Kad radnici sami kupe fabriku

PRIŽELjKIVALI su mnogi, ali je to u poslednjem ciklusu privatizacija u Rasinskom okrugu uspelo samo radnicima PPT "Armature" AD u Aleksandrovcu. Kažu, zavrnuli su rukave, rizikovali, pomolili se, počeli da štede i da vredno posluju, da bi na kraju sami kupili fabriku u kojoj danas radi 500 radnika!

Ukupno 384 zaposlena deo su konzorcijuma koji je 20. januara 2016. godine postao vlasnik ove uspešne firme. Na portirnici nas tako dočekuju - vlasnici preduzeća. Rame uz rame sa rukovodiocima, vlasnici su i u pogonima Kovačnice, Mašinske obrade i Galvanizacije, u radnim odelima. Upravljaju mašinama, voze viljuškare. Fabrika je postala njihova druga kuća.

Nije takav scenario mogao da se pretpostavi kada je omalena fabrika usred bogatog vinogorja Župe otvorena u Zadružnom domu u selu Vitkovo sada već davne 1965. godine. Majstori su znali da beru grožđe, a manje da prerađuju gvožđe. Ipak, nije im mnogo trebalo da savladaju zanat i 1971. se pripoje moćnoj fabrici "Prva petoletka" u Trsteniku.

PROČITAJTE JOŠ: Firma časti radnike akcijama

- Pre desetak godina, ponovo je fabrika izdvojena radi procesa privatizacije i pronalaženja strateških partnera - počinje priču za "Novosti" dipl. maš. inž. Aleksandar Starinac, iskusni direktor PPT "Armature" AD. - I pre tog odvajanja, fabrika je bila praktično ekonomski nezavisna. Već se radilo na obezbeđivanju poslova na zapadnom tržištu, budući da je izvoz do 2000. bio skoro simboličan. Od 2007.godine fabriku je kroz tri veća socijalna programa napustilo oko 270 radnika.

Kako bi se donekle unapredio rad, od 2011. do 2013. je kroz subvencije investirano oko 800.000 evra pre svega u kupovinu polovnih mašina. Uprkos solidnim rezultatima, kupci proizvoda preduzeća nisu se otimali da kupe preduzeće. Radnika je bilo mnogo (u nekim periodima i 800), u fabriku je moralo dosta da se uloži.

- Poznata je stvar da se metalni kompleks u Srbiji već potpuno ugasio, ali mi se, jednostavno nismo dali, poučeni nekim primerima loših privatizacija - otkriva nam Starinac.

- Kupovina firme je bio težak put. Zajedno sa našim sindikatom objasnili smo ljudima da možemo da spasemo fabriku ako je kupimo. Predočili smo im da neće biti lako, ali radnici su verovali rukovodstvu, a mi radnicima. Tako jedinstveni, i uz podršku lokalne samouprave, nastupili smo pred Vladom, ministarstvima i Agencijom za privatizaciju.

Bilo je straha i dilema, ali nazad se nije moglo. Stigla je i podrška Samostalnog sindikata Srbije. Zaposleni su uspeli da za skoro 420.000 evra kupe fabriku, kao i besplatne akcije, da investiraju u opremu i da sve skupa, predočava nam Starinac, izdvoje sa drugim troškovima skoro 900.000 evra. Svaki radnik je u proseku morao da učestvuje sa oko 2.000 evra i da se obaveže da će ih otplaćivati u narednih sedam godina. I zaista, već dve godine, radnici "Armatura" od prosečne plate, koja iznosi oko 40.000 dinara, mesečno izdvajaju od 5.000 do 7.000 dinara.

PROČITAJTE JOŠ: NEOBIČAN GEST VLASNIKA FIRME IZ LIONA: Radnicima podelio 1,6 miliona evra!

- Privatizacija je sprovedena po važećim zakonima i tu nije bilo nikakvih izuzetaka, a radnici su nakon okončanja procesa počeli da aktivno učestvuju u rešavanju i prevazilaženju određenih poteškoća - napominje sagovornik "Novosti". - Nastavili smo kontinuitet poslovanja od 2010. godine, uspešnu dugoročnu saradnju sa partnerima, uveli sve potrebne svetske standarde, novu galvansku zaštitu. Imamo program izrade cevnih priključaka za hidrauliku i pneumatiku od 10.000 različitih proizvoda.

U okruženju ne postoji nijedna fabrika sa istim programom.Otuda ne čudi saradnja sa gigantima poput "Hansafleksa" i "Konekse" iz Nemačke, "Rasteli Rakordi" iz Italije ili ruskog "Kamaza". Samo za investicije ove godine Župljani će izdvojiti pola miliona evra: nove CNC strugove nemačke proizvodnje očekuju do kraja godine.

- U 2017. godini planirana je realizacija od 7,7 miliona evra, a za godinu dana državi ćemo kroz poreze i doprinose uplatiti oko 1,5 miliona evra - zaključuje Aleksandar Starinac. - Kada budemo isplatili preduzeće, za pet godina, skočiće i plate, a bićemo u situaciji da obezbedimo i skromne dividende. Zasad nastavljamo da ulažemo u opremu i čuvamo radna mesta.

KAKO STE USPELI DA SPASETE FIRMU?

GORAN PAVLIČEVIĆ (55), PREDSEDNIK SAMOSTALNOG SINDIKATA U FABRICI, POSLOVOĐA, METALOSTRUGAR

- Tajna našeg uspeha je jedinstvo. Znali smo šta želimo i umeli da te želje, u sindikatu i u dogovoru sa rukovodstvom, definišemo i odbranimo. Nije bilo lako, pokucali smo na mnoga vrata. Dobili smo podršku Samostalnog sindikata Srbije u pregovorima sa predstavnicima države. Kako vreme prolazi, ljudi su svesniji da sami kroje svoje sudbinu, svesni su da najmanje 1.500 ljudi neposredno zavisi od naše fabrike.

MARIJA VUJIĆ MILOŠEVIĆ (48), UPRAVNICA KOVAČNICE, DIPL. MAŠ. INŽENjER

- Naš je interes bio da fabrika preživi. Nju niko ne može više od nas da voli. S tom verom smo se upustili u rizik. Otplaćujemo firmu, ali sigurnost nam daje činjenica da imamo obezbeđene poslove. U Kovačnici, konkretno, radi 27 majstora i svi su vlasnici. Tokom leta, izloženi su temperaturi i do 40 stepeni, a zimi ponekad bude i nula. Posao je naporan, ali ljudi znaju da bez rada nema opstanka tako da ima i puno prekovremenog rada.

DEJAN PEJOVIĆ (45), OBRAĐIVAČ METALA REZANjEM U MAŠINSKOJ OBRADI

- Do 2011. godine sam radio u "Zastavinom" pogonu u Raški, na automatima, sticajem okolnosti radili smo kooperaciju za "Armature". Taj pogon se posle ugasio, otišao u stečaj, pa sam posao potražio u Aleksandrovcu. Ovde su me srdačno primili, nakon nekoliko dana probe dobio sam posao. U Župi sam se oženio, rodila mi se ćerkica, postao sam i ja vlasnik fabrike. Nisam imao dileme šta treba da se radi. Svi smo želeli jedno, da fabrika radi.