Obradović o reprezentaciji Srbije, Itudisu, Ivkoviću, trofejima...

Legenda Partizana. Sinonim za uspehe Panatianikosa i reprezentacije Jugoslavije, čovek koji je iznenada okačio patike o klin i prešao u trenerske vode (kockanje koje se i te kako isplatilo), a mogao je još mnogo da pruži na pareketu. Skoro da ne postoji epitet, koji nije korišćen uz ime i prezime Željko Obradović.

Legendarni srpski stručnjak je trenutno u Fenerbahčeu, gde drugu sezonu predvodi tim iz Istanbula i polako “gubitnički tim” pretvara u jednog od glavnih favorita za plasman na F4 Evrolige. Mađioničar iz Čačka sa čarobnim štapićem na Bosforu stvara n ovog giganta.

A kako se to radi i sa kolikom posvećenosti najbolje govori odgovor Obradovića na prvo pitanje postavljeno za eksluzivni intervju na sajtu “Eurobasket”.

Koji su vaši hobiji osim košarke, recimo muzika koju najviše volite da slušate?

- Nemam mnogo vremena za neke druge stvari. Stvarno sam skroz fokusiran na svoj posao. Jedan moj dan izgleda ovako: U 09.00 ujutru dolazim u dvoranu , a u 11.00 počinje trening. Posle treninga razgovaram sa mojim pomoćnicima i imam ručak u kompleksu. Zatim sledi gledanje utakmica i priprema za večernji trening. I nakon svega toga idem kući... Dakle, ne postoji mnogo drugih stvari osim košarke u mom životu. Trudim se da provedem što više vremena sa porodicom u Istanbulu živim sa sinom, a žena i kćerka žive u Evropi. Živeo sam u Grčkoj 13 godina, tako da volim grčku muziku, ali i srpsku. Moja generacija je odrasla uz rok muziku, tako da preferiram tu vrstu muzike, kaže Željko Obradović za Eurobasket.

Zbog čega ste izabrali baš trenerski posao, a recimo niste posle uspešne igračke karijere postali tim menadžer ili komentator?

- Kada sam igrao u Borcu iz Čačka u blizini moje kuće je bila škola košarke za decu, pa sam često radio sa njima. Već tada sam počeo da razmišljam o trenerskom poslu, išao sam na razne košarkaške klinike i seminare o trenerima. Bio sam siguran da ću biti trener jednog dana. Igrao sam za reprezentaciju SFRJ 1988. godine na Olimpijskim igrama u Seulu i 1990. godine na SP u Argentini. Selektor nam je bio Dušan Ivković i on mi je uvek govorio da ja kao plejmejker moram naređivati ostalim igračima na terenu. A tu su bila imena poput Divca, Paspalja, Kukoča, Rađe, Vrankovića, Perasovića, Zdovca, ali Duda mi je verovao i uvek razgovarao sa mnom o taktičkim temama, verovatno je već tada osetio da mogu da razumem više taktiku od ostalih igrača. I plus 19 igračkih godina sam pisao sve o treninzima..

Kakav je vaš odnos sa Dušanom Ivkovićem, kome ste bili pomoćnik u reprezentaciji SFR Jugoslavije?

- Dušan Ivković je jedan od najvažnijih ljudi u mom životu. Porodično smo u odličnim odnosima, naša deca se takođe druže.

Kada ste upoznali Dimitrisa Itudisa, sadašnjeg trenera CSKA i vašeg dugogodišnjeg pomoćnika?

- Znam Itudisa od pre mnogo godina.Prvi put sam ga sreo za Novu godinu 1994. godine. Igrali smo neki turnir u Holandiji, on je bio pomoćnik u Zagrebu. On govori moj jezik, studirao je u Hrvatskoj i tako smo stupili u kontakt. Posle toga 1999. godine sam bio u Solunu na pripremama sa reprezentacijom za EP u Francuskoj i Itudis je došao u taj grad. Razgovarali smo tada i pristao je da bude moj pomoćnik u Panatinaikosu. Mnogo mu verujem i bio sam srećan zbog njega kada je preuzeo Banvit, sada je trener CSKA i sve najbolje mu želim. Kada smo bili u Panatinaikosu novinari su često pitali za njega i ja sam rekao da će biti veliki trener jednog dana. Razume košarku i posvećen je igri pod obručima, naša saradnja u tom periodu je posebna.

Da li neki trofej zauzima posebno mesto u vašem srcu, osvojili ste osam Evroliga?

- Nikada neću zaboraviti moj prvi trofej sa Partizanom u Istanbulu. Bio sam trener početnik, vodio sam najmlađi tim u istoriji takmičenja. Teško da se sećam svakog trofeja, iako su mi podjednako dragi. To je život jednog trenera.

Ima li šasne da opet nekada preuzmete reprezentaciju Srbije, ili je to za vas završena priča?

- Bio sam pomoćni trener Dudi Ivkoviću od 1991. godine do 1995. To je bio veoma težak period za moju državu, bili smo pod sankcijama i nismo mogli da igramo zvanične utakmice. Ivković je posle Atine 1995. godine odlučio da se povuče, a ja sam na narednih pet tak,ičenja bio glavni trener (srebro na OI u Atlanti, zlato na EP u Barseloni, zlato na SP u Atini, bronza na EP u Parizu i šesto mesto na OI u Sidneju). Otišao sam posle Sidneja sa mesta selektora da bis e vratio za OI 2004. godine i EP 2005. godine i tada rezultati nisu bili dobri. Tada sam odlučio da više neću da budem selektor reprezentacije, iako me mnogo puta i posle toga zvao srpki savez. Moj stav je da Srbija ima odlične trenere. Aleksandar Đorđević sadašnji selektor je bio moj saigrač, a kasnije sam mu bio i trener. Napravili su odličan rezultat na SP u Španiji, srebrna medalja je bilo iznenađenje. Srbija u dobrim rukama za sada. Imao sam pozive i drugih reprezentacija, ali to više nije posao za mene. Ne mogu kada završim sa obavezama u klubu da idem i predvodim nacionalni tim. Imam dovoljno energije, ali mislim da je pogrešno raditi na dve strane. Nikada ne reci nikadm ali verujem da sam završio sam poslom u reprezentaciji.

Na kraju vaša poruka mladim trenerima?

-Budite strpljivi i srećni sa svojim poslom. Veoma sam srećan, jer radim posao koji volim i kada ne budem zadovoljan odmah ću otići u penziju. Košarka je moj život, a otac mi je često govorio “Pripremi se da uradiš nešto ozbiljno u životu. Kada sam počinjao da igram košarku nisam razmišljao o tome da će mi jednog dana to biti posao. Presrećan sam što se sve ovako izdešavalo i nastaviću da radim sa velikom energijom.

PROČITAJTE JOŠ

Karadžić ima pravo da interveniše i zbog toga je pozvan Ljajić

Veselinović u Koreji

Vujošević: Osetili su da smo u problemu i žele to da iskoriste, ispada da sam najgori čovek u Jadranskoj ligi

Luković otvara seriju promocija u Zvezdi

Predsednik Novog Pazara: Sramna je Nikolićeva kazna, bolje da ga nisu ni sankcionisali

Čović: Galatasaraj dočekujemo pred punim tribinama

Pavlović: Očekujem da odbranimo titulu, ne odričemo se ni regionalnog takmičenja
Tončev: Igrači će u Zvezdu dolaziti uz pismena obrazloženja njihovih vrlina, mana i eventualnog prihodovanja kluba kada budu odlazili
Tepić: Igrači znaju da Dule sve radi iz najbolje namere, pa i kada pređe granicu niko mu to ne zamera