Kovač vratio život rudniku

DUGO u noć, pod šumovitim brdima Rapšinci i Pšeničište u selu Majdan, koja su deo šireg masiva planine Rudnik, odzvanjaju čekići i nakovanj. Tu u osami, u svojoj kovačkoj radionici uz Kovački potok, a danju i sa sinom Stefanom (13), Goran Ristović (43) kuje umetničke i upotrebne predmete, alatke... Veselo, kovačkim srcem koje kuca starinski, jedini u ovom kraju vraća život tom, ovde nekad čuvenom, slavnom zanatu. Kuje na prastari način, mada u radionici ima i tehnologiju našeg doba. Električnu, automatsku.

- Kad iskra seva, kovač peva! - setno priča Goran, dok se na vatri usijava kuglasti vrh jedne čelične umetnine, za njenu konačnu obradu. - Volim rad i na modernim mašinama, od njega porodica i ja živimo. Ali, nema ništa lepše, nego kad ova kovačka vatra što, gle, ovako čarobno iskri, čekić, nakovanj i moja desnica ruka rade kao jedna "duša". Čuvaću tu starinsku tradiciju i slavu kovaštva pod Rudnikom, ma koliko još modernizovao radnju!

Stoleća su prohujala kao brzak Kovačkog potoka. Na tu slavu podsećaju istoriografski zapisi. Mnogobrojni, u srpskim i inostranim izvorima. Mnogo ih čuva Dubrovački arhiv. Ali, taj značaj i kovačka slava vremenom iščeznuše. Sve do Goranove rešenosti da je obnovi.

- I u narodu se još pripoveda da je u Majdanu, koji ime dobi po rudarenju i obradi metala, pa i rude sa Rudnika, radilo mnogo kovačnica, livnica... Pouzdano postoji i podatak, za kovaštvo važan pokazatelj: radile su, kroz srednji vek i kasnije, desetine kasapnica u ovom kraju! Toliko ih je trebalo samo za ishranu mesom kovačkih i familija mnogobrojnih radnika, saradnika sa svih strana, naručilaca poslova - prepričava Goran.

Nema zanata bez bar malo majstorske tajne. Pokušavamo da proniknemo u kovačku, izvornu.

- Mi, kovači starinskog kova, iako sam ja još relativno mlad, nismo hemičari. Dobar kovač prepozna "dušu" čelika što ga obrađuje. Ima li više ili manje ugljenika u sebi?! Ako ga je više, kali se mekše, pa u žeravici usijan ima plavoljubičastu boju. To je znak da su alatke, u stara vremena mačevi i sablje, sigurni za upotrebu. Kao burgije. Takav čelik trpi ono što zovemo upredanje. Druge vrste čelika, sa manje ugljenika u sebi, trpe takozvano sabiranje, kad im je kal beli, što znači da su manje pouzdane - uči nas Goran.

- Ni industrija ni poljoprivreda ne mogu bez kovačkog zanata! On će im, uz hidrauličnu i automatsku obradu čelika, svesrdno pomoći. Radiće tamo gde moderna tehnika ne može! Eto, tako živimo moj čekić, nakovanj i ja - zaključuje naš sagovornik.