Najveći Antićev intervju ikada: O porodici, popovima i partizanima, Hesusu Hilu, Vijeriju, Realu, precenjenim Argentincima...

Koliko je Radomir Antić bio voljen i poštovan u celom svetu svi, van porodice i prijatelja, postajemo svesni tek ovih dana nakon njegovog odlaska na večni počinak. Vest o smrti legendarnog trenera, velikog gospodina i divnog čoveka obavila je tugom ljude širom planete i iz njih, nadasve različitih, izvukla najintimnije emocije, suze i bol. Doslovno svi su želeli da pošalju poruku za oproštaj od čika Radeta, Antare, Mistera koja će da odjekne u svet. I uspeli su.

U objavama svega što doprinosi odavanju časti i poštovanja prema liku i delu Radomira Antića prvi među jednakima je portal "Mozzartsport" koji je na kraju svoje trodnevne posvećenosti ovoj temi objavio:"Najduži i najbolji Antićev intervju". Štivo pripremano osam sati, prevedeno je sa španskog i kako kaže tekstopisac na srpskom: "Malo nam je žao što nismo mi autori ovog intervjua, ali koristimo priliku da vam predstavimo Mister Radomira kroz genijalan razgovor za Jot Down (jotdown.es)".

Ovo je način da se upoznate sa zaostavštinom preminulog srpskog stručnjaka, jer u ovom razgovoru Antić je govorio o odrastanju u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, socijalističkom vaspitanju, igračkim danima u Partizanu, Turskoj, Španiji i Lutonu, pa naravno i o trenerskoj karijeri i asovima koje je oblikovao, a ta je lista zaista podugačka. Od Hosea Luisa Čilaverta, Fernanda Ijera i Emilija Butragenja, preko Milinka Pantića, Hozea Luisa Kamineraa, Boba Vijerija, pa sve do Ćavija i Karlesa Pujola. Bila je to unikatna životna avantura…

Putujemo na planinu Zlatibor u Srbiji, Radomir Antić tamo ima letnjikovac. Okružen je porodicom. Jedemo zajedno, Rado nam objašnjava da kultura u Španiji nalaže da se u restoranu prvo pogleda meni. U Srbiji, šta će muzičari svirati.


* Kažite nam za početak nešto o porodici…

„Roditelji su iz Bosne, upoznali su se za vreme Drugog svetskog rata, bili su partizani. Ujak je bio ratni heroj. Ja sam rođen u mestu Žitište, 1948. godine, jer je majka želela da se porodi blizu svoje majke. Tamo nisam nikad živeo, samo sam leta provodio. Surov okoliš. Jedne zime komšije su morale da prokopaju tunele kako bi ispod velikog snega povezali kuće. Živeli smo u Užicu, kasnije u Beogradu. Moja porodica, pošto su bili vojna lica, nije imala problem sa selidbama, sudbina im se često menjala.

U to vreme u mojoj porodici se uvek pričalo o žrtvama datim u odbranu vrednosti i ideja za vreme rata. Uglavnom socijalističkih vrednosti, na koje sam jako ponosan. Na primer, jednom nas je u školi učitelj upitao šta bismo voleli da budemo kad porastemo, a šta ne. Rekao sam da želim da budem mašinski inženjer, a da ne bih voleo da čistim ulicu. Naljutio se i izvikao na mene: ‘Sedite svi, osim tebe, Radomire’. Pitao sam se šta sam to uradio, a on mi je objasnio: ‘Možeš da postaneš mašinski inženjer, jer si pametan i dobar đak, ali sramota je to što si rekao da ne želiš da čistiš ulice. Svaki pošten posao mora da se ceni, jedino što ne smeš da budeš je kriminalac’.

Daću vam još jedan primer. Otac je pao u depresiju kad se penzionisao. A imao je sve. Osnovao je porodicu, izveo decu na pravi put, mogao je da uživa. On bi odgovorio: ‘Ceo sam se život borio, borio i sad kad mi je 44 godine, kad sam u naponu snage, kad mogu najviše da dam jer više ne moram da brinem o porodici, sad me društvo odbacuje’.

Kad se preselio u Beograd, prvi put sam ga video da plače. U staroj Jugoslaviji si, kad se penzionišeš, mogao da biraš gde ćeš živeti. On se odlučio za glavni grad zbog mene, da bih ja imao budućnost, a ja nisam hteo da idem jer sam baš potpisao za Slobodu iz Užica. Međutim, posle nekog vremena fudbal nas je spojio. Potpisao sam za Partizan i opet smo bili zajedno.

* I on se bavio sportom. Imam i spisak: košarka, boks, šah, stoni tenis…

"Kao i ja. U boksu sam dogurao do mečeva, doduše amaterskih. Bio sam šahovski prvak, a košarka mi se baš dopadala. Čak sam izabran da igram za tim Srbije, ali sam odbio da bih se posvetio fudbalu, jer sam video da ću tu, s obzirom na moju visinu, imati više šansi. Ta odluka mi je obeležila život. Napustio sam i školovanje za mašinskog inženjera zbog fudbala. Znate li šta mi je majka rekla kad mi je krenulo u fudbalu?”, prekinuo je na trenutak…

* Ne, recite nam?

„Tek sam postao profesionalac, dao sam intervju za "Vesti", dnevne novine iz Užica, izašla mi je i fotografija. Kad je objavljen, kupio sam dva primerka i kad sam stigao, bacio sam ih na sto. Rekao sam majci: ‘Vidi, majko, dokle ti je sin dogurao’. Pogledala me je i rekla: ‘Sine moj, zaista si daleko stigao. Sad svako može tvojim licem da obriše guzicu’”.

* Sigurno je htela da spreči da vam slava udari u glavu?

“Da, tako se tad živelo, tako se vaspitavalo dete. Filozofija mog naroda je uvek bila da se fokusiraš na celo društvo, na kolektivno, ne na individualno. I u kulturi, i u sportu, i u svemu drugom. Ovde si uvek morao da se žrtvuješ za grupu. Takođe, Užice je prvi evropski grad koji se oslobodio nacista još 1941. Partizani su uspostavili republiku koja je potrajala šest meseci, ali to je bio uspeh. Druga su vremena bila. Sećam se kad smo otišli u novu kuću, kad sam se prvi put okupao. Pre toga smo mogli da se kupamo samo subotom, a da bismo imali toplu vodu, morali smo da palimo vatru u kuhinji. Sećam se i govora koji je sveštenik održao na otvaranju jedne fabrike…”

* Sveštenik?


* Kakvi su tada bili derbi mečevi između Partizana i Crvene zvezde?

„Jednom sam šutirao sa distance u poslednjem minutu. Zvezdin golman Ratomir Dujković je odbranio, ali je lopta pala pred Nenada Bjekovića i pobedili smo sa 2:1. Takvu eksploziju na stadionu ne možete ni da zamislite”.

* Prvi kontakt sa Španijom baš u crno-belom dresu. Turnir u Valensiji sa Partizanom…

„Letnji turnir… Pošto smo bili komunistička zemlja, održali su nam predavanje pre puta. Rekli su nam da moramo da budemo veoma pažljivi, jer je Španija fašistička zemlja u kojoj nema sloboda. Imao sam samo 21 godinu i bio sam preplašen na smrt. Bili smo u hotelu u centru, izađem da se prošetam, odem 10 metara u jednom pravcu i vratim se. Onda 10 metara u drugom pravcu i opet nazad. Međutim, primetim da se svi ljudi na ulici smeju. I zapitam se: ‘Kako je ovo moguće?’ Mislio sam da će uveče doći policija i sve ih pokupiti. Ništa se nije desilo. Padne noć, ljudi i dalje idu po ulicama, galama, smeju se. Nisu mi rekli da će tako biti. Tog dana sam rešio da ne verujem u ono što mi mediji govore o drugoj zemlji”.

* Dozvolu da napusti zemlju je ipak dobio tek kad je napunio 28 godina, takva su pravila bila. Potpisao je za Fenerbahče.

„Još jedno iskustvo, jer to je bila potpuno drugačija kultura. Istanbul je u to vreme bio najlepši grad na svetu, između dva kontinenta, između dva mora… Prelepo. Nije bilo loše u Fenerbahčeu, izabran sam za najboljeg igrača i osvojili smo prvenstvo. Ostalo mi je ovo (pokazuje rukom na ožiljak) posle gola koji sam dao Galatasaraju. Skočio sam sa leve strane, preko Erdoana Arike, udario me je glavom. Pogodio sam, dobili smo sa 2:1, postali šampioni i odmah sam otišao u bolnicu da me zašiju. Zamislite samo kakve je to reperkusije imalo, u prodavnicama nisu hteli da mi naplate, gledali su me kao boga. U to vreme su Bešiktaš, Galatasaraj i Fenerbahče delili isti stadion. Punio bi se već od 10 ujutru, navijači bi proveli ceo dan pevajući. Ako bismo dobili, predsednik bi ušao u svlačionicu i svakom u džep stavio neke pare. U Dijarbakiru, blizu granica sa Irakom i Iranom, to nikad neću zaboraviti, ljudi su išli ulicom sa pištoljima za pasom. Pretpostavljam da je i danas tako. Tako se tamo živelo, nije to Istanbul. Kaloperović, naš čovek iz Srbije, tad nam je priznao: ‘Hvala bogu da su izjednačili na kraju, da smo dobili, ne bismo otišli odavde sa glavama na ramenima’”.

* Negde u to vreme odlučio je Antić da potpiše za Saragosu.


* Kako je bilo sedamdesetih u Saragosi?

„Sam dolazak je bio težak. Ušli smo u Aragon kolima nakon što smo prošli kroz Ljeidu i kad je supruga videla Monegros pustinju, počela je da viče na mene: ‘Gde si me ovo doveo? Neodgovoran si prema deci i meni!’. Počela je da plače. Ali sam grad – neverovatan. Pre utakmica smo svi sedeli zajedno, popili po čašu vina, ali kako jugoslovenski fudbaleri nisu pili alkohol, Kamuše je uvek sedeo pored mene, popio svoje, pa onda i moje. Obroci u Španij su me oduševljavali. U Jugoslaviji si jeo da bi živeo, u Španiji si živeo da bi jeo. Mislio sam da ne postoji zemlja poput takve, ali posle sam naučio da Kinezi hrani pridaju još više važnosti nego Španci”.

„I Pedro Kamus, Irazusta… Sećam se celog tima. Sećam se gola, za pobedu na debiju protiv Selte. Te sezone se ispostavilo da sam bio najisplativije pojačanje u Španiji, ako gledamo odnos cena – kvalitet. Imali smo tim sa karakterom. U stvari, Pići i Viktor su završili u Barselonu, pominjalo se da bih ja mogao u Real na kraju te sezone, ali već mi je bila 31 godina”.

Vujadin Boškov (foto: Arhiva VN)

* Sledeće sezone stigao je čuveni argentinski napadač Horhe Valdano.

„I umalo umro! Stigao je sa Badiolom, i on je došao iz Alavesa. I kad su stigli, smešteni su u hotel "Korona de Aragon", koji je izgoreo, ne zna se da li zbog napada (u hotelu je u to vreme bila smeštena i najbliža porodica generala Franka i neki visoki vojni funkcioneri, 80 ljudi je umrlo, spekulisalo se da je napad izvršila baskijska ETA ili neka druga teroristička organizacija, ali je ostalo nerazjašnjeno, prim.aut). Badiona je iskočio sa drugog sprata i doživeo traumatičnu povredu mozga. Valdano je tada bio mlad igrač, pred kojim je bila velika budućnost. Kao i svaki pravi Argentinac, imao je i svoje bubice, a-ha-ha. Bilo mi je divno tih godina i voleo bih da sam ostao u Saragosi, ali sam iznenada u novinama video da me ne žele. Doveli su Argentinca Trobijanija na moje mesto. Bilo je tada i nekih navijačkih parola u moju odbranu, ali su ignorisane. Nema ljutnje, otišao sam u Englesku, a i tamo sam imao divno iskustvo”.

* Bio je to Luton Taun gde su Radomira zvali Radi.

„Za mene je to iskustvo bilo kao fakultet. Naučio sam engleski jezik i jednu vrlo važnu stvar: planiranje. Tu ni Španci ni Jugosloveni nisu bili vični, mi smo živeli za danas. Englezi su mi promenili način razmišljanja. Došao sam tamo kao libero i pitao trenera Dejvida Plita zašto ne igram na svojoj poziciji, a on je odgovorio: ‘Radi, razumem da svi u Evropi tako igraju i da je Bekenbauer bio najbolji igrač svog vremena, ali kad igramo pred punim stadionom, nemam ja pravo da menjam sistem igre i stavim čoveka da mi igra libera, jer će to značiti da priznajemo da smo inferiorni u odnosu na rivala. To sam posle preneo u Atletiko. Nikad nismo bili inferiorni ni prema kome”.
Radomir Antić u Lutonu

* Pamtiće Antić iz Lutona gol koji je njegov tim spasao u eliti, a u drugu ligu poslao Mančester siti.

„Dao sam gol i Piteru Šiltonu, ali taj protiv Mančester sitija je legendaran. Bilo je 0:0, na njihovom terenu, taj je rezultat njima odgovarao. Ja sam počeo kao rezerva, ušao sam 15 minuta pre kraja, akcija ide po desnoj strani, Brajan Stajn centrira, odbija loptu, legne mi na desnu nogu na ivici kaznenog, šutiram u levi ugao četiri minuta pre kraja i šaljem Siti u drugu ligu. Pit nam je rekao da će preživeti, jer ipak su veliki klub, ali trebalo im je sedam godina da se vrate. Slavlje je bilo neverovatno”.

* Posle Lutona igračka penzija i početak novog života u Jugoslaviji. Trenerskog života.

„Imao sam problema sa srpskim trenerima. Već sam imao engleski mentalitet i on se sudarao sa načinom treninga, stilom života u Srbiji. Oni su bili staromodni, nisu bili spremni za nove ideje. Prvo su me stavili da budem pomoćnik Fahrudinu Jusufiju u Partizanu, takođe je bio bivši igrač, ali sam već na pripremama morao da ga napustim, jer su nam ideje bile sasvim različite. Onda sam sa Bjekovićem preuzeo kadetski tim, tu sam upoznao Milinka Pantića, takođe sam u tim uveo Gorana Bogdanovića, koji je posle završio u Espanjolu”.

* Posle je Nenadu Bjekoviću bio pomoćnik i u prvom timu, negde u to vreme u Humsku je stigao i Srećko Katanec…

„Slovenija je pre zemlja skijaša nego fudbalera, pa je bilo mnogo sumnjičavih, ali ispalo je baš dobro. Potpuno nov tip igrača, sa tom visinom i snagom, mogao je da udari na svakog. Pritisak koji je on pravio, kako je govorio na terenu zbog karaktera… Sad je selektor u svojoj zemlji”.

* Bio je Antić svedok i one čuvene „Šajberove titule”, koja je tek godinama nakon završetka prvenstva uručena Partizanu, pa je Špance zanimalo o čemu se tu radilo?

“Birokratska priča. Ne volim da se sećam tih vremena. Tad su počinjali problemi u Jugoslaviji. Već su se navijači tukli kad smo išli u Zagreb, Split ili Sarajevo. Atmosfera je postala čudna”.

* Antić se zato vratio u Saragosu, ali nije sve teklo glatko. Domaći treneri su se bunili, jer su smatrali da im Antić i legendarni Johan Krojf uzimaju posao.



„Sećam se koliko sam se sitno osećao kad sam sa klupe pogledao na tribine. Kao da će se obrušiti i smrviti me. Jedinstven osećaj, "Bernabeu" je impresivan, mnogi tamo izgube i pre no što utakmica počne. Savršeno sam to razumeo i ispravio to kad sam dolazio sa drugim ekipama. Shvatate sad koliko je okruženje važno za fudbal”.

* Dobro, ali nije u Madridu atmosfera baš vatrena?

“Ne, nije to, ne znam kako da objasnim. Madridska publika zna za hijerarhiju. Ranije je skandirala Huanitu (paklen dribler s kraja 70-ih i početka 80-ih godina prošlog veka, ali i vrlo, vrlo nezgodan temperament, poginuo je u saobraćajnoj nesreći sa 37 godina, prim.aut.), pevala o njegovoj borbi… O tome se radi. Madridska publika ne dozvoljava da njihov tim bude inferioran prema bilo kome”.

* Na stranu ta dva poraza od Reala, Saragosa je igrala veoma dobro i u sezoni 1988/1989 stigla i do Kupa UEFA.

„Punili smo "Romaredu" na svakoj utakmici. U tim sam ubacio i lokalce Pabla Alfara, Salilasa, Salvu, Belsuea… Doveli smo Bugarina Sirakova, bio je jedan od najboljih napadača Evrope u to vreme, ali se povredio. Izgubili smo od Hamburga u drugom kolu, isključili su nam Iguera i Pabla, Pardezi su poništili gol, a oni su ga dali i eliminisali nas u produžetku. Na povratku nas je dočekalo 7.000 ljudi na aerodromu, kao da smo heroji. Međutim, u drugoj sezoni su počeli problemi sa predsednikom. Ja sam hteo da se pitam za pojačanja, recimo Redera, Peruanca. Nisam hteo da ih namećem, ali hajde bar da pričamo o tome. Zašto je sada Saragosa to što jeste? Zato što je postala groblje slonova, dovode samo igrače pred kraj karijera, igrače koje ne može da preproda. Kad sam kasnije otišao u Real, odmah sam doveo Lasu i Luisa Enrikea, obojici je bilo 18 godina. Nisam mislio samo o onom danas, već i o budućnosti”.

* U Saragosu je recimo za asistenta doveo i Viktora Fernandeza, koji sada zauzima četvrto mesto na listi trenera sa najvećim brojem utakmica u Primeri.

„Fudbal je proces učenja. Želeo sam mladog trenera, nekog ko mi neće samo pomoći, već će biti opklada za budućnost, koji je spreman da uči. Viktor je bio takav. U Real sam doveo Rafu Beniteza”.

* Kad je stigao u Madrid, Real je bio u velikom problem. Deset kola pre kraja sezone bili su sedmi na tabeli.

„Tošak je oteran, Di Stefano i Kamačo nisu uspeli da vrate klub. Mendoza ih je smenio 13 kola pre kraja i onda sam ja stigao. Rekli su mi da vratim klub sa igračima koji su već bili tu.

Butragenju sam, primera radi, rekao: ‘Slušaj, znam da su insistirali na tome da pritiskaš loptu, ali ja ne želim da to radiš. Kad je izgubimo, ti se odmori, želim da budeš Emilio Butragenjo koga svi znaju, jedinstven napadač na celom svetu, onaj koji napada kad svi imaju tahikardiju. I onda da daš gol’. Jedini put kad je bio najbolji strelac Primere, ja sam sedeo na klupi. U to vreme je Emilio posle svakog treninga ostajao na terenu i radio jogu, tad je bilo moderno. Rekao sam mu da je pametan momak, da ne veruje u sve priče.

Ćendu sam rekao: ‘Znam da si bio dobar igrač, toliko sam shvatio. Sjajno je to kako braniš rivala, ali uvek si ispred Mičela i kad imaš loptu šalješ je iz sredine terena. Stani malo, pusti nekad Mičela da uđe u centar’. Sve je to bilo kroz osmeh i rešilo se brzo.


Takođe sam Mičela ohrabrio da napada dalju stativu, rekao mi je da to nikad nije radio i onda je dao gol protiv Atletika: ‘Opa, mister, nisam znao ni da imam glavu’.

Što se tiče Fernanda Ijera, ja sam jedini trener kod koga je igrao kao vezista. Postigao je mnogo golova. Baš me je zvao pre neki dan, sad je u Ovijedu. Da razgovaramo, jer imam taj problem sa prostatom i operisali su me. Priznao mi je: ‘Nikada se nisam osećao toliko dobro na terenu kao kod vas. Bilo mi je lako, jer je Luis Mila uvek pokrivao prostor. Onda je došao Benhaker i naredio Mili da umesto 10 kratkih paseva podeli šest i još četiri duga. I Mila je nestao kao igrač, jer su od njega tražili da bude nešto što nije. On je bio igrač koji pokriva prostor”.

* Da li je sve baš tako prosto? Da li je bilo dovoljno samo upotrebiti zdrav razum?

“Da, ali svi misle da je to lako. Sećam se Hrvata Tomislava Ivića, tad je bio trener Atletika. Jednom smo bili gosti novina "As", zajedno pred derbi. On je bio stariji od mene i našalio se: ‘Radomire, nemoj mnogo da pričaš, svi će misliti da je toliko prosto i ostaćemo bez posla’”.


* Skoro tri decenije kasnije svi ti igrači neće ni kriti da ih je baš Antić izvadio iz kanala. Javno su o tome govorili i Butragenjo, Mičel, Bujo…

„Sa svima se dobro slažem, jer sam jedan od retkih trenera koji je voleo dvosmernu komunikaciju. Poštujem ljude i volim da čujem kako razmišljaju. Nikad ništa nisam nametao, sve je išlo kroz dogovor. Uvek sam imao radnu grupu sa kapitenima, jer će sve dogovore oni na terenu sprovoditi, tako da to nisu bile samo moje odluke, već i njihove”.

* Međutim, u Realu nikad nije sve prosto. Još pre no što je Kraljevski klub doveo Antića kao vatrogasca, dogovorio je sve sa čuvenim Kolumbijcem Franciskom Maturanom. Trebalo je da preuzme ekipu od leta. Međutim, od 20 bodova na raspolaganju, Antić je osvojio 19 i predsednik Mendoza je bio u problemu. Pokušavao je diplomatijom da se iščupa iz nezavidnog položaja.

„Maturana je bio čuven po zonskoj igri, po tome što stvara prostor. Ja sam se vratio sa odmora iz Beograda i Mendoza me je zvao u Džokej restoran. Sedeli smo i rekao mi je: ‘Radomire, za ovim stolom niko nikad nije odbio moju ponudu’. Rekao sam mu: ‘To je zato što nikad ispred sebe nisi imao Srbina’. Ponudio mi je da budem tehnički direktor, jer, kako je govorio: ‘Znaš jezike, povezan si, znaš kako se radi posao… Nema nikog boljeg, ostavimo njega za trenera, a ti uđeš u menadžment’. Rekao sam da me ne računa”.

* Antić je ipak otišao, a Maturani ni već potpisan ugovor ništa nije vredeo. Kraljevski klub ide na pripreme u Udine i tu tek shvata da ni sa Radomirom nije uvek bilo lako.

* Nemirni Mendoza ipak ne može da se suzdrži. Pred početak sezone 1991/1992 iz Ajaksa dovodi Lea Benhakera da mu bude tehnički direktor. Nove nesuglasice. Terasa Erera u Korunji, stiže Mendoza na jahti, s njim Benhaker. Kaže mu da ne može ništa da se uradi sa jednim špicem, jer je tu samo Butragenjo. I onda dovodi Eduarda Esnajdera, koji mesec ranije je proslavio 18. rođendan.

„Mene nisu ni pitali. I prvi put ga pozovem u tim, protiv Osasune, krećemo u 10 ujutru iz sportskog centra, njega nema. Kažem vozaču: ‘Idemo’. Navijači skoče: ‘Mister, ali zar nećemo da čekamo Esnajdera?’ Kažem: ‘Ko ga j..e, prvi put ga pozovem u tim, trebalo bi da je ovde od osam i da čeka. Na kraju nas je pratio taksijem”.

* Esnajder je dobio šansu, ali nikada nije izastao u igrača baš vrhunskog nivoa, mada je imao neke dobre role.

„Južnoameričke igrače uvek prate neke priče. Uvek su to navodno najbolji igrači za najmanje pare i posle ćeš moći da ih prodaš za onoliko koliko oni misle da vrede. A uvek su precenjeni, posebno Argentinci. Da se razumemo, Esnajder je kasnije pokazao da je sjajan fudbaler, ali u to vreme, zbog godina i karaktera, nije mogao da ima kontinuitet u Realu”.

* Iz manje-više sličnog razloga Antić nije u Real doveo Hozea Luisa Kaminera, koji mu je kasnije bio najbolji igrač u Atletiku.

„Zna on zašto. Kad smo hteli da ga dovedemo iz Valjadolida, na toj poziciji smo imali Sanisa i Fernanda Ijera. To je bio jedini razlog, ništa lično”.


* Da se vratimo na Real. Na polusezoni Madriđani su prvi, imaju osam bodova više od Barselone, ali Antić dobija otkaz, a Mendoza na njegovo mesto postavlja Benhakera i na tacni predaje titulu ljutom rivalu.

„Dobro smo počeli, mada je povreda Uga Sančeza ostavila traga. Ali problemi su bili ispod vode. Ključnu ulogu je imao Hoze Marija Garsija (čuveni španski novinar, 10 godina je njegova emisija bila ubedljivo najslušaniji sportski program na radiju, a radio je u Španiji i dalje veoma uticajan, prim.aut.). Govorio je da sam previše mlad da treniram Real. Napadao je Mičela nekom aferom oko njegove devojke i ne znam šta sve. Imali smo čak i sastanak u svlačionici, da stavimo veto na komunikaciju s njim, ali neko je to stopirao, a onda je počela svađa sa zveri. Govorio je da moramo da igramo drugačije, ono što se inače priča kad hoćeš da slomiš jedan tim. A mi smo u stvari obarali rekorde igrajući tako kako smo igrali”.

Ništa Antiću nije pomoglo ni što je u poslednjem meču savladao Tenerife.

„I to sa desetorcom i Mičelom na golu, jer su isključili Buja. Ali kad sam se vratio, zvali su me na telefon i rekli mi da sam otpušten. Bio sam miran, jer sam uradio sve što sam mogao. Prijatelji iz Saragose su me već informisali o svemu, znali smo šta će se desiti. Takve su stvari uobičajene u velikim klubovima”.

Real je dakle ispustio titulu, a Antić je okrenuo novi list i otišao u Ovijedo.

„Nije bilo para, ali je bila dobra škola, a Irureta mi je ostavio dobra pojačanja. Lakatuša, Jankovića, Nikolu Jerkana…”

Antić ga hvali, ali činjenica je da su Iruretu navijači bukvalno ispljuvali kad je odlazio.

“Znate kakav je fudbal. Na Tartijereu posebno, navijači su odmah iza vas, veoma blizu”.

Tri godine se Antić zadržao u Ovijedu, u toj poslednjoj sezoni umalo je dohvatio i Evropu, iako je već posle prve oterao prvu zvezdu Marijuša Lakatuša.

„Nismo produžili ugovor s njim jer je bio egoista, narav karakteristična za Rumune: oni uvek misle da su u pravu. Sve što hoćeš da promeniš za dobrobit grupe, recimo da uvedeš trening oporavka, njemu moraš posebno da objašnjavaš. Svi Rumuni su takvi, Prodan, Hadži… Sa Jerkanom i Jankovićem sam imao sjajan odnos, iz Partizana sam doveo Slavišu Jokanovića, koji je pružio veliki doprinos. Takođe i Viktora Onopka, jer je bio pobednik, imao karakter vođe. Bili su tu i Karlos, Oli, Losada, Suarez, Amijeva… Mnogo mladih momaka iz škole koji su počelo kod mene”.

* Naravno, opet je tu i Prosinečki. Sada u sasvim drugačijem izdanju.

* Slatka osveta?

„A-ha-ha. Ne, ne… Trener sam koji uvek želi da pobedi. Imamo na zidu naslovnu stranu magazina NIN, iz vremena kad sam bio selektor Srbije. Naslov je: ‘Nikad nećemo priznati da smo slabiji’. To je filozofija našeg naroda. Zato su nas i bombardovali, zato što nismo hteli da prihvatimo NATO pravila, ali to je naš mentalitet. Ja lično nikad nisam odustao”.

Posle tri godine u Ovijedu, Antić ide u Atletiko. I tamo će ga fudbalska planeta zauvek upamtiti. Imao je već unosniju ponudu i predugovor sa Valensijom, ali…

„Predsednik Rog je kasnije za mene govorio: ‘Ovo je jedini čovek koji me je prevario’. Ali izabrao sam Atletiko, jer je u to vreme to bio klub u kojem je bilo najteže raditi i želeo sam da sebi pokažem da sam sposoban da funkcionišem i u takvim okolnostima”.

* Reč je naravno o kontroverznom gazdi Hesusu Hilu. Taj nije imao skrupula. Menjao je trenere kao čarape.

„Svega je tad bilo. Čak je i na tribinama Kalderona otpadala fasada. Ali smo napravili sjajan teren. A sa timom je na početku bilo problema. Imao sam 33 igrača, ali ne i tim. Morao sam da sednem sa njih više od 20 i da im kažem da neće ostati. Nije to lako. A nismo mogli da dovodimo koga hoćemo. Na primer, Molina je sezonu ranije ispao u poslednjem kolu sa Albaseteom, primio osam golova i tek su u baražu opstali u ligi. Isto je bilo i sa Santijem, Peneva smo doveli za džabe…


Španski fudbal je tad ipak bio mnogo sporiji.

“Igralo se čovek na čoveka, sasvim drugačije od fudbala na kontre koji smo mi forsirali”.

Kako bilo, i sa tako limitiranim budžetom, uspeo je Antić da dovede jedno kapitalno pojačanje. Isprva je tražio Prosinečkog, pitao i za Jokanovića, na kraju je stigao igrač kojeg je Mister mogao da poželi u snu – Milinko Pantić.

„Ni Prosinečki ni Jokanović se nisu usudili da dođu, jer je Atletiko bio veoma nestabilan klub. Robert je zabrao Barselonu što je u redu, veliki kub, ali Jokanović je izabrao Tenerife pre Atletika. Niko u to vreme nije želeo u Atletiko. Za dve sezone su promenili su 10 trenera ili tako nešto”.

Povoljna okolnost je bila i ta što je Pantićev dolazak značio i da će Dijego Simeone ostati.

„Da, Simeone je stigao godinu ranije iz Sevilje. Na njegovo mesto sam stavio Kaminera, koji je ranije imao drugu ulogu. Toni je tu bio od suštinski važan. Svi su igrači bili tu od prvog treninga. Ali gledajte, atmosfera tada… Hesus Hil je na jednoj večeri zatražio da jedan od igrača ustane i održi govor. Bjađini je ustao i ni reč nije izašla. Ne možete da zamislite koliko je sve bilo pod tenzijom”.

Da se ipak vratimo na Pantića…

„Malo sreće. Jednog dana sam gledao neku utakmicu iz Grčke i pada gol iz slobodnog udarca. Čim sam video, uzviknuo sam: ‘To je Pantić! Zar je on u Panioniosu?’ Analizirao sam situaciju i shvatio da je on baš deo koji mi je nedostajao u slagalici. Prvo, jer su Penev i Kiko igrali u špicu i da će iznuditi bar pet ili šest prekršaja na ivici kaznenog prostora i bio nam je potreban specijalista za slobodnjake. Ali isprva se Hil bunio, zavitlavao me je: ‘Šta je, hoćeš da kao i svi dovedeš ortaka’. Rekao sam mu: ‘Ako nećeš ti da platiš, ja ću iz svog džepa’. Maltene čim je sleteo, postigao je gol iz slobodnjaka protiv Talavere i Hil je rekao: ‘Dođavola, kakav igrač’”.

Atletiko je krenuo silovito…

Nisu odmah svi shvatili da je to bio samo početak nečeg zaista velikog. Isprva su mnogi govorili da Jorgandžije samo imaju sreće. Među njima i sam Tošak, verovatno povređene sujete.

„Svi su tako pričali. Igrali smo najbolji fudbal u ligi, imali ritam koji je bilo nemoguće pratiti i svi su samo čekali da padnemo. Svima sam odgovorio da gledaju u svoje dvorište, a ne u komšijsko. Te sam se sezone posvađao sa svima – sa Sera Fererom, Bilardom, koji je posipao so na vrata svlačionice gostujućeg tima da ih tera maler”.

Uprkos sumnjama, Atletiko nije prestajao. Kiko i Penev su te sezone postigli 27 golova samo u Primeri.

*U finalu Kupa pobeda u njegovoj Saragosi. Milinko Pantić je bio strelac.