dobijenih batina kod podvožnjaka, iskaljivali na gradskim ocima.

Vaspitanje je učinilo svoje. Tada se još znalo, ali i stvarno osećalo, koji se autoriteti mogu dovoditi u pitanje, a koji su neprikosnoveni.

NA ZBORU studenata, profesora i osoblja Više tehničko-mašinske škole u Zemunu, jedan profesor predložio je zaključak koji je zdušno prihvaćen:

- Zašto Branko Pešić ima vile i kola i primanja od 800.000 dinara, a ima ljudi koji danas nemaju ručak? Zar tako nešto treba dozvoliti u socijalizmu?!

Nekoliko dana docnije, odgovarajući na pitanja odbornika u Gradskoj skupštini, gradonačelnik Pešić se uzbuđeno branio:

- Moram da kažem da sam spreman da svakom pogledam pravo u oči. Pripisuju mi da imam četiri vile. To je besmislena laž. Dva puta mi je nuđen stan, ali i danas stanujem tamo gde sam se rodio. U životu nisam primio ni dinar honorara sem plate. Nemam žiro račun ni vikend-kuću. Pripisuje mi se da sam mnogo učinio za svog brata. On je poginuo 1944. Putujući u inostranstvo, dobijao sam dnevnice, ali vraćajući se iz Bugarske vratio sam šezdeset i nešto dolara SSRN, koji me je poslao. Za auto koji imam nuđeno mi je, na osnovu privilegija koje mi pripadaju, da ga kupim za milion i trista dinara jeftinije nego što stvarno košta. Odbio sam i to.

UPRAVO zbog otvorenosti i široke demokratičnosti studentskog pokreta, stalno je u vrhovima vlasti tinjala sumnja u ideološku orijentaciju studenata.

PRINOŠENJE JARCA NA ŽRTVU NE SKRIVAJUĆI ljutnju, Dragoslav Draža Marković u "Dnevniku" beleži: "S naše strane čine se ustupci. Miloš Minić javno osuđuje miliciju. Studenti drže govore protiv milicije i vlasti. Traže smenjivanje odgovornih. Na svaku koncesiju novi zahtevi... Sedmog juna održana je sednica Predsedništva IK CK Srbije na koju smo pozvani i Miloš, Đurica, Baja i ja. Pera je hteo da se odluči o neprihvatanju apriori odgovornosti milicije, ili nekog drugog, za protekle događaje (M. Minić, Mirko Popović, S. Doronjski bili su skloni da 'prinesu jarca na žrtvu')."

Tako je Latinka Perović, govoreći studentima Mašinskog fakulteta, stavila naglasak na pokušaje nesocijalističkih snaga da zavedu našu mladež. Na pitanje studenata koje su to snage, drugarica Perović je odvratila:

- Tvrdim da ih ima! Sami ste iz svojih redova izbacili prođilasovske elemente! Ali, drugovi moji dragi, ima i pokušaja aktiviziranja snaga osuđenih na Brionskom plenumu. Vaš akciono-politički program imaće najbolje dejstvo ako izolujete razne đilasovce i rankovićevce. Kod koga bi najpre trebalo očekivati nemir, nezadovoljstvo i nemirenje s postojećim poretkom stvari nego kod mladih, kod onih koji svemu prilaze čista srca, koji su tek na putu da zakorače u život?

UZROKE revolta možda je najbolje objasnio profesor Mihailo Đurić, obraćajući se svojim studentima na Pravnom fakultetu:

- Svet u kome živimo daleko je od toga da bude onakav kakav bismo hteli, i gotovo da nimalo ne liči na svet kakav bismo mogli da prigrlimo kao svoj. To što se stvara oko nas, taj moćni društveni aparat, ta učmala i licemerna društvena sredina koja nas tišti i pritiska, sve to daleko zaostaje za Marksovom humanističkom vizijom ljudske zajednice...

Takoreći to isto, u svojim zaključcima, ističu i studenti Više tehničke škole: ne traže studenti parče govedine više i da im se okreči menza, već traže renesansu čitavog društva.

I OPET profesor Đurić:

- Kod nas je u modi isticanje dostojanstva, ali se ono na drugoj strani nimalo ne poštuje... Kao da postoje oni koji su bogomdani, koji su pozvani da reše svaku situaciju. Ispostavlja se da su oni sasvim nesposobni... Izvesno je da će se naneti mnoge rane, ali ruka koja ranu izaziva, ona je i leči.

Ma koliko bilo neobično, a za ondašnje prilike čak i neverovatno, političari su, ipak, morali da pristanu na ravnopravan dijalog sa studentima. Za pregovaračkim stolom našli su se, s jedne strane, Petar Stambolić, Miloš Minić i Mirko Popović, a sa druge rektor Dragiša Ivanović, prorektori Bunuševac i Gligorijević, zatim Milan Ignjatović ispred Univerzitetskog komiteta, i studenti Petar Ignjatović i Vladimir Gligorov. Ali bio je to "dijalog gluvih".

UPOREDO je tekao sastanak komisija Akcionog odbora studenata i Izvršnog veća Srbije. Trebalo je utvrditi krivicu za događaje kod podvožnjaka. Iscrpljujuće natezanje je trajalo punih jedanaest časova - ali nije se maklo od početka.

Izveštaji predstavnika milicije i studenata kao da su govorili o dva potpuno različita događaja.

LJudi iz SUP-a odbijali su svaku, pa i najmanju krivicu. Zato je odlučeno da članovi studentske komisije sa veštacima za sudsku medicinu i sa inspektorima SUP-a posete povređene studente i utvrde težinu njihovih povreda i kako su ih zadobili.

U zemunskoj bolnici ležala su trojica teško povređenih studenata. Milanko Stanić je bio premlaćen po celom telu milicijskim palicama i znatno mu je oslabljen vid. Zlatku Loziću su metkom iz revolvera povređena oba kolena. Jovan Papazov dobio je niz povreda od udaraca palicom i tešku povredu u predelu bubrega. Radnik Dragutin Savić, koji se zatekao u studentskoj koloni, bio je pogođen metkom u desni sedalni deo.

Iz priča povređenih, studentska komisija je zaključila da su uveče 2. juna 1968. godine milicionari prvi počeli da bacaju kamenje, a potom i da pucaju, i da su 3. juna, bez ikakvog povoda, počeli brutalni obračun sa studentima.

Te noći, 2. juna, ranjena je i jedna saradnica "Studenta". U prvom vanrednom broju objavljena je i ta informacija. I desila se prva, bar zvanična izdaja. Koleginica je informaciju demantovala i posle nekoliko dana, kada je zalečila ranu, zaposlila se u Tanjugu, gde će ostvariti zavidnu karijeru i biti dopisnik iz Južne Amerike.

Tih dana predsednik Skupštine SR Srbije Miloš Minić pokušavao je da ispuni obećanje dato studentima - da će krivci za batinanje kod podvožnjaka biti pozvani na odgovornost. Ali čim je Minić pokušao da tu stvar stavi na dnevni red, sekretari unutrašnjih poslova Bugarčić, Zečević i Stijačić zapretili su ostavkama. No, pretnje ostavkama nisu proistekle zbog griže savesti i osećanja odgovornosti, već iz protesta - zašto Minić uopšte otvara to pitanje.

Iz dnevnih zabeležaka Draže Markovića vidi se da je, tih dana, i on bio vrlo nezadovoljan držanjem svog prijatelja Miloša Minića:

"M. Minić se eksponirao kao čovek tolerancije, razumevanja, širine i demokratske, progresivne orijentacije. On je dozvolio da jedan student citira NJegoševe stihove: 'Kome snaga leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom' - da celo srpsko rukovodstvo time okvalifikuje (izuzev M. Minića)..."


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije